АТИНА – Лопатице ветрогенератора на планинском венцу преко пута мог прозора данас се посебно енергично окрећу. Синоћна олуја је попустила, али јаки ветрови се настављају, доприносећи додатним киловатима електричној мрежи уз тачно нула додатних трошкова (или маргиналних трошкова, језиком економиста). Али људи који се боре да саставе крај с крајем током страшне ситуације криза трошкова живота морају да плаћају ове киловате као да их производи најскупљи течни природни гас који се из Тексаса транспортује до обала Грчке. Овај апсурд, који преовладава далеко изван Грчке и Европе, мора да се оконча.
Апсурд произилази из заблуде да државе могу да симулирају конкурентно, а самим тим и ефикасно тржиште електричне енергије. Пошто само један електрични кабл улази у наше домове или предузећа, препуштање ствари тржишту би довело до савршеног монопола – исхода који нико не жели. Али владе су одлучиле да могу да симулирају конкурентно тржиште како би замениле јавна предузећа која су некада производила и дистрибуирала енергију. Не могу.
Енергетски сектор Европске уније је добар пример онога што је тржишни фундаментализам учинио електричним мрежама широм света. ЕУ је обавезала своје земље чланице да одвоје електричну мрежу од енергетских станица и приватизовати електране да створе нове фирме, које би се међусобно такмичиле у снабдевању електричном енергијом новој компанији која поседује мрежу. Ова компанија би заузврат дала у закуп своје каблове другом низу компанија које би куповале електричну енергију на велико и међусобно се такмичиле за малопродају кућа и фирми. Конкуренција међу произвођачима би минимизирала велепродајну цену, док би конкуренција међу трговцима на мало обезбедила да крајњи потрошачи имају користи од ниских цена и висококвалитетних услуга.
Авај, ништа од овога није могло да функционише ни у теорији, а камоли у пракси.
Симулирано тржиште се суочило са контрадикторним императивима: обезбедити а минимални износ електричне енергије у мрежи у сваком тренутку и да усмерава улагања у зелена енергија. Решење које су предложили тржишни фундаменталисти било је двоструко: створити друго тржиште за дозволе за емитовање гасова стаклене баште и увести цене граничних трошкова, што је значило да би велепродајна цена сваког киловата требало да буде једнака цени најскупљег киловата.
Тржиште емисијских дозвола требало је да мотивише произвођаче електричне енергије да пређу на горива која мање загађују. За разлику од фиксног пореза, цену емисије тоне угљен-диоксида одређивало би тржиште. У теорији, што се индустрија више ослањала на ужасна горива попут лигнита, то је већа потражња за дозволама за емисију које је издала ЕУ. Ово би подигло њихову цену, јачајући подстицај за прелазак на природни гас и, на крају, на обновљиве изворе енергије.
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити