Убрзо након што сам почео да пратим вести, углавном читајући све врсте новина и часописа и слушајући разне радио станице и гледајући вести на телевизији, морао сам да се суочим са овом периодичном баражом извештавања о тамошњим председничким изборима из САД. И за разлику од индијских општих избора, они нису трајали неколико месеци, отегли су се две године, од почетка потраге за кандидатима за предизборе па до знатно после председничких избора и инаугурације новог председника.
То су били дани када је Совјетски Савез још увек био тамо, или се након неког времена распао тек недавно. Индија је већ пребацивала своје савезничке аспирације на Запад, на челу са САД. Нема везе са руководством Покрета несврстаних.
Будући да сам националиста (и да сам још увек политички помало наиван и идеалиста), скоро ме је увредило што су индијске 'Националне' новине давале тако непропорционално извештавање о америчким председничким изборима. У другим деловима света били су избори. Чему оволико извештавање о кандидатима чија имена ми ништа нису значила? А о питањима која (или многа од њих) мало значе? За мене, а претпостављам и за многе друге (чак је и Арундати Рој на неком месту ово споменула), ово је био срамотан приказ својеврсне подређености Западу. А Запад је за нас био (и још увек јесте) колонијални Запад. Ми смо стекли независност 1947. године, зар не? САД (или УК) нису биле наша 'мајка земља'. Чему онда таква опсесија изборима у САД, или изборима у Великој Британији, у много мањој мери?
То су тада биле валидне примедбе. Не у потпуности, али у великој мери.
Времена су се већ тада мењала, а сада су се драстично променила. Те замерке се сада не могу износити. Ако се подигну, више не важе. Јер, као што је Арундати Рој такође рекла, сви смо ми сада поданици нове империје, америчке империје. Још увек има либерално-прогресивних апологета који реч Империја стављају под наводнике или се ругају другима што Царство називају својим именом, али само праве будале од себе, јер су органи Империје и они који за њу раде одавно престали. претварајући се да је то било шта друго осим Царства. И сами користе ову исту реч и са великом дозом поноса. Цезар-коментар Хилари Клинтон („Дошли смо. Видели смо. Он је умро.“) изузетан је само зато што је отишао много даље од пуког коришћења те речи и учинио да дух империје буде видљив на светској телевизији са самог врха пирамиде Империје .
Дакле, пошто смо сви ми, посебно они који живе у Трећем свету, а још више они који живе у земљама савезничким САД, поданици ове империје, морамо да знамо шта се тамо дешава. Јер пожари који тамо почињу (или често чак и фестивали који тамо почињу) имају последице по нас у нашим земљама, обично не баш пријатним.
У том контексту пратим извештавање о америчким председничким изборима последњих више од годину дана, али само у дисидентским медијима (са повременим изузецима), пошто већ неколико година бојкотујем мејнстрим медије.
Гледао сам и ову репортажу на телевизији, али само на Демократији сада!, која је скоро једина телевизија коју сам гледао последњих свих ових година (опет, са повременим изузецима).
Тако сам наишао на ту епизоду у којој је Демократска странка показала шта значи (па и изборна) демократија у 21. веку. У којој је Јерусалим препознат као престоница Израела на врло откривајући начин. Део Демократске странке однео је победу како Републиканске странке, тако и Израела, при чему је (по мишљењу неких) нанео штету сопственим интересима.
Како год било, имам своју причу о победи у Јерусалиму.
Био сам на првој години четворогодишњег курса машинског инжењерства на колеџу са разумном репутацијом у Индији. Период расула је завршио и мислим да је и Фресхер'с Парти завршена. Некакав фестивал се дешавао, заборавио сам који. У оквиру тога организована су и квиз такмичења.
То је било у Џајпуру, главном граду државе Раџастан. Али највећи део мог раног образовања био је у много омаловаженим државним школама малих градова те државе. И све моје образовање до годину дана пре уписа на колеџ инжењера било је на хинди медијуму. Али у том контексту, нисам лоше прошао у школи, иако нисам уложио толико труда колико сам мислио да треба. Такође сам био прилично добар у ономе што се у Индији зове 'Опште знање' или 'ГК', на чему се заснивају ови квизови. У ствари, учествовао сам на неколико такмичења и добио сам сертификате и, у једном случају, чак и новчану награду. Тако да сам, наравно, мислио да могу добро да урадим овај квиз. Пошто је такмичење захтевало групу, ја сам постао део групе и такмичили смо се. Први корак је био писмени испит „објективног типа“: са негативним оценама за погрешне одговоре.
Очајно смо пропали. Нису нам рекли оцене, али пошто су одговори прочитани, претпоставили смо да је наш укупан број морао бити испод нуле. Тако да смо били у обавези да будемо гледаоци на главним круговима усменог квиза и само да гледамо серију.
Е сад, не само да сам раније учествовао на такмичењима ГК, већ сам себе (са неким оправдањем) сматрао начитаном особом. Није било много људи око мене (у физичкој близини, а не у оном свету), ни у једном тренутку, који су (мислио сам) знали колико и ја. Стога сам са констернацијом размишљао о судбини нашег писменог испита, а још више о питањима која су се постављала (било их је много у сваком кругу). Нисам имао појма о већини питања. Ипак, многи учесници су одговарали на многа та питања.
Шеф комисије за квиз случајно је био син директора колеџа. Али мислим да то није имало везе са врстом питања у квизу.
Оно што је имало везе са тим је позадина чланова комисије и људи који су се добро снашли у том квизу. Сви су то били људи 'манастирски образовани'. Када мислим на индијску елиту или енглеску елиту у Индији, то су људи у центру те групе. И ово се, иначе, сада мења, пошто је елита у Индији донекле променила своје значење, шта са либерализацијом и тако даље. Али то је друга прича.
Ова Елита је формирала само малу групу на нашем колеџу, јер је пријемни испит омогућавао студентима да читају и одговарају на хиндију, државном језику Раџастана. А огромна већина студената који су тада положили те испите била је из средњег порекла на хинди. И сам сам прешао на енглески медиј само годину дана раније, тако да нисам морао да се суочавам са проблемима на самом факултету и био сам спреман за школовање на енглеском медију. Ипак, у основи сам био хиндски медиј.
Елитна група се није много допала осталима на факултету и давали су им нека гадна имена.
У сваком случају, стално сам се питао (и још увек се) о тајни њиховог знања, које је, површно, деловало запањујуће. Било је, био сам сигуран (и сада сам) нешто сумњиво у томе. Међутим, не на начин варања. Знали су много чињеница, али да ли су заиста *знали*?
Док сам посматрао са стране, могао сам да одговорим на само неколико постављених питања. А један од њих, на који нико од одабраних учесника није могао да одговори, односио се на веома важан историјски догађај који се збио 1812. године и који је подразумевао прелазак границе.
Одакле им знање? Ја сам био тај који је увек читао и читао свашта, а не на начин 'студентног студента'. Како то да су одговарали на сва питања и добијали признања и награде?
Нисам добио тачан одговор, али се десило да је једно од питања које је постављено било: Шта је главни град Израела?
Учесници су одговарали (не сећам се шта), али је тачан одговор, по мишљењу мајстора квиза (директоровог сина) и комисије, био Јерусалим.
То је било погрешно! Ово је била моја територија. Знао сам одговор. И нашао сам рупу у њиховом оклопу.
Дакле, након што се фестивал завршио и настава поново почела, суочио сам мајстора квиза са овом чињеницом. Нисам био много активан у школи (или на колеџу) и Елита ме је можда посматрала као још једног од глупана. Мајстор квиза (седећи у својој групи) ме је подругљиво питао шта је тачан одговор и ја сам рекао Тел Авив. Смејали су се са подсмехом. Затим сам стрпљиво покушавао да објасним позадину израелско-палестинског сукоба. Чињеница да су га обе прогласиле својом престоницом и да је већина земаља света, укључујући Индију, званично признала Тел Авив као главни град Израела, а не Јерусалим. То је само изазвало подругљивији смех као да причам глупости, измишљам глупе приче. Тада сам рекао да могу да дам референце, и био сам изазван да то урадим. То није било лако, јер нисам имао ниједну књигу о томе. Тешко је било наћи ово објашњење (у толиком броју речи) у новинама и тамошња библиотека је била безнадежна за ову сврху. Годишњак, под називом Манорама Иеар Боок (популарни у Индији, објављен на неколико језика) дошао ми је у помоћ. То је била једина ствар која ми је била доступна и након неког мучења, пронашао сам у њој експлицитан пасус који је у суштини рекао оно што сам рекао.
На следећем часу сам им представио ову референцу и то је решило ствар, иако нису изгледали баш задовољно. Претпостављам да нису ценили радости учења нечег новог. Или можда извор није био у праву. Није имао праве акредитиве, знаш.
Али победио сам у Јерусалиму, после дебакла квиза.
Од тада је прошло двадесет пет година, а стварна ствар Јерусалима (и сродних ствари) још увек није решена. Још увек покреће многе ствари које не би требало да вози. А о томе и даље расправљају и одлучују они који не би (требали?) да о томе расправљају или одлучују.
(А, после неколико степени и много напорног рада, ни мени није много боље).
Национална конвенција Демократске странке, 2012, на једном нивоу, деловала ми је као реконструкција тог блесавог квиза.
Зашто не причаш о РНЦ-у?
Питати црна левица. Моје контрапитање је: Зашто третман са дечјим рукавицама са ДНЦ-ом?
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити