Насиље које је пратило недавне протесте беле расе у Шарлотсвилу у Вирџинији само је уводна салва у ширем сукобу између оних који заговарају фашизам и оних који су посвећени људској пристојности, једнакости и демократији. А с обзиром да бели националистички фашисти планирају још скупова, унапред је закључак да ће се насиље у Шарлотсвилу наставити. Узимајући у обзир ову путању, сматрао сам да је прикладно промовисати дијалог о томе шта се „левица“ у САД залаже, и треба да тежи да то постигне, напредујући.
Да будем потпуно јасни, ја се гнушам насиља, а то укључује организовано насиље које користи било која група, било да се ради о Клановцима, нацистима и другим фашистима на десној страни, или о „Антифа“ или „Реднецк Револту“ насиљу са леве стране. Мој отпор је принципијелан; нема никакве везе са страхом од насиља и не долази од слабог пацифисте који није упознат са „стварним светом“ насиља са којим се суочавамо. Као научник, професионално проучавам рат и начин на који се ратови саопштавају јавности путем политичке пропаганде. Моје истраживање такође испитује растуће јавно противљење рату у време када већина Американаца рат посматра као суштински неморалан и деструктиван. Такође ми није страно насиље у мом личном животу; Имао сам много више искуства са тим од већине Американаца. Имам црни појас у Схореи Риу Каратеу и практиковао сам ову дисциплину више од деценију и по, редовно учествујући у контролисаном насиљу над другима. Вероватно бих то и сада вежбао, да није било бројних повреда леђа и других телесних оштећења које сам себи нанео борилачким вештинама и екстремним спортовима. Оружје ми такође није страно. Као млад, имао сам доста искуства са гађањем мете, пуцањем из ручних пиштоља, пушака и јуришног оружја.
Моја пристрасност овде је јасна. Иако сам обучен у вештини насиља, прва ствар коју сам научио у борилачким вештинама је да насиље никада није нешто што треба активно тражити. Уместо тога, то је последњи чин самоодбране када вам је живот у опасности и нема алтернативе. Ако постоји једна животна лекција коју сам научио у каратеу, то је да насиље готово никада није одговор на нечије проблеме. Ако вам неко физички прети, одлазите (ако можете). Ако неко повуче оружје и могуће је побећи без ангажовања са њим и не ризикујући свој живот, избегавање је далеко супериорније од сукоба. Али такође сам био обучен да користим разне технике које би тешко осакатиле, или чак убиле друге, у случајевима када је мој живот био у опасности. ТО је једини пут када је насиље оправдано. Рекавши то, никада не бих осудио грађане појединца да користе насиље да заштите своје животе пред физичким нападом, а то важи и за све демонстранте који бране себе или друге од фашистичких напада. Поред тога, државни је закон да појединци могу носити скривено оружје, па чак и ако ја никада не бих носио оружје, не могу законски кривити друге што га носе ради самозаштите.
Али рећи да подржавам насиље као крајњу мјеру и као средство за очување живота разликује се од одобравања група које проактивно планирају да се укључе у насиље, као што су Антифа или Реднецк Револт. Могу да поштујем посвећеност ових група заштити живота других, али у мери у којој чланови ових група заговарају планирано масовно насиље, они превазилазе обичну самоодбрану. Они активно траже конфронтацију са полицијом и демонстрантима крајње деснице. Потпуно се слажем са Антифом и Реднецк Револтом да десничарски реакционарни покрети морају бити дискредитовани и поражени. Али начин на који се то дешава је сасвим друго питање.
Већи део савремене дебате о недавним догађајима је компликован чињеницом да фашистичке групе настоје да споје демонстрације – које су законски заштићене Првим амандманом – са насиљем против контрадемонстранта – што је очигледно незаконито и жалосно. Шта год неки на левици мислили о томе, фашистима је законом загарантована слобода говора и окупљања. Али такође би било глупо очекивати да фашистички скупови неће прерасти у насиље и тероризам, с обзиром на то да фашистички системи веровања идеализују употребу насиља као средства за постизање политичких циљева.
На страну дебате о слободи говора, требало би да будемо потпуно јасни: постоји веома реална опасност да Трампова администрација флертује са фашизмом преко претње да криминализује новинаре, његове подршка физичком нападу против левичарских демонстраната, и његовог обезбеђивање покрића насилним десничарским милитантима у Шарлотсвилу. Узимајући у обзир Трампове латентне фашистичке тенденције, настанак пуне фашистичке државе је нешто што више не можемо себи приуштити да игноришемо.
Трампова реторика у последњој недељи је опасна. Његова првобитна осуда насиља „на више страна“ сугерисала је намерно незнање онога што се догодило у Шарлотсвилу. Једна страна тражи истребљење не-белих и етничко чишћење континента путем геноцидног насиља, а они користе насиље да би постигли ове циљеве. Друга страна, укључујући Антифа и Реднецк Револт, нуде принципијелан став против фашизма, настојећи да елиминише претњу фашистичког насиља. Чак и ако се потпуно не слажем са њиховим методама, видим да је њихово насиље одговор на све милитаризованију крајњу десницу у Америци која се обавезала на принуду, тероризам и геноцид.
У интеракцији са новинарима Трамп фиксиран на „алт-лефт који је дошао јуриша на, како кажете, алт десно? Имају ли икаквог привида кривице?" Ова изјава је невероватна, откривајући Трампов очигледан напор да демонизује левичаре пејоративом „алт-лево“, док имплицира да је термин „алт десно“ превише критичан према опису за реакционарне фашисте. Насупрот томе, неки интелектуалци верујте супротно, да је „алт-ригхт“ орвеловски еуфемизам који има за циљ да омекша јавност на наводне врлине крајње десног расизма и фашизма.
Трампово не тако суптилно сигнализирање десничарским фашистима дало је зелено светло за више њиховог насиља. Док је прво тврдио да осуђује десничарско насиље, Трамп је преокренуо себе у дискусији са новинарима, хуманизујући реакционарне демонстранте: „нису сви ти људи били неонацисти... Нису сви ти људи били супрематисти беле расе. Ово уоквиривање је открило намерно слепило за скуп који је, у суштини, био мотивисан екстремном мржњом, као што се види у масовним скандирањем „крви и тла“ (референца на историјску нацистичку реторику која покушава да створи право на земљу за „аутохтоне“ само белци), тако што демонстранти машу бакљама и вичу „Јевреји нас неће заменити!“ и упуштају се у масовно насиље против контрадемонстранта. За свакога ко још увек није, препоручујем вам да погледате језиви Вице/ХБО мини-документарни филм о догађајима у Шарлотсвилу. Видео ће вас одрећи било какве идеје да су десничарски демонстранти једноставно хулигани који воле слободу и који су мало измакли контроли.
Трамп је даље указао десничарима на наводне врлине њиховог циља када је упоредио генерала Јужне Конфедерације Роберта Е. Лија са Џорџом Вашингтоном, и жалио се рушење „наших прелепих статуа и споменика“ – Трамп говори за многе статуе створене током 20. века у знак сећања на ропство, сегрегацију и превласт белаца. Трамп чудио се "где се зауставља?" што се тиче рушења статуа, јасно намигивање фашистичкој десници наставља да се удвара. Трамп није толико неук да не би схватио моћ расе да подстакне сукоб. Расна подела у Америци била је једино питање које је било довољно снажно да раздвоји нацију, изазивајући грађански рат, а Трамп њоме бесрамно управља у својим напорима да подстакне веће расне тензије. Његови коментари о конфедерацији и његови покушаји да пружи покриће за крајње десничарско фашистичко и нацистичко насиље морају се схватити у том контексту, као дрски покушај да се оснажи реакционари путем расног рата у настајању. И његови коментари се већ тумаче у овом контексту. Пратећи догађаје у Шарлотсвилу и Трампове позитивне вибрације према десници, бројне бели националисти а фашистичке групе иступају славећи Трампову посвећеност њиховој ствари.
Улози укључени у овај сукоб не могу се потценити. Могу да видим два сценарија из ноћне море који прете да настану из догађаја који су се одиграли у Шарлотсвилу. Један је да видимо пораст будности на улицама у многим америчким градовима, а председник рационализује насиље на десној страни. Ово се чини све вероватнијим код десничарских реакционара објављивање планова за више маршева. Мало је назнака да ће им овај председник стати на пут. Његово Министарство правосуђа води човек – Џеф Сешнс – познат по томе што се дружио са ККК у младости, чији је једини пријављени проблем са групом био то што су пушили траву. Администрација такође има смањити финансирање за групе посвећене осветљавању и борби против беле надмоћи. Узимајући у обзир Трампову претходну прославу напада на левичарске анти-Трамп демонстранте, његов недавни напори да би шпијунирали оне који посећују анти-Трампове веб-странице и његово покривање фашистичких група у Шарлотсвилу, мало је вероватно да ће се одржати било каква озбиљна федерална истрага група мржње укључених у Шарлотсвил.
Све ово би требало да учини Американце дубоку нелагоду. Јужни правни центар за сиромаштво процене да широм земље постоје стотине хиљада припадника крајње десних милиција и више од 900 појединачних група. Размишљајући о порасту оружаних побуна Кливена и Амона Бундија и њихових присталица, поред десетина аката десног тероризма који су дошло последњих година, а с обзиром на догађаје у Шарлотсвилу, јасно је да је крајња десница спремна да користи екстремне методе да би остварила своје политичке циљеве.
У овом контексту треба да проценимо опасности онога што групе попут Антифа и Реднецк Револта покушавају да постигну. Чини се да ниједна група нема много појма о томе како се њихово насиље користи као оружје да се оправда реакционарни политички заокрет земље. Мале су шансе, с обзиром на то колико је сукоб једностран, да ове групе превладају. Њихово десетковање је већ унапред одређено. „Левица“ у САД је сенка онога што је некада била, организационо гледано, са падом јавног интелектуализма у високом образовању и крахом синдикализма. Левица је превише расцепкана и неорганизована да би се окупила у подршци масовној насилној побуни која је способна да порази, или чак да издржи заједнички напад екстремно десних група милиција, насумичних белих супремациста који трче улицама (а ла Шарлотсвил), све више милитаризоване локалне полицијске снаге, државне националне гарде (треба ли их позвати да сузбију милитантне левичарске групе), ФБИ (који има дугу историју циљања левичарских група, чак и мирних), и Министарство правде и Трампова администрација сама себе.
Антифа и Реднецк Револт неће успети против ове претње. Уместо тога, оно што ће се десити ако се насиље настави јесте да САД једноставно пређу у будност, док левичарски и десничарски демонстранти то губе на улицама суочени са интензивнијим потискивањем левичарских група. Трамп је већ показао да је вољан да пружи покриће за ове десничарске групе и њихове узроке наглашавајући опасност од „алт-левице“. Поједностављено речено, левичарски милитанти сувише олакшавају реакционарима на десници да успоставе фашистичку Америку путем грађанског рата.
Постоји други, још злокобнији сценарио ноћне море који би се могао одиграти – да би Трампова администрација могла да искористи недавне и будуће догађаје како би успоставила ванредно стање и ванредно стање. Мало би га у том тренутку, осим отпора јавности, спречило у масовној кампањи сузбијања његових политичких критичара. У суштини, Сједињене Америчке Државе постају фашистичка држава Доналда Трампа. Критови ће тврдити да је овај сценарио мало вероватан и натегнут. Искрено се надам да су у праву. Али такође верујем да брзо стижемо до тачке ескалације у којој је глупо не размишљати о најгорим сценаријима. Застрашујуће је размишљати о томе, али вреди размислити о једноставном питању: да ли смо сматрали да Трампова легитимизација фашистичких демонстраната игра у већој агенди? Шта да заустави увођење ванредног стања и суспензију уставних права ако се насиље између левичарских и реакционарних група настави, па чак и ескалира? Није тешко мислити да ће председник „закона и реда” ово искористити као изговор да оправда преузимање власти. Трамп неоспорно има ауторитарну личност. Никада то није покушао да сакрије, а постало је још теже током његовог ограниченог времена на функцији. Његова злобност у демонизацији прогресиста и „левице“ даје мало разлога да се мисли да он неће искористити, на овај или онај начин, успон реакционарне деснице за своје политичке сврхе.
Са његовим рејтингом нижим у овом тренутку његовог председништва од било који други председник у модерној историји, Трамп мора да схвати да су његове шансе за реизбор све мање, посебно са порастом масовних протеста против њега. Увођење ванредног стања, у случају растућег домаћег тероризма или тероризма на тлу САД који су починили страни актери, пружиће овом председнику сво оправдање које му је потребно да консолидује своју моћ и обрачуна се са својим критичарима.
Да би се избегла оба ова сценарија из ноћне море, „алт-левица“ како их Трамп назива, требало би да учини све што је у њеној моћи да деескалира овај сукоб у настајању. Левичарске организације и групе треба да се активно одричу насиља, осим у случајевима када појединцима прети тешка повреда и смрт и они имају законско право да се бране. Проактивно заговарање планираног насиља од стране читавих левичарских група само ескалира опасности од будности на улицама, грађанског рата или увођења ванредног стања. Левица има једно моћно оружје на располагању – масу одбојност јавности на Трампову администрацију и крајње десничарски нацизам и фашизам. Недавна анкета НПР/ПБС/Марис то показује већина Американаца верују да Трампов одговор на насиље у Шарлотсвилу није био „довољно јак“ и само а ситна фракција јавности је наклоњена „алт-десници“ и њеној политици. Требало би да употребимо оружје јавног мњења да негујемо масовни притисак на локалне полицијске снаге, државе и Конгрес да сузбијемо крајње десничарско фашистичко насиље. Али масовна подршка акцији може брзо да нестане са порастом наратива о лажној еквивалентности крајње деснице који „обе стране“ представљају као подједнако одговорне за насиље. Ако одлучимо да одустанемо од моралног узвишења (ненасиља пред фашизмом), играмо на руку политичком систему под Трампом који све више прихвата реакционарно, десничарско насиље.
Постоји претходни преседан за ненасилни отпор. Покрет за грађанска права показао је да прогресивци могу придобити јавно мњење суочени са насилном репресијом и десничарским тероризмом надмоћи беле расе. Нема разлога да ова стратегија не може поново да функционише. Али то ће захтевати дисциплину и жртву од стране америчке левице, и јавности уопште, пред реакционарном репресијом. Као и код покрета за грађанска права, слике које се емитују у домаћинства бијесних десничарских фанатика који насилно потискују мирољубиве прогресивне активисте мобилисаће земљу да изврши притисак на владу да интервенише на страни здравог разума и против фашизма. Можемо изабрати да будемо нација демократских принципа која обухвата једнакост и владавину закона, или можемо да ескалирамо тренутни сукоб у корист већег насиља и рата на улицама. Избор је између варварства и човечности. Не можемо имати обоје.
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити