1. Нема популарног протагонизма без децентрализације
Популарни протагонизам постаје само слоган ако људи немају прилику да износе своје мишљење и доносе одлуке у областима у којима учествују: (географски простори, радна места, образовне установе, интересне групе). Ако централна држава одлучује о свему, нема простора за локалне иницијативе и држава на крају буде сметња, односно, како каже Маркс, омета „слободно кретање“ друштва.1
Иштван Месарош сматра да је прекомерна централизација совјетске државе довела до тога да су „и Совјети и фабрички савети били лишени сваке ефективне моћи.“2 Стога не треба да нас чуди када тврди да је један од циљева којем треба тежити јесте да се „оствари истинска аутономија и децентрализација моћи одлучивања, у супротности са њиховом постојећом концентрацијом и централизацијом која никако не може да функционише без 'бирократије'.3
Однос између децентрализације и протагонизма људи једна је од централних тема социјализма двадесет првог века и то увек треба да имамо на уму. Међутим, постоје и други аспекти о којима бисмо желели да овде разговарамо, као што је однос између централизације и бирократизма.
2. Децентрализација: противотров бирократизму
Очигледно то није била Лењинова идеја; он је феномен бирократије увек повезивао са државом наслеђеном из капитализма. Када је умро, био је забринут због „бирократског чира“ који је погађао4 државни апарат. У једном од својих последњих писања тврдио је да је „наш државни апарат у знатној мери опстанак прошлости и да није претрпео било какву озбиљнију промену.5 Неколико дана раније описао га је као „буржоаску и царску лоптицу”. „6
Јануара 1922. године, у свом последњем раду о улози синдиката, отишао је толико далеко да је рекао да се „ни на који начин не може одрећи штрајкачке борбе” под условом да је усмерена против бирократских застрањивања пролетерске државе, објашњавајући, међутим, да је ова борба била веома различита од оне која се водила под капиталистичким режимом. У том случају борба је била да се уништи буржоаска држава, ау овом случају да се ојача пролетерска држава борећи се са „бирократским деформацијама” те државе, њеним огромним слабостима и „свим врстама опстанака старог капиталистичког режима у свом институције и тако даље."7
Као што видимо, Лењин је сматрао да су бирократске деформације које су карактерисале совјетску државу наслеђе прошлости. Мислим да је погрешио и то што је био спречен да препише прави лек за ову болест. Колико ја разумем, основни узроци бирократизма — и далеко важнији од наслеђа прошлости — леже у претераној централизацији совјетске државе. Знамо добро шта се дешава када се не само стратешке одлуке, већ и скоро све одлуке доносе централно: папирологија се шаље нагоре; бескрајно трчање около; спорост доношења одлука; недостатак контроле. . . .
3. Централна држава не може да контролише све — само друштвена контрола може да спречи корупцију
Једна од најважнијих лекција научених када није испуњен циљ који је Фидел поставио за жетву шећера на Куби 1970. била је управо схватање да је немогуће да социјалистичка држава управља свиме централизовано, посебно у неразвијеној земљи попут Кубе. 8 Стога су били потребни простори у којима би људи могли да контролишу начин на који држава функционише како би се обезбедило да она функционише ефикасније. Кастро је то признао у свом говору од 26. јула 1970. године: „Сам револуционарни процес показао је проблеме изазване бирократским, као и административним методама.“9
Након што је указао на грешке које су направљене поистовећивањем странке са државном администрацијом и омогућавањем да масовне организације ослабе, он је истакао улогу коју народ треба да има када се доносе одлуке и решавају проблеми.
Замислите пекару на улици која даје хлеб свима који тамо живе и административни апарат који је контролише одозго. Како то контролише? Како народ не мари како та пекара ради? Како их није брига да ли је администратор добар или лош? Како их није брига да ли људи тамо имају привилегије или не, да ли је било немара или не, безосећајности или не? Како их није брига како пружа своје услуге? Како их није брига за хигијенске проблеме тамо? А како да не брину о проблемима производње, изостанцима, количини и квалитету робе? Немогуће је не марити!
Може ли неко смислити ефикасније средство за контролу те пекаре од саме масе? Може ли постојати неки други метод инспекције? Не! Особа која води ту микро-јединицу производње може да се поквари, особа која је контролише може да се поквари, сви могу да се покваре. Једини који неће поћи лоше су они који су погођени [свим овим], они који су погођени!
Ове идеје су уграђене у нови устав Кубе 1976. године.
Нови политички модел је предложио децентрализацију што већег броја државних функција на општински ниво. Иако су ове институције морале да буду подређене онима изнад њих, могле су да делују аутономно у оквиру утврђеног законског и регулаторног оквира и „не би требало да буду подвргнуте сталном и ограничавајућем надзору институција изнад њих“.
Овај механизам, „поред тога што чини да тела вишег нивоа раде брже и боље и да буду у складу са временом и захтевима локације за одлуке које се морају донети — према Раулу — ослобађа их, а посебно националне институције, од тежак, обимни терет свакодневних административних послова које у пракси не могу правилно да обаве [. . .], али који их, штавише, спречавају да се баве важним пословима које су заиста компетентни да преузму у областима које се односе на постављање стандарда, контролу и инспекцију делатности којима се баве.“10
Како је време одмицало, искуство је показало да је потребно још више децентрализовати државну управу и стога је у Хавани 1990. године успостављена институција Народног већа. То је било владино тело које је функционисало на простору мањем од општине и циљ било да се унапреди контрола и надзор над свим органима управе и изнађу начини који омогућавају да се сви чланови заједнице укључе у решавање сопствених проблема. Хесус Гарсија каже да је идеја била да се има „јако владино тело на нивоу „барио“ које би могло да организује снаге заједнице за решавање проблема које су људи на том нивоу имали.“11
Нажалост, велике економске потешкоће које су задесиле Кубу у последње две деценије поставиле су огромна ограничења на расположиве ресурсе за испуњавање тежњи људи, кадрови Народне моћи почели су да „изгоре“ и да се умарају, људи су изгубили поверење, а учешће је почело да се смањује , често претварајући се у нешто чисто формално. Ово — као и други разлози у које овде не можемо улазити — значило је да је Народна моћ која је започела са таквим бриом и креативношћу почела да губи престиж.
4. Маркс је тврдио да све што се може децентрализовати мора бити децентрализовано
Историјско искуство ме све више уверава да је децентрализација најбоље оружје за борбу против бирократизма, јер приближава власт народу и омогућава им друштвену контролу над државним апаратом. Стога делим Марксово мишљење да је потребно децентрализовати све што се може децентрализовати, задржавајући у функцији централне државе само оне послове који се не могу обављати на локалном нивоу.
У Грађанском рату у Француској Маркс је рекао: „Комунални режим једном успостављен у Паризу и секундарним центрима, стара централизована власт би такође у провинцијама морала да уступи место самоуправи произвођача...“
5. Централна држава није ослабљена, већ ојачана
„Неколико важних функција које би биле препуштене централној власти не би биле елиминисане, како су неки рекли, намерно лажирајући истину...: Јединство нације није требало да се разбије, већ, напротив, да се бити организована општинским уставом и постати стварност уништењем државне власти која је тврдила да је оличење тог јединства независног и надређеног самој нацији, од које је била само паразитска израслина.“12
Наравно, ова децентрализација мора бити прожета духом солидарности. Сваки од децентрализованих простора треба да осети да је део националне целине и да буде спреман да својим средствима допринесе јачању развоја оних простора са највећим недостатком. Једна од најважнијих улога коју централна држава игра је управо то, спровођење овог процеса прерасподеле националних ресурса да заштити слабе и помогне им да се развију.
После свега што сам рекао, требало би да буде јасно да овде не говорим о врсти децентрализације коју промовише неолиберализам са циљем слабљења националне државе, већ о другачијем погледу на децентрализацију: оном који, напротив, јачање заједница, и територијалних јединица које су темељ националне државе, заправо помаже да се ојача централна држава, основни инструмент за одбрану нашег суверенитета и вођење земље ка новом друштву које желимо да изградимо.13
1 Маркс, Грађански рат у Француској.
2 Истван Месзарос, Беионд Цапитал, Монтхли Ревиев Пресс, Нев Иорк, 1995. стр. 906. Према Месарошу, позитивна референца Лењина у Држави и револуцији „искуству Париске комуне (као директног учешћа свих сиромашних, експлоатисаних делова становништва у вршењу власти) нестала је из његових говора и списи и акценат је стављен на 'потребу за централном влашћу [. . .]' Мало даље он каже: 'Идеал аутономне акције радничке класе замењен је залагањем за највећу могућу централизацију'" ( ибид., стр.904).
3 Месзарос, ибид., стр.703.
4 Лењин, „10. конгрес РКП(Б)“, 16. март 1921, Сабрана дела, књ. 32, стр. 165-271.
5 Лењин, „Како да реорганизујемо радничко-сељачку инспекцију“, Сабрана дела, књ. 33, стр. 481-86.
6 Лењин, "Питање националности или 'аутономизација'", 30. децембар 1922. у Цоллецтед Воркс, Вол. 33.
7 Лењин, „Улога и функције синдиката у новој економској политици“, Зборник радова, књ. 33, стр. 188-196.
8 Већина параграфа о искуству Кубе преузета је из књиге Куба, диктатура или демократија? 1979,
9 Фидел Кастро, Говор поводом 10. годишњице Комитета за одбрану револуције, 28. септембар 1970.
10 Раул Кастро, на семинару за делегате Народне скупштине Матанзаса, 22. августа 1974.
11 Хесус Гарсија, Цинцо тесис собре лос цонсејос популарес, Ревиста Цубана де Циенциас Социалес, Но5, Ла Хабана, 2000.
12 Маркс, Грађански рат у Француској.
13 Марта Харнецкер (ур.) Ла десцентрализацион ¿форталеце о дебилита ел естадо национал? (Да ли децентрализација јача или слаби националну државу?), књига која укључује радове који су прочитали они који су учествовали на радионици 23-24. септембра 2008. у организацији Центро Интернационал Миранда, објављено дне ввв.ребелион.орг.
Марта Харнекер је пореклом из Чилеа, где је учествовала у револуционарном процесу 1970-1973. Она је опширно писала о Кубанској револуцији и природи социјалистичке демократије. Она сада живи у Каракасу и учесница је венецуеланске револуције.
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити