Невероватни либерали, као Георге Степханопоулос Кевин Друм, може да постави ово питање искрено.
Они заиста верују у то.
После две године и даље верују да не само да је председник Обама на страни малог човека, радничке класе или барем малих предузећа, већ мисле да је он заправо активан покушавајући да их одбрани или унапреди политику у њихову корист.
И када су суочени са листом његових „компромиса“ дужом од божићне листе моје ћерке (то је постало толико уобичајено да се неки чак шале да је компромитовао признајући да је муслиман) постављају то питање: шта је више могао да уради ?
То је погрешно питање, либерале. Право питање је: Шта има урадио је?
Да ли се потрудио да искористи свој приступ говорници за насилнике и медијима да нас информише о проблемима са којима се суочавамо и њиховој сложености? Да ли је унапредио политику да их реши? Да ли је позвао на мобилизацију народа да одбрани ову политику и да победи реакционарне снаге?
Погледајмо неколико примера:
- Пореска правда
- Реформа здравствене заштите
- Економски подстицај
Изабрао сам ове примере јер за разлику од кубанског ембарга или ескалације илегалног и неоправданог рата у Авганистану и неких других питања, они би требало да представљају питања која су републиканци „опструирали“ у њиховим напорима.
Када је Обама изабран и пре него што је преузео дужност Пентагон му је саветовао да смањи војну потрошњу. Он је одговорио од повећање то. САД чине 5% становништва, али ми чинимо 50% глобалних војних трошкова. Овај новац користимо за финансирање преко 1,000 иностраних база и да сакупи морнарицу и ваздухопловство које има глобални и непосредан домет. Није ни чудо Пентагон је највећи загађивач када се изузму целе земље. Чак и кад бисмо своје војне издатке смањили за десет пута, односно од $ КСНУМКС трилиона годишње до 100 милијарди долара, и даље бисмо имали највећу потрошњу (по глави становника) од било које друге земље на свету. Опет, могли бисмо да уштедимо 900 милијарди долара годишње и да и даље будемо број један у потрошњи.
Неки људи воле да тврде да су наши порези превисоки. Ово је чудно када се узме у обзир да "Владин уред за одговорност саопштио је да 72 одсто свих страних корпорација и око 57 одсто америчких компанија које послују у Сједињеним Државама нису плаћале савезни порез на приход најмање годину дана између 1998. и 2005." (Ројтерс) и да је стопа пореза на зарађени приход за оне који највише зарађују историјски ниска. Они такође тврде да ако смањимо порезе или учинимо да Бушова смањења пореза буду трајна, то ће помоћи привреди. Али то нема никакву вредност. Ако ниски порези помогну онда не би требало да будемо у нереду. С обзиром на то да је неједнакост прихода толико измакла контроли да 1% најбогатијих чини скоро 35% националног богатства, док на најнижих 50% отпада 2.5%, онда би тврдња да ће „смањење пореза за богате омогућити предузећима подстицај за отварање радних места“ озбиљно да се доведе у питање: колико им је још вишка богатства потребно да то ураде? И у ствари, било је то током такозваног златног доба капитализма када је наша економија била у свом најбољем издању. Профитабилност предузећа је порасла, а незапосленост ниска (око 3%). Средња класа је створена и ширила се, а стопа прихода за богате била је више од деведесет процената. Државни дуг је такође био најнижи. Тек када су порези за богате смањени и финансије су дерегулисане и наша производна база је почела да се пребацује (ово је такође велики фактор у нашем трговинском дефициту; да ли сте захвалили Вал-Марту на ниским платама и додавању трговинског дефицита ?) да је привреда кренула на горе.
Неки такође нападају социјално осигурање као да представља претњу нашој економији. Пошто се више од половине прималаца ослања на програм као свој главни извор прихода, питамо се какав би био економски ефекат да га нема. Штавише, програм неће исцрпети своја средства, под претпоставком да се не изврше никакве измене, до 2037. Али бенефиције су прениске и нешто се мора учинити. Очигледно решење би било уклањање капа. Како стоји, мање од 110,000 долара зарађеног прихода се опорезује за програм. То значи да неко као што је Ллоид Бланкфеин, извршни директор Голдман Сацхса, види да се мање од 1% свог прихода опорезује за социјално осигурање, док ће самохрана мајка која ради у двоструким смјенама у ИХОП-у за то опорезовати 100% свог прихода. Такође, приход од улагања се уопште не опорезује. Дакле, неко као што је Ворен Бафет, који већину свог прихода остварује кроз инвестиције, види још мање свог богатства опорезованог за програм. Уклањање ограничења и брисање разлике између улагања и зарађеног прихода не само да би осигурало да је програм солвентан у догледној будућности, већ би нам омогућило да повећамо бенефиције како би примаоци могли себи да приуште живот.
А шта је са реформом здравства? Проблем је трошимо дупло више (по глави становника) од остатка развијеног света ипак смо мање здрави и не живимо тако дуго. Сваке године 62% наших банкрота је због медицинских рачуна, а скоро 80% њих је било за осигуранике. И сваки дан преко сто Американаца умире од недостатка бриге. Људски и економски данак је створио кризу. Потребан нам је програм са једним платишем. То не само да би спречило банкрот, спасило животе и коштало мање, већ би дало подстицај влади да преговара о правичним ценама на рецепт.
Коначно, у овим временима економских тешкоћа, када расте неједнакост прихода и незапосленост (као и профита), али приватни сектор није вољан да инвестира у отварање нових радних места, дужност владе је да интервенише и потроши наш излаз. Да није било кејнзијанске политике, вероватно никада не бисмо преживели Велику депресију. Када смо изашли из Велике депресије и подигли порезе богатима, улагали смо у Војноиндустријски комплекс; систем Пентагона. Иако је натерао људе да раде, инвестирао је у вечни рат, империјализам и милитаризам. Имамо прилику да улажемо у друштво. МИТ напредује у соларној технологији са финансирањем мањим од онога што нафтне компаније добијају у пореским олакшицама сваке године. Можемо улагати у стварање обновљиве енергије са истим жаром као што смо то учинили са ратним оружјем. Можемо улагати у побољшану социјалну инфраструктуру, јавни превоз, образовање, еколошки прихватљиве пољопривредне програме и још много тога. Требало би да радимо ово, а не да купујемо токсичне новчанице док остављамо грабежљиве структуре на месту. За ово ће бити потребна потрошња, али то можемо надокнадити смањењем корпоративног благостања и војне потрошње, заједно са пореском правдом (тј. повећањем прихода који највише зарађују).
Горе је нешто више од хиљаду речи. Колико је тога изговорио председник Обама? Колико пута се обраћао земљи сличном поруком? Када либерали питају шта више он може да уради, ми би требало да их питамо заузврат: да ли је искреност са нама и представљање здравих резолуција превише за тражење? Када смо га видели како иде до своје проповедаонице за насилнике или ради лични интервју са Метом Лауером где нам износи истину и именује имена оних који су реакционарне снаге и гледа у камеру и каже:
Народу ове земље, ево шта можемо да урадимо, а на сајту Беле куће постоје групе које деле ову визију. Можете им се придружити у борби за ова достигнућа. Не морате то да радите у знак подршке мени или мојој политици или мојој политичкој странци. Оно што ја желим није ваша оданост мени, већ вредностима и програмима који су вам потребни да одржите те вредности, а ја ћу учинити све што могу сваком дјелицом свог бића да вам то доставим, иако ћете можда морати да прихватите улицама да заштити ове вредности од реакционарних, назадних сила. Не могу ово сам.
Да ли је превише тражити или очекивати од њега да каже нешто у том смислу?
Ако узмемо у обзир како наш политички систем заиста функционише и за кога ради (тј. Господаре капитала), онда је одговор недвосмислено да. Али поента је да он може учинити више. Зашто није, друго је питање, а одговор је уједање руке која га храни није део његовог дневног реда. Ово објашњава зашто је он почео да има тајне састанке са здравственом индустријом чим је преузео дужност, а не заговорницима појединаца, или зашто је доследно стао на страну владајуће класе у односу на радничку класу. Не треба очекивати од њега да прозива републиканце о њиховој позицији у класном рату - јер он то дели. Не треба очекивати да ће се придружити нашим. Не треба очекивати да ће нас мобилисати. Не треба очекивати да он сам ради наш посао.
Нашим политичким и економским системом — да не спомињемо наше родне и културне односе — владају експлоатација и доминација. Наши лидери говоре једним језиком: моћ. Постоје два дијалекта: моћ новца и моћ у бројевима. Узимајући у обзир неједнакост прихода, требало би да буде очигледно да радничка класа нема капитала да разговара са нашим политичарима. Ово нам оставља моћ у бројевима. Можемо гласати за политичаре. Нема ничег лошег у избору мањег од два зла, или путем најмањег отпора, све док је то повезано са организовањем, узнемиреношћу, ометањем – једном речју, акцијом. Ако разоружамо своје гласове, ако одложимо оружје грађанске непослушности и директне акције, ако они уопште осете да је наша претња њиховом употребом ван стола, онда смо сами себе кастрирали. Не говорим о насилној руљи—мада треба да будемо спремни да се бранимо. Говорим о томе да будемо организовани и да будемо спремни да делујемо ако је потребно ради унапређења и заштите наших интереса. Они неће имати проблема да нас игноришу и да нам се ругају својим Комисија за храну за мачке позивајући на смањење леве стране државе док десну руку оставља практично неповређеном. Гледају нас и смеју се и кажу: „Нека једу мачју храну“.
Давно је прошло време да политичке и економске лидере ставимо на њихово право место: ђубриште историје. Морамо да се организујемо и почнемо да градимо нови свет заснован на демократском учешћу у управљању нашим пословима.
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити