Пре неки дан сам објавио чланак са Иахоо! о томе како је америчка војска срушила клинику у Авганистану због талибанског војника који је тамо тражио помоћ.
Наравно, прича да је клиника очишћена од цивила пре напада није независно потврђена и као и већина новинских прича препуштена је на реч страном освајачу.
Али то није битно. Бомбардовање клинике је било А) незаконито и Б) непотребно.
Под КСНУМКС-омth Женевске конвенције,
Цивилне болнице организоване за збрињавање рањених и болесних, немоћних и породиљских случајева, ни у ком случају не смеју бити предмет напада...
Напад на цивилне циљеве је увек незаконит и америчка војска не може чак ни да тврди да је то била несрећа. Они су потпуно признали да су намерно гађали ову клинику. Ово је ратни злочин у оквиру већег „врховног међународног злочина“ а то је овај агресорски рат.
Ова оптужба за агресију може звучати грубо, али ово је принципијелна основа која потиче од бившег судије Врховног суда САД који је био главни амерички тужилац на Нирнбершком суђењу, Роберта Јацксона,
Покретање агресорског рата, дакле, није само међународни злочин, то је највиши међународни злочин који се од осталих ратних злочина разликује само по томе што у себи садржи нагомилано зло целине.
Али што је најважније, такође је рекао,
Ако су одређена дела кршења уговора злочини, они су злочини било да их чине Сједињене Државе или Немачка, а ми нисмо спремни да поставимо правило кривичног понашања против других на које не бисмо били вољни да се позивамо нас.
Знам, знам. Неки од вас љубитеља историје вероватно су добро свесни колико је ова морална изјава била плитка када се разматрају случајеви као што је немачки адмирал Карл Донитз чије су оптужбе против њега одбачене након што је амерички адмирал Нимиц сведочио да су они урадили исту ствар, односно потапање неутралних бродова.
Да се вратимо у Авганистан, шта се дешава данас када некоме треба помоћ те клинике? Штета, претпостављам. Они би били „борци за слободу“ (како их је Реган назвао) да их ми нисмо бомбардовали, али смо ми ти који их бомбардујемо и стога су Женевске конвенције и брига за цивилни живот луксуз који не можемо себи да приуштимо.
Замислите да је познати бегунац у САД лоциран у клиници коју нашироко користе локално становништво, а локална полиција чисти цивиле, а затим је бомбардује у парампарчад.
Дошло би до масовног негодовања јавности о непотребној употреби силе.
Локални грађани би могли да питају: "Зашто их не спречите да побегну и натерате их да се предају; зашто журите да бомбардујете суштинску службу на коју се ослањамо само да бисмо рекли да сте убили бегунца?"
Историја америчке умешаности у уништење Авганистана и како је овај рат непотребан, неправедан и противзаконит неће бити промењен џингоистичком пропагандом.
Многи тврде да је овај рат био неопходан одговор на 9. септембар. Неопходан? Колико год да су терористички напади у Њујорку били лоши – и били апсолутно ужасни – наш одговор није био потребан. Напади су били један изоловани инцидент који тешко да је представљао тако озбиљну претњу нашој безбедности да смо морали да бомбардујемо, извршимо инвазију и окупирамо једну од најсиромашнијих и најбеспомоћнијих земаља која је случајно и стратешко добро. Оно што погоршава ствар је то што смо када смо напали Авганистан само „сумњали“ ко су кривци за нападе 11. септембра.
Дакле, не само да се не бранимо и да смо прекршили не само међународно право и Устав САД, већ смо то учинили у масовним размерама против беспомоћне земље засноване искључиво на сумњи. Да су талибани нудили да предају Бин Ладена у бројним приликама и да је председник Буш одбио те понуде* и да су хуманитарне организације упозоравале како се милиони суочавају са глађу јер ће бомбардовање блокирати преко потребну помоћ да стигне до њихових прималаца који су били приморани да пешаче дугим километрима суседном Пакистану да не буде разнесено у комадиће је само још један доказ окрутности и варварства овог рата и окупације.
Од тада смо виђали војнике срећне на окидачу како крше своје заклетве учествујући у агресорским ратовима, убијају високе брадате мушкарце у турбанима јер су издалека личили на Осаму бин Ладена (не измишљам, ово се заиста догодило), и бомбардовали бројне свадбене забаве, и јурили прометним улицама са ватреним оружјем и без бриге за локално становништво и само војнике криминалаца за воланом, и на крају бомбардујемо клинике да спречимо талибанске војнике да их користе потпуно не обазирући се на то како локално становништво које наводно штитимо, ослобађамо и доносимо демократију (на очигледним лажним изборима на којима подржавамо Северну алијансу војсковођа и нарко-босова, а не РАВА), испуниће своје потребе.
Суштина овог блога је да елаборира овај инцидент уз везивање укупне оправданости рата за основне моралне и правне принципе. Она такође служи да истакне значај забринутости за своје поступке и одговорности, које често могу бити значајније од оних које слободно критикујемо, не бринући да ћемо бити доведени у питање, будући да смо, како ствари стоје, слободни грађани највеће светске војске. која користи своју политичку, економску и војну моћ да некажњено делује – другим речима, оно за шта смо ми одговорни је значајно.
Док гледамо у свет, такође је важно да будемо свесни које водеће принципе користимо. Ноам Чомски, злогласни амерички гадф, написао је на ову тему:
Ако усвојимо принцип универзалности: ако је акција исправна (или погрешна) за друге, она је исправна (или погрешна) за нас. Они који се не подигну до минималног моралног нивоа да примењују на себе стандарде које примењују на друге — заправо строжије — очигледно не могу бити схваћени озбиљно када говоре о прикладности одговора; или исправног и погрешног, добра и зла. У ствари, један од, можда најелементарнијих моралних принципа је принцип универзалности, то јест, ако је нешто добро за мене, то је исправно за вас; ако је теби погрешно, мени је погрешно. Сваки морални кодекс који вреди погледати има то у својој сржи.
Слушање десничарских ток емисија или такозваних „либералних медија“ неће наградити своју публику овом важном информацијом, али она је ту за оне који желе да уложе време да их пронађу.
*У исто време САД су тражиле бин Ладена – и истовремено одбијајући смену – председник Буш је такође одбио захтеве Хаитија да се бивши лидер ФРАПХ Емануел 'Тото' Констант изручи назад Хаитију под оптужбом за убиство више од 3,000 људи за време војне хунте средином 1990-их. Још увек живи у Њујорку.
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити