Пре Светског првенства у фудбалу прошле године, замолили су ме да напишем предговор за антологију животних прича које су испричали становници јужноафричких плочника, који живе на Симпхони Ваи, близу Кејптауна. Приче су ме одушевиле. Било је врло лако написати кратак увод у наставку, баш као што вас је лако подстаћи да га сада погледате. Књига се зове Нема земље! Но Хоусе! Не глас! Гласови из Симпхони Ваи-а, и доступан је ovde.
НА СИМПХОНИ ВАИ
За оне изван Јужне Африке, посебно за генерацију активиста који су се борили против апартхејда, примамљиво је замислити да након што је Мандела ослобођен са острва Робен, и редови су се вијугали испред бирачких места на првим слободним изборима, и након што је АНЦ победио, а национални химна је постала Нкоси Сикелеле Африка, а након што је Нелсон Мандела високо држао трофеј Светског купа у рагбију, да је чак и док се Совјетски Савез распао и капитализам тријумфално завијао из Сједињених Држава, све је било добро у Дугиној нацији.
Али упркос складном певању и држању лидера на висини, Јужна Африка није „Краљ лавова“. Више личи на „Животињску фарму“. Орвел завршава „Животињску фарму“ сценом у којој видимо свиње и људе које су раселили, како заједно деле оброк и тешко је разликовати свињу од човека. Током протекле две деценије, неколико црних Јужноафриканаца постало је веома богато, као што је Стив Бико предвидео 1972.
„Ово је једна земља у којој би било могуће створити капиталистичко црначко друштво, да су белци интелигентни, да су националисти интелигентни. А то капиталистичко црначко друштво, црна средња класа, било би веома ефикасно... Јужна Африка би могла да успе да представи свету прилично убедљиву, интегрисану слику, са још увек 70 одсто популације у аутсајдерима.
За многе се борба против апартхејда никада није завршила, јер апартхејд и даље живи. Увођење неолибералне економске политике довело је до пада нивоа социјалног благостања за најсиромашније. У Јужној Африци, нивои људског развоја су сада нижи него у Палестини.[1] Успон нове црне капиталистичке класе није, међутим, крај наратива. Сама држава је, покушавајући да искоријени непријатну појаву сиромаштва, и понашајући се на сличан начин као режим апартхејда, учинила много да распламсава ватру неслагања и да настави причу о борби против апартхејда.
Замислите, на пример, преко сто породица које живе у двориштима широм Делфта, а које су мислиле да је Божић дошао рано 2007. Добили су писма од свог локалног одборника у којима су их позвали да се уселе у куће које су чекали од краја апартхејда . Напустили су своје колибе у дворишту, да би заузели своје нове домове дуж аутопута Н2. Накратко, све је било како се могло очекивати. Квалитет становања на пројекту Н2 је скандал који траје, али су куће барем биле њихове.
Тада су породице добиле још једно обавештење. Требало је да буду исељени. Оригинална писма која им дозвољавају да се уселе у своје нове домове послата су илегално. Локални одборник који их је послао трпи скромну увреду што је суспендован на месец дана. Становници Н2 третирају се све оштрије. Избачени су из својих домова без где да оду – њихове некадашње колибе у дворишту изнајмљене су новим породицама чим су старе отишле. Град је покушао да их пресели у подручја привременог пресељења, много километара удаљена од заједница у којима су одрасли. Јединице које овде пролазе за становање су лимене колибе, 'бликији', отрцани метални блокови у песку, ветру и сунцу које пече, запечаћене од стране наоружане полиције, али опкољене криминалом. Исељене породице одбиле су да се преселе у „Бликкиесдорп“. Организовали су се, постављајући привремени камп на тротоару Симфонијског пута. Влада је бацила своју моћ на правни систем, извлачећи налог за исељење који је до октобра 2009. године, убрзо након што су писма у овој књизи написана, свих 136 породица преселио у пешчану пустош Бликкиесдорпа, на време да се лимене колибе испеку у летње врућине.
Апартхејд се завршава и апартхејд остаје.[2]
Заштитници новог реда се препиру за плен.
Сиромаси, који су се борили и умирали за правду, чекају је дуго након што је њен долазак најављен. Покрети се јављају да би се убрзао дан када ће остаци апартхејда бити пометени. Покрети су згњечени. Почетком 2010. године, када се пише овај предговор, јужноафричка влада је кренула у офанзиву против организација сиромашних широм земље, од избегличких кампова до напада мафије на руководство Комитета за развој путева Кенедија у Дурбану, до становници Симпхони Ваи-а у Кејптауну.
Па зашто би вас брига за плочнике Симпхони Ваи-а када тамо више нема никога, баш на време за туристе Светског првенства 2010? Најспремнији одговор је да иако влада може да одведе људе из Симпхони Ваи-а, она не може да извуче Симпхони Ваи из народа. Како су сами становници најавили, „Симфонијски пут није мртав. Ми смо и даље Симпхони Ваи. Увек ћемо бити Симпхони Ваи. Можда не живимо на путу, али наша борба за куће је тек почела. Упозоравамо владу да нисмо заборавили да су нам обећали куће и ми, Симпхони Ваи кампања против исељења, постараћемо се да добијемо оно што нам припада.
Ова књига је сведочанство о томе шта значи бити Симпхони Ваи. Написана пред крај борбе на тротоарима, ова антологија писама је и сведочанство и поезија. Снага речи не долази само из исповести, већ кроз уметност којом су ове приче испричане. Свака борба има своје нараторе, али неки на Симпхони Ваи-у су творци речи највишег реда. Када вас Конвеј Пејн позове да ’ставите своје ципеле у моје ципеле и носите ме као што би људско биће носило друго људско биће‘, он вам отвара врата у свет саосећања, патње других, који вас чврсто држи.
Писма не олакшавају читање. Прича Лоле Венцел о Бушу зла, о трајној географији сексуалног насиља, прогањаће вас дуго након што затворите странице ове књиге. Овде ћете наћи сведочанство о неоствареној правди, о насиљу у породици и јавности, о нетрпељивости и толеранцији, о ксенофобији и ксенофобији. Превише је у питању да бисмо се устезали од истине, а писци овде имају храбрости да се директно суоче са тим, чак и ако су резултати брутални. Усред овог ужаса налази се лепота и сноп односа између тетака, мужева, жена и деце, кћери по имену Нада и Симфонија. Сав људски живот је овде.
Неколико посетилаца је ово већ видело. Заиста, Касхиефа, Седицк, Закеер и Седеека Јацобс примећују кућну индустрију посетилаца, студената и сапутника који посећују – „Сваког дана има људи који долазе одасвуд и постављају многа питања, а онда им кажемо да није леккер да остану на на путу и у бликији.“ Али ова књига није вежба у опрезности. То је средство за достојанство, начин за сиромашне да размисле, да се огледају и поделе са вама. Ова књига је сведочанство чињенице да у колибама постоји размишљање, да постоје сложени људски животи и сложени људи који размишљају, теоретизирају и боре се да донесу промену. Ова књига је знак те борбе, а читајући је, ви сте регрутовани. Мон семблабле, мон фрере[3] – обраћају ти се, читаоче, не као воајер, већ као брат или сестра, као неко чије очи удостојавају борбу.
Ако вам сузе падну из ваших очију као из мојих, бићете дирнути идејом, невероватном спознајом!, да сиротиња може да мисли својом главом, да пише за себе и да ће наставити да се бори да се њихова хуманост препозна . Без обзира да ли сте ишли на Светско првенство 2010. или не, дођите до ове књиге отворених очију и отићи ћете отвореног срца.
ДОНОСИЛЕ ВАМ ПАМБАЗУКА ВЕСТИ
* Рај Пател је награђивани писац, активиста и академик.
* 'Нема земље! Но Хоусе! Не глас! Гласови из Симпхони Ваи’ би Симпхони Ваи павемент двеллерс је објавио Памбазука Пресс.
* Овај чланак се први пут појавио на Блог Рај Патела.
НАПОМЕНЕ
[КСНУМКС] http://hdr.undp.org/en/statistics/
[2] Ову двосмисленост ће ускоро истражити Шарад Чари у свом пројекту „Остаци апартхејда“.
[3] То је стих из поезије Шарла Бодлера, чије је упирање прстом у читаоца било мало више оптужујући.http://www.press.uchicago.edu/Misc/Chicago/039250.html
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити