У другој резолуцији која је очигледно осмишљена да се припреми за рат против Ирана, Представнички дом САД, у претежно двопартијском 401–11 глас, донео је резолуцију (ХР 568) позивајући председника да се супротстави свакој политици према Ирану „која би се ослањала на обуздавање као опцију као одговор на иранску нуклеарну претњу“.
Својом ранијом одлуком да донесе на рачун која је заправо настојала да забрани било какве преговоре између Сједињених Држава и Ирана, огромна двостраначка већина у Конгресу је у суштини рекла председнику да ништа осим рата или претње ратом није прихватљива политика. Заиста, чини се да је журба за усвајањем овог закона била осмишљена да поткопа текуће међународне преговоре о иранском нуклеарном програму. Према иранско-америчком аналитичару Јамал Абди, истакнути критичар и иранског режима и америчке политике, мотивација за резолуцију може бити да се „отровају ти разговори сигнализирањем Ирану да је председник слаб, изолован у земљи и да није у стању да испуни за преговарачким столом јер је Конгрес јастреба надвладаће га.”
„Црвена линија“ председника Обаме према Ирану – тачка у којој би његова администрација размотрила предузимање војне акције против земље – била је стварна набавка нуклеарног оружја од стране реакционарног режима. Језик ове резолуције, међутим, значајно снижава границу проглашавајући неприхватљивим да Иран једноставно има „нуклеарно оружје способност” — не нужно било какво стварно оружје или активан програм нуклеарног оружја. Неки чланови Конгреса су тврдили да Иранци, пошто имају стручност и технолошке капацитете за развој нуклеарног оружја, већ имају „способност за нуклеарно оружје“. Јастребов сенатор Јое Лиеберман (И-ЦТ) је то тврдио „свако ће за себе одредити шта значи [способност].“
У случају да је постојала било каква сумња у намјеру Конгреса да користи овај језик, када је сенатор Ранд Паул (Р-КИ) понудио разјашњавајући амандман на сличну клаузулу у недавној резолуцији Сената – изјављујући да „ништа у Закону неће се тумачити као објава рата или одобрење употребе силе против Ирана” — и републикански и демократски спонзори су по кратком поступку одбацили амандман.
пуковник Лоренс Вилкерсон, бивши шеф кабинета државног секретара Колина Пауела, приметио је како „ова резолуција личи на исти музички лист који нас је увео у рат у Ираку и могао би да буде претходница за рат са Ираном. То је заправо слабо прикривени напор да благослови рат“.
Као либерална ционистичка група Американци за мир сада примећено, закон сугерише да „осим ако санкције неминовно доведу до тога да Иран добровољно затвори цео нуклеарни програм (и на неки начин избрише нуклеарно знање из мозга својих научника), војна сила ће бити једина опција доступна Обаминој администрацији и биће неизбежно у блиској будућности.”
Иако није правно обавезујућа, резолуција политички ограничава председникове опције. Као експерт и бивши службеник Капитол Хила МЈ Розенберг је приметио, Нацрт закона је „осмишљен да председнику веже руке иранској политици“. И, као у случају Ирака, језик таквих необавезујућих резолуција се лако може уградити у обавезујуће законодавство, позивајући се на преседан онога што је раније донето.
Крај задржавања
Од огромног је значаја инсистирање резолуције да обуздавање, које је деценијама била основа америчке одбрамбене политике, више не би требало да буде политика САД у суочавању са потенцијалним претњама. Иако је одвраћање можда била прихватљива политика као одговор на хиљаде моћног совјетског нуклеарног оружја постављеног на интерконтиненталне балистичке ракетне системе усмерене на Сједињене Државе, данас се сматра да је одвраћање на неки начин неадекватно за суочавање са земљом у развоју способном да развије мале и сирови нуклеарни уређаји, али им недостају системи за доставу дугог домета.
Заиста, овај широки двопартијски консензус против одвраћања означава тријумф неоконзервативне политике првог удара, која се некада сматрала крајњом маргином када је први пут артикулисана 1980-их.
Овај опасан загрљај неоконзервативне војне политике сада је толико широко прихваћен од стране обе странке у Конгресу да је гласање о резолуцији спроведено по процедури познатој као „суспензија правила“, која је дизајнирана за неконтроверзне законе који су брзо усвојени уз мало дебате. . Заиста, имајући у виду озбиљне импликације овог закона, упадљиво је да није било ниједно саслушање у Конгресу пре гласања.
Резолуција такође показује да је огромна већина демократа, попут републиканаца, прихватила концепт „доминације пуног спектра“, доктрину из Бушове ере да не само да би Сједињене Државе требало да спрече појаву још једне ривалске глобалне суперсиле као што је Кина, али такође треба да се одупре појави чак и регионалне силе, као што је Иран, која би потенцијално могла да одврати једностране америчке војне акције или друге пројекције америчке доминације.
Ограничавање председника
За Конгрес је без преседана да тако енергично покушава да ограничи невојне опције председника у спољној политици. На пример, 1962. чак ни најдесничарски оријентисани републиканци у Конгресу нису инсистирали на закону који је инсистирао да председник Кенеди искључи друге опције осим напада на Кубу или Совјетски Савез током кубанске ракетне кризе. Оно што би могло да мотивише Конгрес је чињеница да је, бирајући Барака Обаму 2008. године, амерички народ довео у Белу кућу отвореног противника америчке инвазије на Ирак који не само да је повукао америчке борбене снаге из те земље, већ је обећао да ће „промените начин размишљања” – идеја да би Сједињене Државе могле једнострано да ратују против нафтом богатих блискоисточних земаља које нису прихватиле америчку доминацију – то је омогућило рат у Ираку. Чини се да су и демократски и републикански јастребови одлучни да натерају овог умереног председника да прихвати њихову неоконзервативну агенду.
Одвраћање, када се ради са страном са нуклеарним оружјем, заиста је ризична стратегија. Међународна заједница заиста има интерес да спречи Иран да развије нуклеарно оружје, као и да примора Индију, Пакистан и Израел да разоружају своје већ постојеће арсенале. Требало би користити сва разумна дипломатска средства за стварање и одржавање зоне без нуклеарне енергије у том нестабилном региону.
Међутим, идеја да одвраћање од Ирана не би функционисало јер би клерикално руководство земље, које контролише оружане снаге, одлучило да покрене ничим изазван нуклеарни напад на Израел или Сједињене Државе — и стога би позвало масовну нуклеарну одмазду која би изазвала физичко уништење целе њихове земље — крајње је смешно. Далеко реалнији ризик о коме треба бринути је огромна девастација која би настала услед америчког рата против Ирана.
Права „претња“ од Ирана је да ако та земља постигне нуклеарни капацитет, тада би имала одвраћање од америчког напада који је био недоступан њеним непосредним суседима на истоку (Авганистан) и западу (Ирак), на које су оба извршила инвазија Снаге предвођене САД. Чини се да су и демократе и републиканци уједињени у свом уверењу да ниједна земља не би требало да стане на пут једностраној пројекцији војне силе од стране Сједињених Држава или њихових савезника.
Заиста, ова резолуција није о националној безбедности Сједињених Држава, нити о безбедности Израела. Ради се о наставку хегемоније САД над нафтом најбогатијим регионом на свету.
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити