Мајка ми је једном испричала причу о мршавој жени у Варшавском гету која је са прозорске даске кукала да ће сви Јевреји у гету бити побијени. Почела је да се зове Касандра, по пророчици пропасти у грчкој митологији. Сви су само претпостављали да је љута. Моја мајка је ретроспективно спекулисала да је некако постала упозната са истином: Јевреји нису били „премештени” на Исток; транспортовани су у смрт.
До сада сам оклевао да огласим узбуну. Али уз ризик да се сматра лудим, то се мора, као акт политичке одговорности, рећи наглас: Израел се јури ка провалији и вуче остатак света за собом.
Рационална анализа тренутне невоље мора почети са овом основном чињеницом: Израел је луда држава. Није "лош глумац". Није „одметнички“ режим. Луда држава. Читав дијапазон израелског елитног мишљења, које само по себи одражава израелско друштво у целини (које у великој мери подржава геноцидни рат у Гази; само је шачица Израелаца одбила да служи), обухвата само бувљи скок:
НА ЈЕДНОМ ПОЛУ стоје „накарадни реалисти“, о којима је социолог Ц. Вригхт Миллс писао у америчком контексту: „они су поверовали да ... не постоји друго решење осим рата, чак и када осећају да рат може бити решење ни за шта ... и даље верују да 'победа' нешто значи, иако нам никада не говоре шта. (1) Професор Бени Морис је изрезан из овог калупа. Он је урбан, образован, секуларан — и лудак. Једном је чак „доказао“ да израелски Јевреји не могу коегзистирати са Палестинцима варварима тако што је, између осталог, прикупио статистику о томе у колико су још Палестинаца саобраћајних несрећа! (2) Морис охрабрује САД да се придруже нападу на Иран, а затим изазива претњу да ће Израел, ако Вашингтон не прихвати ту прилику, то учинити сам нукирајући Иран. Он мора бити свестан док олако нуди такве савете да напад не само да би спалио десетине милиона Иранаца – он сматра да га очекују – већ и да изазове крајњу одмазду. Само Хезболах наводно поседује 150,000 пројектила. То је заобилазни ауто-да-фе. Међутим, изгледа да та перспектива не узнемирава Мориса.
НА ДРУГОМ ПОЛУ стоје потпуни луди — или они који су само један корак од овог прага. „Највећа опасност са којом се Израел тренутно суочава“, проницљиво је приметио Ноам Чомски пре четири деценије, „је ’колективна верзија’ Самсонове освете против Филистејаца – ’Дозволите ми да погинем са Филистејцима‘ – док је срушио Храм у рушевинама .” Самсонови клонови смештени у Јерусалиму су или већ полудели — „ми ћемо убијати и сахранити незнабошце око себе, док ћемо сами умрети с њима“ — или се претварају да „полуде“ како би уплашили непријатеље и савезнике да се покоре. Претворена лудост, да се примети, лако се претвара у стварну ствар док имагинарни фантоми које неко више пута дочарава продиру у унутрашње одаје психе. Резултат је да ово лудило, стварно или измишљено, „чини рационалне прорачуне... упитним“ јер би се Израел „могао понашати на начин онога што се понекад назива „луде државе““. време ове израелске склоности необузданим испадима: када је један високи израелски званичник саветовао опрез, макар и непосредно, након симболичне одмазде Ирана, крајње десничарски министар из кабинета захтевао је напротив да Израел „полуди“. (3)
*
Говор представника Израела Гилада Ердана од 14. априла на ванредној седници Савета безбедности донео је кући колико је Израел постао лудак. Представљајући мајсторску класу у—ако ништа друго—приближној пројекцији, Ердан је наизглед био убеђен до кости свог бића да „данашњи исламски режим није… ништа другачији од Трећег рајха Адолфа Хитлера…. Баш као и нацистички режим, ајатолах режим свуда сеје смрт и уништење... Годинама је свет посматрао успон овог шитског исламистичког Рајха, али баш као и током успона нацизма, свет је ћутао”; да „иранске хегемонистичке амбиције глобалне доминације морају бити заустављене пре него што доведу свет до тачке без повратка, до регионалног рата који може ескалирати у светски рат“; да се Иран „креће ка нуклеарним способностима… време његовог пробоја за производњу арсенала нуклеарног оружја сада је недељама, само недељама“. Ако свет није обуздао Иран, Израел није имао другог избора осим да сам сноси овај поразни терет заустављања Хитлеровог Трећег рајха: „На нас се пуца са свих фронтова, са сваке границе. Окружени смо иранским терористичким заступницима... Све терористичке групе које нападају Израел су пипци исте шиитске хоботнице, иранске хоботнице. Дакле, питам вас, и будите искрени према себи, шта бисте урадили? Шта бисте урадили да сте на месту Израела? Како бисте реаговали да је ваша егзистенција сваки дан угрожена? Израел се не може задовољити нерадом. Ми ћемо бранити нашу будућност.” Подигавши свој иПад како би приказао слику Израела који наводно пресреће ирански дрон изнад џамије ал-Акса, Ердан је чак за Израел затражио плашт правог чувара исламских светих места – „погледајте овај видео који показује како Израел пресреће иранске беспилотне летелице изнад брдо храма и џамија ал-Акса“ — против њихових скрнавитеља у Техерану. Тонски регистар његовог реторичког излагања био је као пркосна оптужба, Ко се усуђује да сумња у мене?! „У сваком говору и у безброј писама“, присећао се даље Ердан, „звонио сам упозорење у вези са Ираном“. Имао је право да се звоно мора огласити; али је погрешио одакле извире лудило. Медице, цура те ипсум. Ако Ердан представља чак половину израелске државе и друштва – тај удео је вероватно много већи – назире се катастрофа. Истина, израелски лидери су у прошлости изговарали веродостојне лудости. Довољно је подсетити се премијера Нетањахуа који је у УН-у држао цртани филм о иранској бомби налик на Луни мелодије и његову изјаву да није Хитлер већ палестински муфтија из Јерусалима тај који је осмислио коначно решење. Заиста, још током преговора у Кемп Дејвиду 1978. председник Картер је размишљао о шефу израелске државе: „Постаје јасније да је рационалност [Менахема] Бегина под сумњом. (5) Ипак, цивилизацијски скок уназад раздваја Израел који је некада био од онога што је постао. Представник Израела у УН у време рата 1967. („шестодневни“), Абба Ебан, могао је серијски да превари—мада са савршеном елоквенцијом, као што је и приличило троструко првом дипломцу Кембриџа—не трепнувши трепавицом. Али ипак, било је могуће рационално рашчланити његове предлоге (као што сам једном покушао) да докажем да су погрешни.
*
Од Ирана би се могло тражити да лагано гази како не би узнемиравао лудака у просторији. Али, нажалост, то, по мом мишљењу, није одржива опција. Документарни записи показују да, када Израел учврсти земљу на свом нишану, ништа осим грозног потчињавања неће је довести до тога да одустане. Ако се „непријатељска” сила одупре почетној провокацији, Израел ће наставити да ескалира са још једном и још једном провокацијом све док се не покаже политички неодрживим да циљани ентитет пасивно апсорбује даље ударце. То се догодило када је Израел почетком 1950-их гађао Египћанина Гамела Абдела Насера. (7) (Израелски премијер Бен-Гурион се плашио да би „радикални националистички” египатски председник једног дана могао да председава модерном државом у стању да провери регионалне амбиције Израела.) То се десило када је Израел на мети Палестинске ослободилачке организације у Либану почетком 1980-их. (8) (Израелски премијер Бегин се плашио да ће „мировна офанзива“ ПЛО-а — Палестинци су подржавали, али су се Израелци противили решењу са две државе — донети међународни притисак на Израел да се повуче са Западне обале.) То се догодило на Западној обали. 2002. током друге интифаде када је Израел извршио циљана убиства палестинских лидера. (9) (Премијер Шарон се плашио да ће Палестинци зауставити оружане нападе у замену за договорени прекид ватре.) То се догодило 2008. када је Израел прекршио примирје са Хамасом да би покренуо операцију Ливено олово. (10) (Израелски премијер Олмерт се плашио да ће Хамас добити међународни легитимитет јер је модерирао свој политички програм.) Жалосна истина је да Иран, осим националног самоубиства, не може искористити опцију неактивности: Израел ће готово сигурно задржати појачавајући провокације све док Техеран не буде имао избора него да одговори. Не би било изненађење да је Израел убио ајатолаха Хамнеија, а затим (намигнуо, намигнуо) то порицао.
*
Израелска влада је одувек била на опрезу да искористи могућности како би спровела своје унапред смишљене планове. Године 1989, током масакра на Тргу Тјенанмен, Бењамин Нетањаху је позвао своју владу да искористи ову медијску дистракцију тако што ће извршити масовно протеривање Палестинаца на Западној обали. 4. новембра 2008, када су Сједињене Државе изабрале свог првог црног председника, премијер Олмерт је искористио ову медијску дистракцију кршењем примирја са Хамасом. 17. јула 2014, када је оборен малезијски авион који је летео изнад Украјине, премијер Нетањаху је искористио ову медијску дистракцију покренувши убилачку копнену инвазију на Газу у операцији Заштитна ивица. Изговори 7. октобра и садашње иранске „одмазде“ представљају лудацима у Јерусалиму прилику без преседана да ослободе Израел троструког изазова његовој регионалној доминацији: уништавањем Газе, Хезболаха и Ирана; „магла“ такве експлозије би такође омогућила израелско етничко чишћење Западне обале. Ако се надамо да ће се здрава завера међу израелским руководством искристалисати како би зауставила овај безглаво трзај око провалије, онда се мора рећи да су шансе против тога. Хитлеров биограф, Иан Керсхав, приметио је да, ако је требало толико времена да се сковају планови пуча против Фирера, то је било због „дубоког осећаја послушности ауторитету и служења држави“, уверења да то „није само погрешно, али презрено и издајнички поткопавати сопствену земљу у рату“, и „чак и док су се војне катастрофе повећавале и коначна катастрофа позивала, фанатична подршка Хитлеру никако није нестала и наставила је, иако као укус мањине, да показује изванредне отпорност и снага.”(11) Тешко је не приметити сродне факторе у игри у елитним израелским круговима. На последњој тачки, док Нетањахуови критичари годинама пишу његову политичку читуљу, он такође наставља да се враћа без обзира на његове погрешне кораке. Зашто? Јер Израелци у њему виде свој одраз. Заиста, Нетањаху ЈЕ Израел: одвратни, нарцисоидни јеврејски супремациста на кога само Јевреји рачунају у Божијем великом науму. Мора се, на крају, признати да нису сви израелски страхови неосновани – жеља је до сада широко распрострањена да Израел нестане са мапе док је његов капацитет смањен да терорише своје суседе до покорности. Али, углавном, то је угао у који се Израел забио. Пре 7. октобра Хамас је указао на решење са две државе, док је Иран доследно гласао са већином Генералне скупштине УН за подршку консензусу две државе. Израел је то одбио.
Да ли ће премијер Нетањаху одолети неодољивом искушењу да пресече Гордијев регионални чвор или ће, попут Самсона, срушити Храм — ми остали — са њим? Касандра би вероватно рекла: Све опкладе су искључене!
Референце:
1. Миллс, Узроци трећег светског рата.
2. Морис, једна држава, две државе.
3. Чомски, Судбоносни троугао. Истраживачки новинар Сејмур Херш касније је елаборирао Чомскијеве увиде у Тхе Самсон Оптион.
4. Њујорк тајмс, 15. април 2024.
5. Картер, Дневник Беле куће.
6. Финкелстеин, Слика и стварност израелско-палестинског сукоба.
7. Бени Морис, Бордер Варс.
8. Роберт Фиск, Жалите нацију.
9. Норман Финкелстеин, Беионд Цхутзпах.
10. Норман Финкелстеин, Газа.
11. Керсхав, Хитлер, 1936-1945: Немесис
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити