Демократија је некомпатибилна са класно подељеним економским системима. Господари владају у ропству, господари у феудализму, а послодавци у капитализму. Који год облици власти (укључујући представничко-изборну) коегзистирају са класно подељеним економским системима, тешка је реалност да једна класа влада другом. Револуционари који су рушили друге системе да би успоставили капитализам понекад су мислили и намеравали да успоставе праву демократију, али то се није десило. Права демократија – једна особа, један глас, пуно учешће и владавина већине – би омогућила већим класама запослених да владају мањим капиталистичким класама. Уместо тога, капиталистички послодавци су користили свој економски положај (запошљавање/отпуштање запослених, продаја резултата, примање/дистрибуција профита) да би спречили праву демократију. Оно што је демократија преживела било је само формално. Уместо праве демократије, капиталисти су користили своје богатство и моћ да обезбеде капиталистичку класну власт. Они су то радили пре свега унутар капиталистичких предузећа у којима су послодавци функционисали као аутократе који нису одговорни маси својих запослених. Из те базе су послодавци као класа куповали или на други начин доминирали политиком путем изборних или других система.
Социјализам као критички покрет, пре и после револуције у Русији 1917, циљао је на одсуство праве демократије у капитализму. Изванредна глобална распрострањеност социјализма у последња три века сведочи о мудрости наглашавања тог циља. Класа запослених у капитализму почела је да гаји дубоку огорченост према својој класи послодаваца. Промјењиве околности одредиле су колико је та озлојеђеност постала свјесна, колико су експлицитни њени изрази и колико су варирали њени облици.
Извесна иронија историје учинила је одсуство праве демократије у социјалистичким земљама сталном метом многих социјалиста у тим земљама. Више од неколико социјалиста коментарисало је заједнички проблем тог одсуства у капиталистичким и социјалистичким земљама, без обзира на друге разлике међу њима. Тако се поставља питање: зашто би иначе различити капиталистички и социјалистички системи касног 20. и раног 21. века показивали прилично сличне формалне демократије (апарати гласања) и једнако слично одсуство стварне демократије? Социјалисти су развили одговоре који су за собом повлачили значајну социјалистичку самокритику.
Ти одговори и самокритика проистекли су из признања да су и у капиталистичким и у социјалистичким системима пословна предузећа (фабрике, канцеларије, продавнице) углавном организована око дихотомије послодавца и запосленог. Ово је било и остаје тачно за приватна предузећа, било да су мање или више државно регулисана, као и за привредна предузећа у државном власништву и којима управља. Паралелно, слично је било и у робовским економским системима: организација производних активности господар-роб је преовладавала и у приватним и у државним предузећима. Слично, господарско-кметска организација производње је преовладавала и у државним (краљевским) и приватним (вазалним) феудалним предузећима.
Права демократија се показала подједнако некомпатибилном са робовласничким, феудалним, капиталистичким и социјалистичким системима утолико што су социјалистички системи задржали преовлађујућу структуру послодавац-запослени у својим предузећима. У ствари, све три врсте модерних социјалистичких система показују ту структуру послодавац-запослени. Западноевропске социјалдемократије то чине јер већину производње остављају у рукама приватних капиталистичких предузећа која су увек била грађена на темељима послодавац-запослени. Штавише, када су оснивали и управљали јавним или државним предузећима и којима управља, они су копирали те структуре послодавац-запослени.
Совјетске индустрије — углавном у јавном власништву и којима управљају — позиционирале су државне службенике као послодавце у односу на запослене. Коначно, Народна Република Кина чини хибридни облик социјализма који комбинује мешавину оба друга облика, отприлике једнаку поделу приватних и државних предузећа. Кинески хибридни социјализам дели организациону структуру послодавац/запослени у државним и приватним предузећима. Све три врсте социјализма – социјалдемократски, совјетски и кинески – одвојиле су се на много важних начина од капитализма који им је претходио. Али они се нису одвојили од основне организације послодавац-запослени у предузећима, тог односа који Марксов Капитал истиче као извор експлоатације, тог присвајања вишкова који су произвели запослени од стране послодаваца.
Све три врсте модерног социјализма остају суштински непотпуне у смислу да још нису изашле из оквира организације производње послодавац-запослени. Из тога следи да самокритика социјалиста – да су стварно постојећи социјалистички системи били испод својих стандарда стварне демократије – може бити кључно повезана са задржавањем односа послодавац-запосленик од стране тих система у њиховој економској сржи.
Послодавци и запослени су, заједно, дефинисани специфичном класном структуром. Они су њени полови, две могуће позиције које појединци заузимају у производњи. Они су настали са капитализмом из распада претходних система. Такви претходни системи су укључивали (1) феудализам и две позиције његове економске структуре: господара и кмета, и (2) ропство и две позиције његове економске структуре: господара и роба. Пошто су господари, господари и послодавци обично малобројни у односу на број робова, кметова и намјештеника, и пошто живе од вишкова који се извлаче од тих робова, кметова и намјештеника, не могу дозволити праву демократију која би директно угрозила њихове класне положаје и привилегије. У стварно постојећим социјалистичким друштвима, поново се сусреће некомпатибилност стварне демократије са класно подељеним економским системима.
Пошто се овога пута сусрећу многи социјалисти, они се питају зашто би савремени социјализам, друштвени покрет који критикује недостатак стварне демократије капитализма, и сам заслужио паралелну критику. Зашто су досадашњи социјалистички експерименти произвели самокритику фокусирану на њихову неспособност да створе и одрже аутентичне демократске системе??
Одговор лежи у односу послодавац-запослени. Она је увек била кључна препрека правој демократији, узрок и буквално дефиниција оних класа чије опозиционо постојање онемогућава праву демократију. Они социјалисти који су се суочили са проблемом стварне демократије артикулисали су то као дефиницију/захтев за „бескласност“. Без класа, нема владајуће класе. Ако запослени постану, колективно, свој сопствени послодавац, капиталистичка класна опозиција нестаје. Једна група или заједница замењује две. Без класно подељеног економског система, напори да се унесе права демократија у економију и политику друштва могли би предвидјети успех.
Социјалистичка самокритика може омогућити решење за одсуство стварне демократије залагањем за транзицију са економског система заснованог на послодавцима/запосленицима на систем заснован на радничким самосталним предузећима (или „радничким задругама” на уобичајеном језику). Непотпуне социјализме изграђене у 20. веку потребно је надоградити том транзицијом. То би довело те социјализме ближе завршетку, ближе правој демократији и даље од капиталистичких система чија их бесмртна посвећеност односу послодавац-запослени спречава да се икада приближе правој демократији.
Рицхард Д. Волфф је професор економије емеритус на Универзитету Масачусетс, Амхерст, и гостујући професор на постдипломском програму међународних послова Универзитета Нев Сцхоол у Њујорку. Волфову недељну емисију „Економска ажурирања“ преноси више од 100 радио станица и иде на 55 милиона ТВ пријемника преко Фрее Спеецх ТВ-а. Његова три недавна књиге са Демократијом на делу су Болест је систем: када капитализам не успе да нас спаси од пандемије или самог себе, Разумевање социјализма, и Разумевање марксизма, од којих је овај други сада доступан у недавно објављеном издању са тврдим повезом за 2021. са новим уводом аутора.
Овај чланак је продуцирао Економија за све, пројекат Независног института за медије.
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити