25. јануара 2015. године, грчка левичарска партија Сириза (Коалиција радикалне левице), која се није залагала за неку посебну идеологију, али је водила предизборну кампању која је обећавала да ће окончати садистичке мере штедње које су Грчкој наметнули њени међународни кредитори, раскомадати споразуме о спасавању на комаде, отписати велики део дуга и створити радна места за стотине хиљада незапослених, победио је на парламентарним изборима освојивши 36% гласова. Резултат избора је шокирао европски политички естаблишмент и означио повратак наде за Грчку и левичарске странке и покрете широм света.
То је заиста била историјска победа левице, посебно имајући у виду чињеницу да се Сириза десет година раније борила да добије само неколико места у грчком парламенту. Комунистичка партија Грчке била је далеко популарнија од Коалиције радикалне левице, чији су редови укључивали низ левичара у распону од троцкиста, маоиста и неомарксиста до зелених и феминисткиња. Заиста, док је Комунистичка партија имала чврсте везе са људима из радничке класе и вршила одлучујући утицај на синдикални активизам, Сиризино „утицај на цивилно друштво био је ограничен на идеолошку привлачност коју је оно имало за мали сегмент академске заједнице".
21. маја 2023. одржани су избори у Грчкој и конзервативна партија Нова демократија премијера Киријакоса Мицотакиса остварила је убедљиву победу, победивши Сиризу за 20 процентних поена. Међутим, нови изборни систем пропорционалне заступљености који је уведен за време бившег премијера и лидера Сиризе Алексиса Ципраса спречава да Нова демократија освоји 40 одсто гласова да освоји потпуну већину од 300 места у парламенту. Мицотакис је све време откривао да није заинтересован за поделу власти, тако да ће други избори бити одржани крајем јуна на којима победничка партија треба да добије само 37 одсто гласова.
Сваком непристрасном посматрачу било је потпуно јасно да се Сиризин унутрашњи круг састоји од људи који су били посвећени потрази и одржавању моћи, а не доношењу радикалних промена.
Размере пораза Сиризе на парламентарним изборима 21. маја (изгубио је све осим једног од 59 изборних региона у Грчкој) могао би да означи крај пута за странку Алексиса Ципраса. Пропаст странке је у ствари у току од првих недеља када је Ципрас преузео дужност премијера Грчке. Недостатак искуства у управљању, идеолошка конфузија, озбиљна структурна ограничења, али и груби политички опортунизам и прекршена обећања у великој мери су гарантовали да је пропаст Сиризе само питање времена.
Прво, само радикална партија Сириза формирала је владу са десничарском и ксенофобичном странком Независни Грци. Постојале су дубоке неједнакости свих врста између две странке, али Ципрасу очигледно то није било важно пошто је склапање савеза са десничарима видео као неопходан тактички потез да обезбеди власт. А моћ је била једино што је било важно Сиризином вођи и његовом ужем кругу. Током предизборне кампање 2023. Ципрас би многе левичарске бираче оставио запањеним удварањем гласачима из неонацистичке странке Златна зора.
Друго, Ципрас је потписао споразум о продужењу мера штедње које су Грчкој наметнули господари евра, само неколико недеља након доласка на власт.
Треће, лидер Сиризе је прокоцкао будућност Грчке лажним референдумом како би спасио своју владу од колапса, а затим је издао читаву нацију која је великом већином гласала против наставка штедње потписивањем нови споразум о спасавању што је наставило статус Грчке као немачке „де факто колоније“.
Ципрас је нови споразум о спасавању назвао „неопходним избором“, иако је учествовао у жестоким нападима на своје претходнике јер су потписали сличне споразуме о спасавању са међународним кредиторима.
Више од 40 посланика Сиризе изјаснило се против нових мера, а половина централног комитета Сиризе стала је против новог споразума. Али ништа од овога није било важно. Сириза је имала веома слабе демократске структуре, није имала стварне везе са грчком радничком класом, а Ципрас је имао потпуну власт над партијским одлукама јер се већина политичких питања одлучивала на незваничним састанцима са људима блиским „великом лидеру“. Штавише, Сириза је као партија изгубила аутономију када је добила власт и „био подведен у државу."
Заиста, сваком непристрасном посматрачу било је потпуно јасно да се Сиризин унутрашњи круг састоји од људи који су били посвећени потрази и одржавању моћи, а не доношењу радикалних промена. Након тога, након капитулације његове владе пред господарима евра, Ципрас је предузео кораке да ребрендира странку у „прогресивну“ политичку снагу и почео да користи наслеђе странке Пасок, једне од грчких политичких партија левог центра, и да опонаша више и више политичка личност и политичка тактика њеног харизматичног оснивача и бившег премијера Андреаса Папандреуа, који се, узгред буди речено, појавио и на грчкој политичкој сцени као радикал који је давао претерана обећања народу, попут социјализације привреде, модернизације села , престанак чланства у НАТО-у и затварање америчких војних база у Грчкој.
Од краја Другог светског рата, нажалост, Грчку левицу издали су њени лидери у више наврата. Крајњи резултат Сиризиног напуштања радикализма био је пребег стотина хиљада гласача углавном радничке класе, иако је њена метаморфоза у главну политичку партију привукла многе гласаче левог центра у своје редове.
На парламентарним изборима 2019. Сириза је ипак успела да прикупи 31.5% гласова, изгубивши нешто мање од четири бода од последње победе 2015, али конзервативна партија Нова демократија не само да је победила и обезбедила удобну већину од 158 од 300 места, али је имао значајно повећање од 11 поена у односу на 2015.
Штавише, за разлику од Ципрасове „левичарске” владе, Мицотакисова конзервативна влада је одржала многа од својих предизборних обећања и прилично ефикасно решавала неке спољнополитичке кризе. На пример, Мицотакис је одржао обећање да ће смањити порезе, укључујући смањење од 22% непопуларног пореза на имовину уведено током првог споразума о спасавању, суспендовао порез на додату вредност на новоградњу и смањио трошкове осигурања запослених и предузећа.
Крупни капитал и средња класа били су главни корисници Мицотакисових напора да подмлади грчку економију. Због пандемије, бруто домаћи производ (БДП) Грчке смањен је за 9% у 2020., али је порастао за 8.43% у 2021. и за 5.91% у 2022. Туризам је у великој мери допринео снажном опоравку БДП-а, а економски просперитет Грчке остаје снажно везан за развој туризма.
Међутим, дефицит текућег рачуна Грчке се значајно повећао 2022. године, углавном због погоршања биланса робе. А однос државног дуга према БДП-у износио је 171.3% на крају 2022. године, што је заиста на неодрживом нивоу, иако главна штампа у Грчкој не би посветила простор представљању суморних економских података уочи избора.
Али сумњиво је да би то донело било какву разлику. Истина је да међу многим грчким гласачима постоји утисак да је Мицотакисова влада стабилизовала економију, штити националне интересе више него адекватно и да би било самоубилачко да се Сириза врати на власт после свих њених прекршених обећања. и слабе изјаве кључних чланова странке о економији током предизборне кампање, које су укључивале предлог „локалних комплементарних валута“ бившег министра финансија странке и које су уследиле само неколико дана након Јанис Вароуфакис (с правом или не, једна од најнепопуларнијих политичких личности у целој Грчкој) је позвао на усвајање паралелне валуте „Димитра“. Сиризин климав став о кључним питањима националне безбедности такође је био велики недостатак за многе гласаче.
Заиста, чини се да оно што лежи у срцу резултата грчких законодавних избора 2023. јесте то што су многи бирачи били неповерљиви према Ципрасу и његовој политици. То је највероватније разлог зашто је толико гласача изгледало незаинтересовано због открића великог скандала о надзору који је захватио и самог конзервативног премијера. Мицотакисову владу Нове демократије чине десни конзервативци и чак укључује у своје редове неколико високих званичника са историјом умешаности у крајње десничарску политику, али изгледа да су гласаче више бринули недостаци Сиризе него оне владајуће конзервативне странке.
Гласачи су такође нанели „суносан пораз“ странци МеРА25 Јаниса Варуфакиса пошто није успела да пређе цензус од 3% да би поново ушла у парламент.
Међу левичарским партијама, само је Комунистичка партија Грчке имала бољи резултат, сакупивши 7.23% гласова више од 5.3% у 2019.
Све у свему, будућност левице у Грчкој тренутно изгледа све само не обећавајуће. Са оживљавањем Пасока, који је био у великом изборном паду од 2012., али је успео да добије 11.46% гласова на парламентарним изборима 2023. године, дуга пропадање Сиризе могла би бити потпуна за неколико година. И биће веома тешко за садашњу Комунистичку партију да се попне на двоцифрену цифру чак и ако се Сириза врати у мрачне дане обезбеђивања једноцифрених гласова са ниским и средњим бројем гласова.
Али грчка левица је у прошлости претрпела много паралисаних удараца и увек налази начин да васкрсне, да се подигне као феникс из пепела. Јер све док експлоатација, неправда и екстремна неједнакост остају централни аспекти људског друштва, увек ће постојати потреба за стварањем радикалне визије будућности.
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити