Банкарска криза је овога пута другачија. У ствари, горе је него 2007-08. Тада смо за узастопни колапс банака могли кривити превару на велико, широко распрострањено предаторско кредитирање, дослух између агенција за процену рејтинга и банкара осумњичених за продају деривата.
Све ово је олакшано тадашњим недавним укидањем регулаторног режима од стране политичара са Волстрита, попут америчког министра финансија Роберта Рубина. Ни за шта од овога не могу се кривити тренутни банковни пропасти.
Да, банка Силицијумске долине је била довољно глупа да преузме екстремни ризик каматне стопе док је опслуживала углавном неосигуране штедише. Да, Цредит Суиссе је имао лошу историју са криминалцима, преварантима и корумпираним политичарима. Али, за разлику од 2008. године, ниједан узбуњивач није ућуткан, банке су (мање-више) поштовале појачане прописе након 2008. године, а њихова имовина је била релативно солидна. Штавише, нико од америчких и европских регулатора није могао веродостојно да тврди – као што су то учинили 2008. године – да су били изненађени.
У ствари, регулатори и централне банке су знали све о томе. Имали су пун приступ пословним моделима банака. Они су јасно могли да виде да ови модели неће преживети комбинацију значајног повећања дугорочних каматних стопа и изненадног повлачења депозита. Па ипак нису ништа урадили.
Да ли су званичници пропустили да предвиде панично бекство великих и стога неосигураних штедиша? Можда јесу. Али прави разлог зашто централне банке нису учиниле ништа суочене са крхкошћу својих пословних модела је још више узнемирујући: био је одговор централних банака на финансијску кризу из 2008. године који је довео до тих пословних модела, и креатори политике су то знали.
Политика оштре штедње након 2008. за већину за већину и државног социјализма за банкаре, практикована истовремено у Европи и Сједињеним Државама, имала је два ефекта који су обликовали финансијски капитализам у последњих четрнаест година. Прво, то је затровало новац Запада. Тачније, осигурало је да више не постоји јединствена номинална каматна стопа која би могла да успостави равнотежу између тражње и понуде новца, уз спречавање таласа банкрота банака. Друго, пошто је било опште познато да ниједна појединачна каматна стопа не може да постигне и стабилност цена и финансијску стабилност, западни банкари су претпоставили да ће, ако инфлација поново порасте, централне банке повећати каматне стопе док их спасавају. Били су у праву: управо смо томе сведоци данас.
Суочени са избором да обуздају инфлацију или да спасу банке, поштовани коментатори апелују на централне банке да учине и једно и друго: да наставе да повећавају каматне стопе уз наставак политике социјализма за банкаре после 2008. године, која је, под свим осталим једнаким условима, једини начин да спречимо да банке падају као домине. Само ова стратегија – стезање монетарне омче око врата друштва уз раскошну помоћ банкарском систему – може истовремено служити интересима кредитора и банака. То је такође сигуран начин да се већина људи осуди на непотребну патњу (преко високих цена које се могу избећи и незапослености која се може избећи) док се сеје семе следећег банкарског пожара.
Не заборавимо да смо одувек знали да банке нису дизајниране да буду безбедне и да заједно чине систем који је уставно неспособан да поштује правила тржишта које правилно функционише. Проблем је што до сада нисмо имали алтернативу: банке су биле једино средство за каналисање новца људима (преко банкомата, експозитура, банкомата итд.). Ово је друштво учинило таоцем мреже приватних банака које монополизују плаћања, штедњу и кредите. Данас, међутим, технологија нам је пружила сјајну алтернативу.
Замислите када би централна банка свима омогућила бесплатан дигитални новчаник, односно бесплатан банковни рачун са каматом која је једнака преконоћној каматној стопи централне банке. Будући да тренутни банкарски систем функционише као антисоцијални картел, централна банка би могла да користи технологију засновану на облаку како би свима омогућила бесплатне дигиталне трансакције и складиштење уштеђевине, а њихов нето приход плаћа за основна јавна добра. Ослобођени обавезе да свој новац држе у приватној банци и да плате богатство за трансакције користећи њен систем, грађани ће бити слободни да бирају да ли ће и када користити приватне финансијске институције које нуде посредништво у ризику између штедиша и зајмопримаца. Чак иу таквим случајевима, њихов новац ће и даље бити у савршеној сигурности у књизи централне банке.
Братство за криптовалуте ће ме оптужити да се залажем за централну банку налик Великом брату која надгледа и контролише сваку трансакцију коју извршимо. Остављајући по страни њихово лицемерје – ово је иста она банда која је захтевала хитну помоћ централне банке за своје банкаре из Силицијумске долине – вреди напоменути да трезор и други државни органи већ имају приступ свакој нашој трансакцији. Приватност би могла бити боље заштићена ако би трансакције биле концентрисане у књизи централне банке под надзором нечега попут „пороте за монетарни надзор“ састављеног од насумично одабраних грађана и стручњака из широког спектра професија.
Банкарски систем који узимамо здраво за готово је непоправљив. То је лоша вест. Али више не треба да се ослањамо ни на какву приватну, рентијерску и друштвено дестабилизирајућу мрежу банака, барем не на начин на који смо то чинили до сада. Дошло је време да се дигне у ваздух непоправљиви банкарски систем који користи власницима и акционарима на рачун већине.
Рудари угља су на тежи начин открили да им друштво не дугује сталну субвенцију за наношење штете планети. Време је да банкари науче сличну лекцију.
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити