На данашњи дан пре 65 година Сједињене Државе су први пут употребиле нуклеарно оружје („мали дечак“) на бојном пољу. То је било у Хирошими, Јапан. Три дана касније у Нагасакију је бачена још једна нуклеарна бомба („дебели дечак“).
Нагасаки, пре и после |
Хирошима, раније |
Хирошима, после |
Наравно, и даље је важно како смо уопште ушли у рат. Нападнути смо у Перл Харбору, војној бази на Пацифику. Али није као да је дошло из ведра неба. И ако је МцЦоллум мемо утицало на политику ФДР-а, што с обзиром на то како су имплементиране свих „осам тачака” чини врло вероватним да је тако, онда су наше провокације да натерамо Јапан да изведе „отворени чин рата” само да би америчка јавност одбацила своје противљење је веома забрињавајуће. ФДР је говорио јавности да се нећемо мешати осим ако нас не нападну, а историјски записи дају разлог да се верује да је тајно покушавао да добије управо то.
Без обзира на то, ми смо се укључили у рат, „поразили“ смо Јапан и чак и након што смо знали да су „поражени“, ми смо их нуклерали. У Мандат за промене, бивши амерички генерал и председник Двајт Ајзенхауер, написао је да,
…у [јулу] 1945.… војни секретар Стимсон, који је посетио мој штаб у Немачкој, обавестио ме је да се наша влада спрема да баци атомску бомбу на Јапан. Био сам један од оних који су сматрали да постоји низ убедљивих разлога да се доведе у питање мудрост таквог чина. …секретар је, пошто ми је саопштио вест о успешном тестирању бомбе у Новом Мексику, и о плану за њено коришћење, затражио моју реакцију, очигледно очекујући енергичан пристанак.
Током његовог рецитовања релевантних чињеница, био сам свјестан осјећаја депресије и тако сам му изнио своје озбиљне сумње, прво на основу мог увјерења да је Јапан већ поражен и да је бацање бомбе потпуно непотребно, а друго јер сам сматрао да наша земља треба да избегне шокирање светског мњења употребом оружја чије коришћење, сматрао сам, више није обавезно као мера за спасавање америчких живота. Веровао сам да је Јапан управо у том тренутку тражио неки начин да се преда са минималним губитком „образа“. Секретар је био дубоко узнемирен мојим ставом...
Адмирал Вилијам Лихи, који је био начелник штаба и ФДР-а и Трумана, написао је да,
Моје мишљење је да употреба овог варварског оружја у Хирошими и Нагасакију није била од материјалне помоћи у нашем рату против Јапана. Јапанци су већ били поражени и спремни да се предају…
Чак је и Херберт Хувер истакао Труману да, „уверен сам да ако ви, као председник, направите краткоталасну емисију за народ Јапана – кажете им да могу да имају свог цара ако се предају, да то неће значити безусловну предају осим за милитаристе – добићете мир у Јапану – завршићете оба рата“.
Према сопственом биографу генерала Макартура, Вилијаму Манчестеру, и он се противио:
Када сам питао генерала Макартура о одлуци да баци бомбу, изненадио сам се када сам сазнао да није ни консултован. Шта би, питао сам, био његов савет? Он је одговорио да не види војно оправдање за бацање бомбе. Рат би могао да се заврши недељама раније, рекао је он, да су Сједињене Државе пристале, као што су касније у сваком случају учиниле, да задрже институцију цара.
Ово једва додирује површину. Многи у државном апарату су знали да је то непотребно и одвратно. Ово је вероватно једно од најзлочиннијих и најсрамнијих наслеђа које смо створили за себе – тамо је горе са америчким холокаустом, уредно спаковано у мрачни ормар са свим осталим костурима (тј. ропство, Монроова доктрина, дипломатија топовњача, Ладлоу, Ред Сцаре , подршка диктаторима, Дрезден, Ми Лаи, Кент Стате, ЦОИНТЕЛПРО, Операција Гладио, Контраси, муџахедини, Гренада, Панама, Либија, Хаити, Косово, Афпак, Хаити поново, Ирак, Хондурас, Куба, Колумбија, Палестина, НПТ, итд.).
Фалуџа, Ирак |
Што нас доводи до данас: медицинске извештај недавно објављена која показује да су ефекти нашег напада на Фалуџу у новембру 2004. гори од онога што смо урадили Хирошими (можете гуглати „фалуџа, рак, урођене мане“ и пронаћи неке заиста језиве слике, посебно деце, али Зевс Свемогући, немам стомак да их поделим).
Такође смо усред усране олује о Викиликсу у вези са Афпак ратом. Та бука је углавном усредсређена на криминалитет цурења информација, а не на сам рат. Преврће ми се стомак када хушкачи рата са обе стране уске политичке поделе кажу да они који су објавили „ратне дневнике“ имају „крв на рукама“ као да су крваве руке стварно сметати им. Да је овим комадићима измета заиста стало до спашавања људских живота, они би били за окончање ратова, а не за згодно оптуживање оних који цуре документе који показују узалудност рата као убице. Али ова цурења су бледа у поређењу са студијом о Фалуџи, која добија предвидљив тихи третман.
Рано, у нашем илегалном агресорском рату, када смо „ослободили“ Ирак, поставили смо базу у близини школе у Фалуџи. Наравно, протестовали су становници, који нису били љубитељи Садама. А протести су набујали и амерички војници су, схвативши да нису дочекани аплаузом, отворили ватру на њих, убивши 17 и ранивши 70. Тензије су се повећале и ескалирале када су се локално становништво дошло у руке четири плаћеника Блацкватера, обесили их о мост и запалили њихова висећа тела. САД су одговориле на груб и несразмеран начин као и обично и Фалуџа је постала симбол отпора америчким трупама. То је било пролеће 2004.
После председничких избора у новембру 2004, и како је отпор растао као пожар, САД су извршиле још један масивни напад који је резултирао бројним ратним злочинима. Буквално смо уништили град, али пре него што смо то урадили, одбили смо да пустимо „мушкарце у годинама за борбу“ да оду упркос томе што је опште познато да су борци отпора већ отишли. Оно што је уследило била је оргија разарања која је укључивала конвенционалне и хемијско оружје (бели фосфор/виски Пете). Неки апологети ће рећи да ВП није хемијско оружје. То је чисто срање јер смо се ослањали на хемијска својства ВП-а као оружја и користили их против људи. Штавише, 1991. Садам је користио ВП против курдских побуњеника и ДАН назвао његову употребу хемијским оружјем.
Фалуџа се можда никада неће опоравити од физичких оштећења наше агресије, а последице по здравље ће вероватно трајати годинама које долазе. Као и Јапан, који се још увек бори са атомске падавине и америчко војно присуство за које се очекује да ће становништво платити велики део рачуна за наше деструктивно присуство (Становници Окинаве и даље покушавају да нас иселе), народ Фалуџе чека тежак живот и нема разлога да се верује да САД имају намере да им олакшају живот. У ствари, једини пут када је председник Обама поменуо Фалуџу било је у контексту патње коју смо претрпели.
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити