Скоро смо на срећно-заувек после приче о изливању нафте у Заливу. Бунар је убијен, плаже се перу, а зли Тони Хејворд је протеран у Русију. Све што је сада остало је да БП надокнади штету коју је проузроковао. Компанија је издвојила 32 милијарде долара да би измирила своје обавезе, док је чинила све што је у њеној моћи да штета остане испод те цифре. Али чак и ако мора да плати пуну цену, победиће у једној од највећих погодби у историји компаније. Прави дуг БП-а је далеко већи од било које цифре које су до сада објављене. Највећи трошкови залива тек треба да се виде.
Рано је било јасно да је БП подједнако посвећен креирању перцепције јавности о изливу као и његовом чишћењу. Убрзо након покретања операције чишћења, БП забрањени фотографи од снимања мрље из ваздуха, наводећи „мере предострожности“. Сличне методе се и даље користе за спречи приступ медијима на кључне локације, а у својим саопштењима за штампу БП има урађене фотографије како би њени напори за чишћење изгледали напорнији.
Поред тога што се уверила да је мрља недовољно снимљена, компанија је напорно радила како би се уверила да се мање види. Поред затворских радника који су чистили нафту na sniženju на обали, на мору, преко КСНУМКС милиона галона Корекит дисперзанти су коришћени да би уље нестало из вида. Такве дисперзанте забрањује Агенција за заштиту животне средине, али је обалска стража издавала изузеће седамдесет четири пута у четрдесет осам дана. Успело је: главни проблем БП-а је, буквално, нестао. "Мислим да више нећемо видети да нафта иде на плаже", рекао је нови извршни директор БП-а, Боб Дадли, најавилапо преузимању. „… А тамо где на плажама нема нафте, вероватно вам не требају људи који ходају горе-доле у заштитним оделима.“ Другим речима: ако се уље не види, опасност је прошла.
Нажалост, „ако га не видите, нема га“ није здрава наука о животној средини. Уље улази у систем исхране много брже као невидљива емулзија него као дугина мрља. Научници су већ открили потпис изливања унутар ларви ракова, иако су последице мешања нафте и дисперзанта са екологијом Залива неизвесне и неће бити у потпуности познате генерацијама. Увођењем Цорекита у залив, БП не само да је сакрио свој неред, већ је посејао сумњу у пуни обим и последице штете. Ово незнање није случајно — за БП је то блаженство. То омогућава БП-у да тврди да се не може сматрати одговорним за ону штету која није била директно повезана са изливањем.
Заиста, Дадли би био лош извршни директор да не користи дуготрајна питања о тачном износу штете коју је проузроковала његова компанија да се ценка за сваки могући уступак од стране владе. Процена савезне владе (о којој се жестоко расправљало) о укупном обиму изливања износи 4.9 милиона буради, од којих800,000 бурета су опорављени. Ако савезни суд пресуди да је изливање резултат грубог немара, влада може тражити грађанске казне од чак 4,300 долара по барелу, остављајући БП рањивим на укупну казну до 21 милијарду долара. Иако је мало вероватно да ће се цењкати у погледу обавезе БП-а да би одговарао протоку за који је БП првобитно тврдио да извире из бушотине (1,000 барела дневно), БП је бриљирао у таквим преговорима у прошлости. Према Центар за јавни интегритет, у октобру 2008. године, БП је смањио седамнаест озбиљних оптужби за кршење безбедности у својој рафинерији Тесоро у Анакортесу у Вашингтону на три тачке, смањивши казну од 85,700 долара на 12,250 долара.
Ипак, чак и ако влада буде олако на БП-у, као што је већизгледа да ради, постоје и друге изборне јединице спреман да тврди. Један извештај израчунава економску цену на 1.2 милијарде долара и 17,000 радних места до краја године. Неке бројке су чак и веће — Америчко удружење за путовања наручило је студију „Окфорд Ецономицс“, која је процијенила само губитке у туризму на 22.7 милијарди долара у наредне три године. Као одговор, БП покушава да минимизира, избегне и замагли, поравнање са подносиоцима захтева за још необјављене паушалне износе у замену за одрицање од права на тужбу БП, и куповина научника са Државног универзитета Луизијане, Универзитета Јужног Мисисипија и Тексашког А&М-а по 250 долара на сат за своје тимове за правну одбрану. Након намирења потраживања од стране владе и приватног сектора, БПочекује да остане нешто ситниша у фонду за чишћење када се заврше године парничења.
Не би требало да се чудимо што се корпорације попут БП понашају на овај начин, чинећи капиталистичка дела, екстернализујући еколошке и друштвене трошкове док интернализују профит. Уосталом, то су правила економске игре. Али прави разлог зашто БП вероватно никада неће видети потпуни резултат за своје поступке не лежи у његовом макијавелистичком заплету, нити у скривању штете и замућењу воде сумњом, већ у свакодневном слепилу уграђеном у модерни капитализам. Наш економски систем једноставно није подешен да мери шире трошкове наших активности, а изливање залива то болно добро илуструје.
На пример, у обрачуну економске штете стално су ван видокруга шире предности заливског екосистема које пружа људима. Становници обале Залива користе низ услуга које окружење пружа „бесплатно“, али које имају огромну материјалну вредност. Еколошки економисти проучавају делту реке Мисисипи пре изливања вреднован „заштита од олује од урагана, водоснабдевање, стабилност климе, храна, крзно, станиште, третман отпада и друге бенефиције“ које Делта пружа само у конзервативном распону од 12 до 47 милијарди долара годишње. Исти научници недавно приближно штета проузрокована изливањем нафте је негде између 34 и 670 милијарди долара, што је цифра која превазилази стандардна мерења штете у Заливу. Да су ови истраживачи бацили своју мрежу даље, да би укључили екологију ширег залива, њихов број би био још већи. А ту је и физичка и психичка штета нанесена заједницама дуж обале. Ова штета је стварна и разорна и тешко ју је квантификовати. Али ако у нормалним временима, КСНУМКС одсто Одрасли Американци пате од озбиљних проблема са менталним здрављем – популација која зарађује најмање 40 посто мање од здравих одраслих – како ће се то превести у залив, где је депресија распрострањена и где пуни ментални данак тек треба да се изброји?
Чак и у одсуству разорног изливања, реалност је да нафтне компаније једноставно наносе штету у својим свакодневним операцијама. Као и дуванска индустрија, и нафтна индустрија прави производ који, када се користи према њеним упутствима, наноси велику штету. Влада САД само пуштен у свом годишњем извештају о стању климе, који учвршћује налазе о климатским променама изазваним људима, феномену који Биг Оил наставља да одбацује и лобира против његовог решавања. Девастација изливених једињења БП кошта која, у стварности, није ништа мањи део путарине, а ништа мање скривена од нас. Једна недавна студија сугерише да би до 2030. глобални трошкови суочавања са климатским променама могли да буду чак 300 милијарди долара годишње. Ови трошкови ће на крају бити плаћени - само не од стране нафтне индустрије.
Да бисмо извршили потпуни обрачун изливања – и да бисмо сагледали оно што следи – вреди користити централну идеју из економије: појам „опортунитетне цене“ или „следеће најбоље ствари које би могле да се ураде са дати скуп ресурса“. Дакле, шта је следећа најбоља ствар за индустрију вредну више милијарди долара, изливање и све остало? Поставити питање значи запитати се какву економију имамо и желимо. Процена опортунитетних трошкова значи сагледавање постојећих алтернатива и њихово поређење једне са другима. А неке од тих алтернатива, при ближем разматрању, не изгледају много другачије од садашњости.
Низ моћних група већ гура своје алтернативе заливској нафти. Индустрија кукурузног етанола недавно је искористила прилику да одвикне Америку од зависности од фосилних горива кампања под називом „Етанол: Сада је време“. (Израз: „Ми хранимо свет. Можемо га и горивом.“) Трајно решење Националног удружења узгајивача кукуруза за дубокоморско бушење укључује узгој хране не да би је јео, већ да би је запалио. Да би ово било економично, од Конгреса ће бити потребно да обнови пореске олакшице за кукурузни етанол које коштају пореске обвезнике 6 милијарди долара, према недавном државном универзитету Ајове студирати. Ако ништа друго, индустрија кукуруза има цхутзпах. Пре изливања нафте, пољопривредни одток од производње кукуруза и стоке дуж Мисисипија био одговоран за а Мртва зона у заливу величине Њу Џерсија. Нико не зна како ће ефлуент Кинг Цорн-а ступити у интеракцију са коктелом Биг Оил-а, али је сигурно да ће једна група кривити другу, да би избегли плаћање нереда.
Озбиљно разматрање мање токсичних алтернатива захтеваће јавну дебату која превазилази питања попут „Колико је људи изгубило средства за живот због изливања?“ да се запита каква је заливска економија одржива у будућности; питати не само "Колика је цена изливања нафте?" али и "Који су стварни трошкови наших енергетских потреба?" То неће бити лак разговор—посебно у земљи која троши више светске енергије по глави становника од скоро било које друге. Али ове веће, невиђене трошкове морамо ставити у средиште ове расправе, јер, баш као и нафту, чињеница да их не видимо не значи да не постоје. Ови трошкови су санта леда: само делић је видљив нашој кратковидној економији, а остатак је скривен, непознат и прослеђен на „мале људе“, како је председник БП Карл-Хенрик Сванберг говорио о становницима обале Залива. Широм света већ 300,000 људи — углавном сиромашних, углавном жена — умре сваке године од последица климатских промена. То је дуг који имамо ми у богатим земљама одбачен на глобалном југу, одговорност за коју смо и сами растерали.
То, на срећу, није сасвим суморна слика. БП још није успео да растера сву своју опозицију. Велики део организовања, углавном ван САД, захтева будућност са нултом емисијом угљеника и репарације за штету по животну средину коју су богати нанели сиромашнима. Да би ови напори успели у овој земљи, изливање БП-а мора бити позив на узбуну – да поново замислимо нашу економију, нашу политику и наше енергетске потребе, или да израчунамо колико смо још спремни да изгубимо.
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити