Марта Харнецкер интервјуисао Јосе П. Гуерреро[и], 22. јул 2014. — Нова влада Ел Салвадора суочава се са изазовом продубљивања промена у корист већине које су се десиле, уз ажурирање историјских искустава борбених и свесних људи који траже друштвену трансформацију, рекла је савремена критичка мислилац Марта Харнецкер, у интервјуу за недељне новине Ел Сигло КСКСИ.
Аутор књига као што су Ребуилдинг тхе Лефт и надолазеће Свет за изградњу: нови путеви ка социјализму двадесет првог века, политичка аналитичарка Марта Харнецкер је била саветник владе Хуга Чавеза у Венецуели између 2004. и 2011. Била је члан Чилеанске социјалистичке партије почетком 1970-их и интелектуалка је посвећена друштвеним борбама и референтна тачка за марксистичко-лењинистичку левицу у Латинској Америци.
* * *
Шта тријумф Салвадора Санчеза [Церен, на председничким изборима 9. марта] у Ел Салвадору представља за Латинску Америку?
Видим Леонелову победу – тако га зовем, јер сећате се да сам га први пут срео када сам га интервјуисао као команданта ФПЛ [Народних снага за ослобођење] 1980-их – као веома значајну не само зато што додатно јача прогресивне струја која се шири широм Латинске Америке од тријумфа председника Чавеза у Венецуели 1998. године, али зато што је постао први председник после Салвадора Аљендеа који је дошао на председнички положај излажући друштвени пројекат који није имао устезања да назове социјалистичким, у исто време када објашњава шта је за њега значио социјализам: демократски, партиципативни пројекат који није декретиран одозго.
Ова идеја коју је председник врло јасан за мене је изузетно важна: не можете градити ново друштво ако сами људи нису укључени у његову изградњу. Не ради се о давању поклона народу, не ради се о решавању проблема људи одозго. Организовани људи, заједно са владом, су оно што омогућава промену. Први пример за то је начин на који је водио изборну кампању. Чињеница да је у смислу дефинисања свог владиног програма одлучио да оде до народа да о томе разговара са њима, пита за њихово мишљење и отвори уши за глас народа.
Али у својој кампањи више је волео да говори о „Добро живети“…
То није изненађујуће. Ако прочитате његову књигу, Са сновима описујемо живот, видећете да у исто време док предлаже потребу за изградњом алтернативе капитализму, који он назива социјализмом, он такође верује – као добар професор – да његова партија треба да пронађе механизме који ће јој омогућити да комуницира са широким народом. већина. У том смислу, савршено разумем зашто би народ који се суочава са сталним идеолошким бомбардовањем идеје социјализма био отворенији за разумевање карактеристика овог новог друштвеног пројекта који се предлаже ако се користи термин „Живети добро“ да га опише.
Није ли то опортунизам?
Мислим да треба да правимо разлику на време, што је исто што и згодно, и опортунизам, који подразумева једноставно тражење користи без обзира на то како се то ради. Мислим да је Леонел увидео да је згодније користити друго име за исти пројекат, јер би давањем таквог имена људи боље разумели пројекат. [Потпредседник Боливије] Алваро Гарсија Линера рекао је да име новог друштва које желимо да изградимо није оно што је важно, важан је његов садржај.
Погледајмо сан који смо желели да поделимо са његовим народом. Ево имам ову књигу [показује копију Пут до победе, који садржи серију говора Салвадора Черена] и каже: друштво вођено солидарности и братством, у коме је поштовање природе један од најважнијих принципа. Друштво у коме се мушкарци и жене образују са одговорношћу и критичким погледом, где постоји једнакост између мушкараца и жена, када се чува наслеђе аутохтоних народа, где се побољшавају не само материјални услови људи већ и њихово духовно благостање.
Па, све су то управо карактеристике социјалистичког друштва. Могли бисмо да причамо цео дан о овом питању које сам потпуније разрадио у својој најновијој књизи, Свет за изградњу, а који ће ускоро овде објавити Универзитет Ел Салвадор.
Шта овај тријумф значи за нашу земљу?
Мислим да је још једна битка добијена у Салвадору, али не и рат. Освојили сте власт, али то није исто што сте преузели власт. Имамо посла са процесом мирне, институционалне транзиције, са многим ограничењима која се морају разумети. Потребна је широка национална већина да би се напредовало на демократски начин ка новом друштву, а председник је у томе врло јасан. Дакле, не само да је јединство револуционара основно; такође морамо бити способни да сазовемо све оне који деле заједничку визију за праведније и солидарније друштво. Ово укључује не само левицу, већ и центар и неке пословне секторе који би можда били вољни да сарађују са популарним пројектом.
Рекли сте да се наслеђени државни апарат не може уништити преко ноћи. Можете ли даље да развијете ову тачку?
Верујем да је у прошлости левица увек радила на идеји уништења буржоаске државе, као што се дешавало у револуцијама почетком и средином 20. века. То су биле револуције које су израсле из грађанских ратова или империјалистичких ратова, где је наоружани народ освајао власт уништавајући наслеђени државни апарат.
Зато могу да разумем зашто се неки сектори осећају дезоријентисаним када виде да је ситуација данас сасвим другачија. Прво, морамо да будемо јасни да смо изборно освојили само власт, извршну власт. У многим случајевима немамо већину у парламенту, односно законодавној, нити у судској власти. Даље, ту су и друге моћи: моћ новца, моћ медија, војна моћ. Освојили смо мали део моћи. Питање је како радимо на освајању других простора моћи и како да наставимо да придобијемо више људи за наш пројекат.
Како можемо придобити више људи? Прво, морамо схватити да није у питању наметање; него морамо освојити срца и умове људи. Штавише, верујем да морамо да ставимо посебан акценат на придобијање природних лидера који постоје у различитим друштвеним секторима, јер ако их придобијемо, они нам могу огромно помоћи у задатку придобијања оних људи на које имају утицај.
Може ли се Ливинг Велл градити из наслеђеног стања?
Овим процесима се може огромно помоћи, све док револуционарни кадрови живе у наслеђеној држави. Од власти, уз политичку вољу, можете створити услове који омогућавају народу да буде градитељи своје судбине.
Да би се то догодило, морамо се запитати који су идеални простори за учешће људи. У Венецуели, Чавес је промовисао стварање општинских савета: 200 до 400 породица у граду, 100 до 200 породица на селу и мање у удаљеним руралним областима. Идеја је да се људи сами организују и науче да решавају своје проблеме сопственим иницијативама.
Учешће се не може свести на повремено гласање, мобилизацију или дебату, већ се у суштини ради о доношењу одлука на основу добијања адекватних информација. Али није довољно само донети одлуку јер могу завршити као мртво слово на папиру. Људи треба да се организују да надгледају ове пројекте и да се постарају да се они спроводе, и то на исправан начин. Зато је друштвени мониторинг, како над јавним радовима, тако и функционисањем јавних служби уопште, суштински.
С обзиром на то да, да би извршила потребне трансформације, власт има као полазну тачку наслеђени државни апарат, једнако је тачно да да би успела мора схватити да је притисак народа од суштинског значаја за помоћ у њеној борби против овог апарата. Истовремено, припадници ФМЛН-а и салвадорски народ треба да схвате да се овај апарат не може уништити преко ноћи јер за то немамо снаге, морамо га мало по мало трансформисати, свесни чињенице да на путу ова трансформација постоји опасност од девијација, бирократизма, итд. Само организовани, будни људи и влада која разуме потребу за народним организовањем, потребу да народна критика може да напредује, могу да превазиђу ове негативне препреке.
Штавише, морамо признати да ништа није савршено и разумети да се са недостацима морамо суочити на најконструктивнији могући начин. Критика треба да буде добро примљена, али то мора бити конструктивна критика која помаже у лечењу болести, која нуди алтернативно решење. Веома је лако критиковати ради критике, али је много теже предложити шта да се ради уместо тога. На пример, знам да има много критика о ангажовању војске у питањима јавне безбедности, али која алтернатива се предлаже да се заштити народ ако је полиција преслаба да се сама бави овим питањем? Влада мора дати конкретан одговор на ово питање. Широки национални дијалог о питању злочина би можда могао да сугерише конкретне предлоге који би помогли у решавању најдубљих проблема салвадорског народа.
У овој свакодневној борби за изградњу новог друштва, морамо бити у стању да са потпуном прецизношћу откријемо ко је главни непријатељ, односно ко је главна препрека која блокира наше напредовање, како бисмо концентрисали нашу ватру. Разумем да је у вашем случају главна препрека фашистичка салвадорска елита, коју представљају најпокорнији сектори [десничарске опозиционе партије] АРЕНА. Кључни задатак је бити способан сазвати све оне друштвене секторе који су у супротности са овом олигархијом у АРЕНИ, ма колико та контрадикција била мала.
Шта мислите о влади Маурисија Фунеса?
Верујем да се недавни тријумф не може објаснити без претходника владе Маурисија Фунеса. Уз сва ограничења која је можда имала, напредак постигнут под његовом владом не може се занемарити, посебно за најмаргинализованије у друштву. Дивим се племенитом ставу солидарности који су ФМЛН и нови председник имали према њему. Можда би са тактичко-изборне тачке гледишта било згодније да се оградите од њега.
Верујем да ће кораци које је предузео Фунес омогућити новој администрацији ФМЛН-а да настави да напредује путем побољшања материјалних и духовних услова живота салвадорског народа.
Политички пројекат ФМЛН-а повезан је са јужноамеричким искуствима Боливије, Венецуеле и Еквадора. Какво је ваше мишљење о посебности Салвадора?
Видим разлике. Не можете поредити Венецуелу, велику земљу са огромним нафтним богатством – ово је револуционарни процес који је могао да рачуна на више ресурса него било који други на свету – са Ел Салвадором, веома малом земљом, без много природних богатстава, у географска ситуација која је и даље веома компликована, уз континуирано присуство јаке фашистичке деснице.
С друге стране, велика предност коју Ел Салвадор има, по мом мишљењу, је управо његова историја, његова традиција борбе, ниво народне организације који је постигнут и присуство веома солидне политичке организације, ствари које Венецуела није имао. Није имала јаку друштвену организацију, није имала јаке левичарске партије, странка је створена да излази на изборе.
Салвадорски процес, за разлику од других процеса који су се десили у Јужној Америци, доживео је радикалније, херојске борбе, које су коштале много крви, али су такође помогле у стварању важне организације, и пре и после рата. Ово представља историјско сећање и процес учења који нико не може да избрише.
Без сумње су изазови огромни: проблем „мараса“ [банде] које контролишу део територије, и уопштено питање криминала, несигурна економска ситуација у којој се земља налази и хитна потреба да се превазиђе проблем незапосленост, без које нема решења за младе. То су важни национални проблеми са којима се треба суочити.
Али такође морамо узети у обзир да се Ел Салвадор данас налази у веома различитој глобалној ситуацији у односу на пре неколико година. Постоји нова корелација снага у региону и на глобалном нивоу. Погледајте само недавне споразуме између Кине и Русије. Изграђен је стуб Русија-Кина, који је веома важан за мултиполарни свет. Ово је глобални контекст у коме Ел Салвадор има нову владу; пре свега зато што су и Кина и Русија спремне да подрже Латинску Америку. Улагали су у Еквадор, Боливију и Венецуелу. Оно што то значи за сваку од наших влада јесте да постоји могућност да имамо економске односе са различитим земљама, чиме се избегава потреба да зависи само од једне као у прошлости.
Поменули сте да је један од највећих проблема са којима се суочава Ел Салвадор криминал. Која искуства бисте могли да поделите са нама у погледу проналажења решења?
Имао сам искуство из прве руке у Венецуели са занимљивим програмом за спасавање омладине укључене у криминалне активности. У Баррио ен Цумана, у држави Суцре, постојало је 16 наоружаних банди које су полако почеле да се разоружавају захваљујући раду групе евангелистичких пастора који су се приближили овим момцима и настојали да дотакну племенито влакно које сваки човек има, чак и ако је понекад веома скривено.
Успели су да их подстакну да се разоружају укључивањем у спортске и верске активности, као и дајући им да раде у пројектима локалних савета. Негативни природни лидери су почели да играју позитивну лидерску улогу: неки су изабрани за лидере општинских већа, други су позвани да говоре у школама да објасне деци негативне ефекте употребе дрога, итд. Имам чланак о овом искуству који се може пронађено на побуна веб страна (http://www.rebelion.org/noticias/2007/7/53012.pdf) и МЕПЛА, институција коју сам годинама водио на Куби снимили су документарац о истом искуству који се може наћи на интернету (http://videosmepla.wordpress.com/otros-documentales/iniciativas-sociales/cambiando-vidas-2007/)
Нова влада Салвадора одлучила је да постане део Петрокариба. Која је предност тога?
По мом мишљењу то има низ великих предности, а можда је једна од највећих грешака председника Саче била што то није разумео. Једна од ствари која ми је највише привукла пажњу у овој земљи је питање компанија АЛБА. Колико ми је речено, Шафик Хендл је био контактна тачка између председника Чавеза и председника Саке када је учињен покушај да се Ел Салвадор укључи у овај пројекат који посебно користи најмање развијеним земљама.
Овим споразумом венецуеланска нафта се продаје јефтино и са повлашћеним третманом који омогућава улагање капитала у социјалне пројекте за развој нације јер се кредити дају на дуги рок и са ниском каматном стопом.
Када је Саца одбио да склопи споразум, Шафик је – са великом интуицијом – увидео да општинско законодавство дозвољава овим институцијама да потпишу ове врсте споразума. Због тога је промовисао овај правац деловања преко разних локалних савета које води ФМЛН. Ово је омогућило стварање не само АЛБА Оил и његових 45 бензинских станица широм земље, већ и стварање разних повезаних компанија, као што су АЛБА Фоод, АЛБА Супермаркети, АЛБА Фертилизерс, АЛБА Гас, које су извеле низ друштвене активности као што су обнова школа, давање стипендија, здравствена заштита итд.
Нисам економиста, али без сумње мислим да ће постизање споразума између држава бити од још веће користи за целу земљу. Мислим да је један од највећих дугова које имамо према председнику Чавесу то што је смислио и промовисао алтернативне облике интеграције како би се супротставио Споразуму о слободној трговини Америке који је само користио великим земљама и додатно повећао јаз са мање развијеним. Нова интеграција коју је предложио Чавес је она која је посебно солидарна са најсиромашнијим земљама и секторима нашег региона, а један пример за то је Петрокарибе.
Који сектори би могли помоћи да се удахне нови живот активизму?
Данас је од суштинског значаја да су млади укључени; нема будућности ако нису укључени. Генерацијско реновирање је веома важно и то је веома тешко јер понекад ми као одрасли не знамо како да укључимо младе.
У свакој земљи, када посматрамо питање учешћа, кључни актер који недостаје је млади. Пред нама је велики изазов да обезбедимо да млади не само да постану стручњаци за друштвено умрежавање (интернет, Твитер, Фејсбук) већ да истовремено учествују у омладинским организацијама и другим облицима територијално заснованих организација заједно са другим секторима друштва. Идеја о успостављању квота за младе, као што се утврђују квоте за жене, чини ми се као позитивна идеја. Верујем да је председник Еквадора [Рафаел] Кореа особа која је највише напредовала по овом питању, дајући веома младим професионалцима, мушкарцима и женама, прилике да учествују на различитим позицијама у влади.
Да ли идеја авангарде функционише?
Иако сам дуго користио реч авангарда и имам књигу под насловом Вангуард и актуелна криза коју сам написао деведесетих, данас више волим да не користим тај термин јер је повезан са понашањем одозго према доле, са осећањем да је неко власник истине, са презиром на народне иницијативе, са непоштовањем аутономије народних покрета, итд. У претходним деценијама имали смо много авангарде без позадинске гарде у Латинској Америци.
Али одбацивање речи авангарда не значи игнорисање потребе за политичким инструментом који би оријентисао и организовао борбу против оних снага које се противе изградњи хуманистичког и солидарног друштва. Масовне мобилизације против доминантног система у различитим деловима света могле би се завршити безначајно ако политички инструмент не постоји или се не изгради.
Ритам владе тежи да није исти као ритам партије. У том смислу, да ли је здраво за странку да задржи своју аутономију од власти?
Идеално би било да партија игра водећу улогу, али је историјски имала тенденцију да заостаје за владом у многим приликама. Разлог томе су различити објективни разлози, међу којима је и то што странка има за циљ да буде успешна у власти и стога настоји да своје најбоље кадрове постави на најстратешкија места у влади. Ово заузврат има тенденцију да ослаби вођство странке.
С друге стране, имамо питање ритма. Ритам владе је много бржи од ритма странке: влада има притисак да спроведе политику што је брже могуће, странка тежи да придаје већи значај детаљној расправи о томе које мере да усвоји. Оно што има тенденцију да се дешава јесте да власт не добије на време партијско опредељење и мора да делује по сопственим критеријумима. Штавише, председник има одговорност да управља целом земљом и странка то треба да разуме.
По мојим критеријумима, главни задатак странке је да буде критичка унутрашња свест о процесу, а посебно о влади и свим партијским кадровима који преузимају улоге у власти. Она мора прва да покаже своју апсолутну транспарентност, уклонивши из својих редова сваког функционера који је постао плен порока корупције. Мора да обучи своје чланове партије да делују као јавни функционери прожети духом служења и способни да избегну проблеме опортунизма, клијентализма, политичког каријеризма, итд. Мора да припреми своје кадрове да буду способни да убеде људе у друштвени пројекат које желимо да градимо, а не да им га намећемо. Њени чланови морају бити прави народни просветитељи, способни да ослободе народну мудрост и иницијативу.
Преведено за Линкови Међународни часопис социјалистичке обнове by Федерицо Фуентес
белешке
1 Овај интервју се први пут појавио у два дела у издањима недељних новина ФМЛН од 16. и 23. јуна 2014. Ел Сигло КСКСИ.
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити