Састанак еврогрупе од прошлог четвртка ушао је у историју као изгубљена прилика за постизање већ закашњелог споразума између Грчка и њених поверилаца.
Можда је најизразитија опаска било ког министра финансија на том састанку Мицхаел Ноонан. Протестовао је што министри нису били упознати са предлогом институција мојој влади пре него што су замољени да учествују у расправи.
Његовом протесту желим да додам и своје: није ми било дозвољено да поделим са господином Нунаном, нити са било којим другим министром финансија, наше писмене предлоге. У ствари, као што је касније потврдио наш немачки колега, било какав писмени поднесак министру финансија од стране Грчке или институција био је „неприхватљив“, јер би он тада морао да га поднесе на Доњи дом немачког парламента, чиме се негира његова корисност као преговарачка понуда.
Зона евра се креће на мистериозан начин. Важне одлуке су отиснуте од стране министара финансија који остају у мраку о детаљима, док су неизабрани званичници моћних институција закључани у једностраним преговорима са усамљеном владом у невољи.
Као да је Европа утврдио да изабрани министри финансија нису на висини задатка да савладају техничке детаље; задатак је најбоље препустити „стручњацима” који не представљају бираче већ институције. Може се само запитати у којој мери је такав аранжман ефикасан, а камоли демократски.
Блага супериорност
Ирским читаоцима није потребно подсећање на понижење које задеси народ који је приморан да одустане од свог суверенитета усред економске депресије. Они би, међутим, могли бити оправдани да погледају бескрајну грчку кризу и допусте себи осећај благе супериорности, на основу тога што су Ирци тихо патили, прогутали горку пилулу штедње и сада излазе из шуме.
Грци су, насупрот томе, годинама гласно протестовали, жестоко се опирали тројци, изабрали моју радикалну левичарску странку прошлог јануара и остали су у застоју рецесије.
Иако је такво осећање разумљиво, дозволите ми, драги читаоче, да тврдим да је бескорисно на најмање три начина. Прво, не промовише разумевање актуелне грчке драме. Друго, не успева да правилно информише дебату о томе како би зона евра, и ЕУ уопште, требало да се развија. Треће, сеје непотребну неслогу међу народима којима је заједничко више него што цене.
грчки дефицит
Драма у Грчкој је често погрешно схваћена у северним крајевима јер је прошла расипност засенила изузетна прилагођавања у последњих пет година. Од 2009. године дефицит грчке државе смањен је, циклично прилагођеним терминима, за невероватних 20 процената, претварајући велики дефицит у велики структурни примарни суфицит. Плате су смањене за 37 одсто, пензије до 48 одсто, запослење у држави за 30 одсто, потрошачка потрошња за 33 одсто, па чак и дефицит текућег рачуна за 16 одсто.
Авај, прилагођавање је било толико драстично да је привредна активност угушена, укупан приход је пао за 27 одсто, незапосленост је нагло порасла на 27 одсто, непријављена радна снага 34 одсто, јавни дуг је порастао на 180 одсто националног БДП-а који се брзо смањивао, инвестиције а кредит је нестао и млади Грци, баш као и њихови ирски колеге, отишли су на далеке обале, поневши са собом огромне количине људског капитала који је грчка држава уложила у њих.
Оно што Грчкој сада није потребно није више смањења која гурају осиромашено становништво у веће понижење, или веће пореске стопе и накнаде које уништавају оно што је остало од економске активности. Ове „параметарске“ мере, како их институције називају, биле су претеране, а резултат је сада нација на коленима.
Не, оно што Грчкој сада очајнички треба су озбиљне, одговарајуће реформе. Потребан нам је нови порески систем који помаже у борби против утаје и сузбијању политичког или корпоративног мешања, систем набавки без корупције, процедуре лиценцирања погодне за пословање, реформе правосуђа, елиминисање скандалозних пракси превременог пензионисања, правилно регулисање медија и финансија политичких партија , итд.
Током састанка еврогрупе одржаног прошлог четвртка, представио сам свеобухватну реформску агенду наше владе за постизање ових циљева и најавио нашу формалну сарадњу са Организацијом за економску сарадњу и развој (ОЕЦД) на њеном спровођењу. Такође сам изнео радикалан предлог за законски механизам кочења дуга који би, покренут од стране независног фискалног савета, аутоматски смањио све државне издатке до степена неопходног да се држава врати на курс ка неком унапред договореном примарном циљу.
Поред ових реформи и наших напора да се ангажујемо са Европском инвестиционом банком како бисмо каналисали преко потребне инвестиције у грчку економију, представио сам еврогрупи добро осмишљене предлоге за замену дуга који би омогућили Грчкој да поново уђе у главни град. тржишта и да учествује у програму куповине средстава Европске централне банке (познатији као квантитативно ублажавање).
Заглушујућа тишина
Нажалост, моје излагање је дочекано заглушујућом тишином. Осим умесне примедбе Мајкла Нунана, све друге интервенције су игнорисале наше предлоге и поновиле фрустрацију министара коју је Грчка имала. . . нема предлога.
Непристрасан посматрач разматрања наше еврогрупе дошао би до сигурног закључка да је то чудан форум, који је лоше опремљен да доноси добре, тешке одлуке када су Европи заиста потребне. Грчка и Ирска претрпео велики ударац на почетку кризе јер еврогрупа није била дизајнирана да ефикасно решава кризе. Још увек није у стању да то учини.
Хитно питање које наши ирски пријатељи морају да одговоре пре ванредног самита о Грчкој у понедељак је следеће: да ли је већа вероватноћа да ће еврозона постати боља унија којој треба припадати ако Грчка буде бачена на вук, упркос врсти предлога који су изнети на Састанак еврогрупе у четвртак? Или је вероватније да ће договор који се врти око ових предлога довести до веће отворености, ефикасности и демократије?
Јанис Вароуфакис је министар финансија Грчке
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити
1 komentar
Гианис Вароуфакис је веома добро изнео грчки случај. Његов став, посебно на почетку, можда је био проблематичан. Неолиберални Европљани нису хтели да слушају идеје левичарског професора из пропале земље. У стварности су Грци ти који су узели новац од непромишљених зајмодаваца, иако је Сириза управо наследила неред. Међутим, није у реду да Сириза тражи више новца од кредитора под њиховим условима, посебно када у прошлости грчке владе нису успеле да доведу своју кућу у ред. По њиховом мишљењу, ако претходне владе нису успеле, зашто бисмо веровали да ће Сириза успети, а то што је леви марксиста не помаже. За мене достојанство није тражити више зајмова и под вашим условима. Ако Грчка то жели да уради по њиховим условима, а требало би, треба да забораве на евро и да се врате драхми. Да, биће много патње и нисам сигуран да ли имају петље за то, али то раде достојанствени људи, они сами преузимају своју судбину. Биће веома тежак задатак дисциплиновати људе који су толико година навикли на размажен и корумпиран начин, али ако успе, исплатиће се.