Грчка конзервативна партија Нова демократија однела је још једну убедљиву победу на другим изборима у земљи за само пет недеља, победивши Сиризу, такозвану радикалну левичарску партију, са још већом разликом него на првим изборима. Нова демократија завршила је са скоро 23 бода испред Сиризе, резултат који омогућава конзервативцима да контролишу 158 места у парламенту земље од 300 места. Штавише, резултат грчких избора 25. јуна чини Нову демократију „најмоћнијом странком десног центра у целој Европи“, како је њен лидер и премијер други узастопни мандат Киријакос Мицотакис прикладно приметио након историјске победе своје странке .
Зашто су конзервативци тако популарни у Грчкој оптерећеној дуговима, и које лекције се могу извући за левицу широм света из изборног колапса Сиризе? Политиколог и политички економиста ЦЈ Полицхрониоу расправља о овим питањима са француско-грчком новинарком Александром Боутри у овом ексклузивном интервјуу за Истина.
Александра Бутри: Одмах након резултата грчких парламентарних избора 21. маја, на којима је конзервативна партија Нове демократије победила са запањујућих 20 поена предности над радикалном левичарском странком Сириза, објавили сте есеј под насловом „Успон и пад грчке радикалне партије Сириза само по имену.” Па, на поновљеним изборима 25. јуна Сириза је изгубила од Нове демократије са још већом разликом. Да ли сте уопште изненађени изборним резултатима? Многима је, претпостављам, још увек тешко објаснити имплозију коју је претрпела партија Алексиса Ципраса када је пре само осам година била владајућа странка.
ЦЈ Полицхрониоу: Нисам ни најмање изненађен још већом разликом коју је Нова демократија освојила над Сиризом. Ако ништа друго, једини изненађујући елемент у еволуцији грчке политике у протеклих 15-ак година био је Сиризин метеорски успон на власт. Знамо, наравно, да је политика увек динамична, али је тешко наћи још један случај у савременој европској историји где је политичка партија било које идеолошке оријентације дошла на власт када се 10 година раније борила да освоји само 4 одсто гласова.
Оно што је било још више изненађујуће у овом развоју јесте да Сириза није била политичка партија сама по себи. То је више била протестна политичка организација која је укључивала многе различите фракције грчке левице, све под једним кровом. Међутим, еволуирао је врло брзо када је однос снага почео да се мења у његову корист. У року од годину или две пре доласка на власт, Сириза се, под вођством Алексиса Ципраса, трансформисала у инклузистичку популистичку странку након што је успешно искористила гнев против штедње који се проширио на различите сегменте грчког становништва због озлоглашени програми помоћи који су потписане након избијања грчке/евро кризе од стране две главне националне странке, социјалиста (ПАСОК) и конзервативаца (Нова демократија). Ипак, Алексису Ципрасу је требало само неколико недеља након доласка на власт 2015. да капитулира пред захтевима дубоко омражене тројке Европске комисије, Европске централне банке и Међународног монетарног фонда, и на крају да потпише трећи споразум о спасавању који продужио статус Грчке као немачке де факто колоније.
Али грчки гласачи, посебно они са левице, генерално немају кратко памћење или погрешну перцепцију. Не само да нису заборавили издају Сиризе, већ им није промакло ни колико је њено руководство било неспособно када је у питању свеукупно управљање. Ципрас и његов најужи круг сврстали су се уз велики капитал, игнорисали радничку класу, стиснули средњу класу колико су могли и наставили са масовним приватизацијским шемама — све како би намирили међународне кредиторе.
Сириза је у мају 2019. изгубила националне изборе након што је изгубила и европске и локалне изборе. Платила је цену што је постала још једна мејнстрим партија. Али оно што је можда запечатило њену потпуну пропаст било је то што се током времена док је била у опозицији углавном бавила нечувеним, ситним политикама (као што је напад на премијерову супругу, на пример, и изјавом да државом управља хунта!), тако да не успева да делује као главна опозициона странка. Политика владајуће странке углавном је остала без икаквих изазова, а гласачи у Сиризи нису могли да нађу убедљиву алтернативу у складу са вредностима левице.
У светлу горе наведеног, све је само не изненађујуће да је Сириза и на мајским и на јунским изборима претрпела велике губитке чак и у радничким четвртима великих урбаних центара. Заиста, Сириза је једина партија левице у последњих 40-ак година која је изгубила подршку у традиционалним радничким окрузима Грчке. Такође ме уопште не чуди чињеница да странка МеРА25 Јаниса Варуфакиса, која је основана 2018. године, није успела да уђе у парламент. Варуфакис је можда веома популаран у иностранству, али остаје изузетно непопуларан међу грчким гласачима свих политичких уверења.
Међутим, оно што ме прилично изненађује на овим изборима јесте ниска излазност бирача (нешто преко 52 одсто), која наставља да пада на нови историјски минимум. И не само то, већ као иу многим другим деловима света, грчка омладина се помера удесно у потрази за решењима данашњих друштвених проблема. Ово је заиста обесхрабрујући развој догађаја и нисам сигуран шта ће бити потребно да се ствари преокрену. У овом контексту, оно што је још више узнемирујуће је чињеница да су се крајње десничарске странке вратиле у Грчку мање од три године након што су партијски лидери Златне зоре, неонацистичке политичке организације, осуђени да су део криминалне организације и послат у затвор. Три крајње десничарске странке, са укупно скоро 13 одсто гласова бирача, освојиле су места у следећем грчком парламенту. Ово је било најшокантније изненађење грчких законодавних избора одржаних 25. јуна.
Колико сам схватио, грчко друштво је прилично конзервативно и да Партија Нове демократије има прилично јадан досије када је у питању поштовање демократских вредности и људских права. Ако је то тако, зашто је Мицотакисова влада тако популарна?
У праву сте по обе тачке. Грчко друштво је до данас заиста прилично конзервативно, а демократска и људска права су задобила акутне ударце под Мицотакисовом владом Нове демократије, која је углавном састављена од неолибералних хакова и традиционалних ауторитарних десничара. Али то није чудна комбинација. Економском неолиберализму је све више потребан политички ауторитаризам да би спровео своје такозване реформе.
Конзервативни друштвени поредци одржавају се и репродукују не сами, већ планским спровођењем специфичних политика и пракси које спроводе идеолошки апарати државе. У случају Грчке, медији и црква играју виталну улогу у деполитизацији јавности и репродукцији културно конзервативних погледа и ставова. Власништво над медијима у Грчкој је у рукама неколико медијских магната (углавном индустријалаца и бродских тајкуна), од којих сваки поседује мноштво медијских кућа, иако потражња знатно заостаје за понудом. За међународне вести, грчки мејнстрим медији се ослањају на стране изворе и партнерства са страним новинама. Домаће вести су углавном сензационалистичке природе и обима, са великим нагласком на познате личности и начин живота. Наравно, ниједан од мејнстрим медија није заговорник прогресивне социо-економске агенде. Сви су за политику економске либерализације и величају врлине система слободног тржишта, док њихови власници одржавају дубоке везе са државом, које наравно превазилазе медијску индустрију (директно државно финансирање и разни облици индиректних субвенција) и шире у своје примарне пословне активности. Што се тиче Грчке православне цркве, која је снажно присутна у сваком географском региону земље, она је увек била блиска конзервативним и десничарским идеологијама и праксама.
Питање „Зашто је Мицотакисова влада тако популарна?“ нема директан одговор. Већина анкета показује да је велика већина гласала за Нову демократију због перципираних бољих будућих изгледа под Мицотакисовом владом. У суштини, ово говори да је успех Нове демократије заправо све у неуспеху Сиризе као алтернативне опције. Како год било, наредне четири године биће прави изазов за Мицотакисову владу. Европска унија правила о владиним буџетским дефицитима (3 одсто БДП-а) и дугу (60 одсто) према БДП-у, који су суспендовани од 2020. због пандемије, окончаће се 2024. Дакле, штедња ће ускоро поново бити у пуном замаху. Европи, а посебно у Грчкој због неодрживог односа дуга према БДП-у земље, који сада износи близу 180 одсто. Укратко, мало је вероватно да ће Мицотакис успети да одржи своја предизборна обећања о подизању плата, плата и пензија; даље смањење стопа пореза на додату вредност; унапређење јавног здравственог система, који има безброј проблема због недостатка одговарајућих средстава и велике неефикасности; и решавање неједнакости.
Миграције у Европи су постале спорно питање, мада је вероватно тачно рећи да то није одлучујуће питање као што је то случај у Сједињеним Државама. Да ли је имиграција била важна одредница изборног успеха Нове демократије, с обзиром на то да је Мицотакисова влада заузела оштар став према мигрантима од доласка на власт 2019. и обећала је уочи првих избора у мају 2023. да ће продужити гранични зид са Турском?
Сасвим је тачно рећи да миграција није међу главним питањима од интереса за већину европских грађана, па стога није толико истакнуто питање као што је имиграција у Сједињеним Државама. Раст цена, међународна ситуација, снабдевање енергијом, животна средина и климатске промене далеко су виђени као важнија национална питања са којима се суочава Европска унија, наводи Анкета објављено у јуну 2023. Овде је такође важно подвући за контекст да је „у Европи имиграција чинила 80 процената раста становништва између 2000. и 2018. године, док је у Северној Америци чинила 32 процента у том истом периоду“, према Међународни монетарни фонд.
У Грчкој, анкета за анкетом открива да грађани сматрају да су питања у вези са трошковима живота и економијом уопште најважнијим за њих, али и питања као што су јавно здравље и животна средина такође заузимају истакнуто место. Такође је вредно напоменути да се климатске промене и уништавање животне средине у разним анкетама рангирају као најозбиљнији проблеми са којима се планета суочава. У једна анкета спроведено 2022. године, само 9 одсто испитаника је имиграцију оценило као главну претњу по земљу. А у анкета објављено само неколико дана пре избора у мају 2023. године, трошкови живота, јавно здравље и ниске плате наведени су као најважнија питања са којима се суочавају грчки грађани, а имиграција је далеко ниже на листи.
Уз то, такође нема сумње да су многи грађани Грчке одобрили Мицотакисову оштру граничну политику у смањењу прилива миграната. Али можда ово не би требало да изненађује с обзиром на чињеницу да је до пре неколико година огромна већина онога што Мицотакисова влада назива „илегалним“ имиграната који су стигли у Европу долазила преко Грчке. Број тражилаца азила на грчким острвима драстично је опао током последњих неколико година, углавном због одбијања, које су широко критиковале организације за људска права и које су опширно пропратили медији. Одбијање је, наравно, противзаконито по међународном праву. Међутим, недовољна пажња је посвећена „гурању напред“ турске обалске страже и кријумчарењу миграната.
Нажалост, право је оно које је успело да спроведе своју агенду о миграцијама, баш као што је успело и у низу других питања. Одговор левице је био да заузме мекши став о конкретном питању, али без стварног нуђења нацрта за поштен и хуман имиграциони систем. Када је био премијер, треба напоменути, Ципрас се противио рушењу ограде Евроса на граници између Грчке и Турске. Поред тога, као опозициони лидер, подржао је одлуку Мицотакисове владе почетком 2020. да затвори границу дуж реке Еврос када је Турска једнострано отворила своје границе према Грчкој како би омогућила хиљадама избеглица и миграната да дођу у Европску унију. Али изгледа да је већина Сиризиних присталица против граничне ограде и за слободно кретање миграната.
За левицу је важно да успостави равнотежу између националне и међународне солидарности, али то је лакше рећи него учинити, због чега никада није било конкретних одговора левичарских лидера на упите људи из радничке класе да ли земље са високом стопом незапослености а ниске плате могу себи приуштити неконтролисане миграционе токове. Заиста, европски подаци о животним условима показало је да је 2022. године више од 95 милиона у ЕУ било у опасности од сиромаштва и социјалне искључености. Да ли би стога неконтролисане миграције у Европу побољшале или проузроковале даље погоршање услова живота на континенту? Истина је да би било који лидер леве странке који гледа на моћ у данашњој Европи више волео да се ово питање не поставља!
Да сада директно одговорим на ваше питање, не верујем да је имиграција сама по себи играла критичну улогу у изборном успеху Нове демократије. Можда је то одиграло улогу, али само у вези са уверењем бирача да је Мицотакис боље опремљен као премијер да се бави хитним економским питањима са којима се земља и њен народ суочавају.
Да ли грчки избори нуде поуку за левицу уопште?
Овде можемо имати онтолошки проблем у смислу да је очигледно постало веома тешко дефинисати шта чини левичарску политику у данашње време. Наравно, увек постоји структурални јаз између теорије и праксе, али изгледа да је тај јаз у данашњем политичком универзуму све већи. Данашњој левици је веома тешко да убеди гласаче да представља одрживу алтернативу статусу кво, иако је незадовољство изузетно распрострањено широм света, а неједнакост је у сржи политике незадовољства. Али ако нас нешто учи случај грчке партије Сириза, то је да је левица без класне политике губитнички предлог. Историјски гледано, левичарске партије су увек имале јаке везе са људима и заједницама радничке класе, али данас то више није случај. Отуда разлог зашто је радничка класа прихватила десни популизам.
Друго, партија левице не може постати свеобухватна партија. Заиста, још од 1990-их, широм Европе, свеобухватне партије слабе. Сириза није научила ову лекцију и покушала је да се трансформише у инклузивистичку популистичку странку до те мере да је чак покушавала да привуче гласаче из сада неотворене неонацистичке партије Златна зора. Крајњи резултат је био да је изгубио леву.
Треће, левичарској странци је потребан посебан програмски профил и спремност да се бори за одрживе алтернативе, истовремено признајући структурна ограничења за потпуну реализацију тих циљева у току само неколико година након доласка на власт.
Коначно, стратегија за победу на изборима мора бити заснована на основним вредностима левице. Лажи и празна обећања ће се вратити да прогањају руководство леве странке и на крају одуговлаче аргументе за радикалне промене.
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити