До сада смо изузетно упознати са уздахом светских лидера који покушавају да скрену пажњу са своје домаће неадекватности упуштајући се у нове велике спољнополитичке иницијативе. Чини се да је радио за Џорџа В. Буша и Тонија Блера а€“ који увек узима своје знаке од човека у Белој кући а€“ ове недеље следи. Управо је кренуо на турнеју по западноафричким земљама, желећи да се покаже као лидер светске класе. Свратиће у Гану, Сијера Леоне, Сенегал и Нигерију. И, на путу, он ће рекламирати најновију понуду неолибералне стабилне – НЕПАД, Ново партнерство за развој Африке.
САДА СВИ ЖАЛИТЕ ЗА АФРИЧКОМ СУДБИНОМ
Г. Блера су, очигледно, уболе оптужбе да његово путовање није ништа друго до а€˜дизајнерска дипломатијаа€™. Напротив, каже. „Дужни смо да делујемо... ово је најбоља шанса у једној генерацији да спасемо континент... Африка је ожиљак на савести света.“
Г. Блеру добро служи, наравно, да ово конструише као мисију милосрђа. То што је такође подигао баук афричких терориста који посећују северне обале ствара слику Африке као дечјег, али дивљег континента. То је дискурс са дугом историјом, а некада давно Сесил Роудс га је користио да оправда освајање и одузимање имовине. Реторика саосећања, савести и морала утиче на Блеров самопоуздање као авункуларног, добронамерног умереног. И, баш као и са његовом реториком у Великој Британији, овај глаголски израз показује запањујуће одбојност према другим терминима, као што је а€˜кривицаа€™.
НЕ ОЧЕКУЈУЋИ ПОЛИТИЧКЕ АРГУМЕНТЕ, ТЕШКОЋЕ
Нагли пад помоћи Африци можда има неке везе са афричком постколонијалном ситуацијом? Колонијално прање руку континента, корисност афричког тржишта за војну технологију и стручност произведену на северу, вађење ресурса за јефтину продају на светском тржишту, стално крварење капитала и обучених људи из Африке у Север - можда би и ови могли бити донекле криви. Али Блеров дискурс саосећајног 'одговорног интернационализма' брише потребу да се бринете о било чему тако гадном као што је кривица.
Аутори НЕПАД-а, пре свега председници Табо Мбеки из Јужне Африке и Олусегун Обасанџо из Нигерије, желе да поиграју имиџ Африке као рупе светске економије. Као што каже преамбула НЕПАД-а:
„У Африци, 340 милиона људи, или половина становништва, живи са мање од 1 УСД дневно. Стопа морталитета деце до 5 година је 140 на 1000, а очекивани животни век при рођењу је само 54 године. Само 58 одсто становништва има приступ безбедној води. Стопа неписмености за особе старије од 15 година је 41 одсто. Постоји само 18 главних телефона на 1000 људи у Африци, у поређењу са 146 у свету у целини и 567 у земљама са високим дохотком.“
Одавно је било време да се пад афричких прихода преокрене. И свакако је случај да Африканци треба да поврате моћ да то ураде без поразног терета дуга, сиромаштва и болести које је, пропустом или наруџбом, овековечио Север. Али да ли су лидери Африке баш људи за које желимо да управљају са десет милијарди долара помоћи за коју господин Блер позива међународна заједница?
Патрик Бонд је у наредном чланку ставио прст на разлог зашто би требало да будемо веома сумњичави према Табу Мбекију. Откако је преузео дужност од Нелсона Манделе 1999. године, господин Мбеки је непогрешиво вешто управљао јужноафричком економијом. Приватизација основних комуналних услуга, масовна исељавања и угњетавање политичког неслагања доводе у сумњу озбиљност његове посвећености већини афричког народа. Уместо тога, његова политика сигнализира ништа друго до компрадоризам, ликвидацију и преливање јавне имовине у приватне руке елите. Уместо да се муче око изградње нове јавне инфраструктуре, Мбеки, Обасањо и њихов клуб патријарха желе да поседују оно што већ постоји.
ЧАК НИ ПРЕТВОРНИШТВО АФРИЧКОГ РАЗВОЈА
Компрадоризам је широк проблем и проблем који не погађа само Африку. Фанон је могао да пише о елитама на северу када је ово писао, у Јадници земље: „На исти начин на који национална буржоазија дочарава своју фазу изградње да би се бацила на уживање у свом богатству , паралелно у институционалној сфери, прескаче парламентарну фазу и бира диктатуру национал-социјалистичког типа.“
У Порто Алегреу ове године, неколико људи се питало шта би северњачке организације могле да ураде да помогну онима на југу. Издаја демократије је глобални феномен. Није само афричка буржоазија та која тежи националсоцијализму. Заменљивост главних европских и северноамеричких политичких партија требало би да нам каже нешто о глобалној кризи демократије.
НЕОЛИБЕРАЛИЗАМ ПОЈАЧАВА СИРОМАШТВО И ДУГ
Погледајте да ли можете уочити контрадикцију овде. НЕПАД тражи од афричких лидера да „[промовишу и штите] демократију и људска права у својим земљама а€¦.[истовремено] успостављају транспарентне законске и регулаторне оквире за финансијска тржишта…а€ Људска права и активиста из Совета Тревор Нгване, говорећи на Светском социјалном форуму, рашчланио је ово елегантно и отворено: „Када говоре о људским правима, право које желе изнад свега је право својине, право капитала.“ Да је дошло до бекства капитала из чини се да свака афричка земља да отвори своја тржишта капитала како би привукла стране инвеститоре само мало мучи ауторе НЕПАД-а. Они инсистирају да Африку треба учинити привлачнијом за инвеститоре, а план су зачинили низом технологија како би држава могла да субвенционише међународне корпорације и капитал.
Право на становање, на пример, и право на власништво су увек у супротности, у супротности. Филозофи нас подсећају да из контрадикције произилази било шта. Из горког искуства знамо да права која ће се спроводити у оквиру НЕПАД-а неће бити права сиромашних, бескућника или болесних, већ право богатих да даље истискују ресурсе континента и људе.
БЕСКОНАЧНА ПЉАЧКА АФРИЧКОГ ДОСТОЈАНСТВА
„То је горе од структуралног прилагођавања“, каже проф. Јаш Тандон, директор Иницијативе за трговинске информације и преговоре јужне и источне Африке. „Бар под прилагођавањем, Светска банка је признала да је то био чисто економски програм, а када су се осетили социјални трошкови, направила је непредвиђене услове, колико год били неадекватни. У НЕПАД-у су те друштвене проблеме учинили дијелом плана. Они знају да ће милиони сиромашних људи бити повређени због тога, и свеједно ће то учинити. Наше вође су нас издале.а€
Недостојанство плана и његов покушај да се сакупи богатство Африке за најбогатије је покварен. Да би увреда била већа, афрички „лидери” су написали НЕПАД-у овај позив афричком народу: „Лидери континента су свесни чињенице да се прави геније једног народа мери његовим способност за смело и маштовито размишљање и одлучност у подршци њиховом развоју.“ У праву су. Лидери континента се плаше да не дође до смелог и маштовитог размишљања. Отуда умирујући и умирујући покушај да се створи јединство иза овог плана. Срећом, никада их неће бити.
ТРЕБА ДА СЕ СВАКА ОСОБА ПОТВРДИ И НЕПОСЛУША!
У самој Африци, активисти, наставници, синдикалисти и женске групе се мобилишу против НЕПАД-а. Ова мобилизација захтева солидарност. Заслужује међународну подршку, не зато што се не може победити без ње – не може се дозволити да се деси НЕПАД – већ зато што се свуда суочавају са истим проблемом, елита које одузимају имовину земаља, недемократска влада, све већа неједнакост и опадање друштвених услуге.
И на северу и на југу, заробљена држава је спремна да учини све што може да заустави мобилизацију одоздо. Протести све више постају криминализовани у Сједињеним Државама, Европи и Африци – што их чини још хитнијим. Након напада 11. септембра, Мировни покрет се мобилисао око изузетно моћног слогана. „Не у наше име”. Страхоте које ће Африка дочекати под маском развоја, крвопролића, трговине оружјем, учвршћивања патријархата, богаћења буржоазије и глади сиромашних, све су то баук светских борби. И не можемо више дозволити да се дешавају у наше или било чије име.
Рај Пател је коуредник Гласа корњаче http://voiceoftheturtle.org и активиста СЕАТИНИ-ја из Харареа http://www.seatini.org
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити