ИЗ ОЧИТНИХ разлога, слобода штампе у Кашмиру је ограничена и ограничена. Војна окупација са пратећим полицијским часом, блокадама путева, контролним пунктовима, претресима, надзором, прислушкивањем позива и е-маилова и насиљем које спонзорише држава, од смрти у притвору и вансудских убистава до мучења и нестанка, производи огроман бол и патњу међу Кашмирима.
Застрашивање и страх су широко распрострањени. То је намера, дизајн и логика окупације. У таквој репресивној и опресивној атмосфери људи нерадо говоре слободно и дају информације новинарима, а новинари немају слободу кретања да извјештавају приче. Занимање храни и одржава климу плашљивости, параноје и интензивног психичког стреса.
Устанак и отпор у Кашмиру индијској владавини једна је од главних вести у свету, али се о томе мало извештава. Индијска држава марљиво је уоквирила и произвела вести које долазе из Кашмира. Поломила је прозорска стакла и срца широм опкољеног Кашмира. Поред низа драконских закона, који се намећу произвољно и без икаквог правног средства, води се кампања цензуре и контроле новинара.
Још једно питање које отежава функционисање новинара је огромна мрежа државних шпијуна који намерно шире дезинформације и гласине. Осим тога, индијска држава директно депортује новинаре, ако су већ у Кашмиру, као у случају Џона Алпера; или их спречава да уђу у Кашмир са аеродрома Сринагар, као у случају Гаутама Наулахе; или забрањује улазак на било који од међународних аеродрома. Наравно, ако новинари извештавају о Кашмиру у оквирима конвенционалне владе, онда неће имати проблема и биће окићени малама.
Крајем новембра 2011. посетио сам Комитет за заштиту новинара у Њујорку. Сазнао сам да је од водећих земаља у којима новинари имају највише потешкоћа, пет јужноазијских – Пакистан, Бангладеш, Непал, Шри Ланка и Индија.
Пакистан је на врху листе, а Индија на броју 13. „Индија,“ рекао ми је званичник са којим сам разговарао, „помера се горе на листи“. У време када побуне и побуне избијају у великим деловима Индије, новинарство је кључно да не само светска заједница зна шта се дешава, већ и за саме Индијанце.
Неометана слободна штампа је од суштинског значаја за функционисање демократије. У извјештавању о Кашмиру и другим конфликтним подручјима, новинарима се, поред депортације, пријети, малтретира и у неким случајевима премлаћује, као што се недавно догодило у Сринагару.
Све док индијска држава наставља да приказује борбу за слободу у Кашмиру као израз тероризма вођеног Пакистаном и негира тежње већине Кашмира и њихово право на самоопредељење, тада ће народ Индије и остатак света никада не разумеју шта подстиче незадовољство Кашмира индијском влашћу.
- - - - - - - - - - - - - - - - -
КАШМИР ЈЕ упакован у кампању за односе с јавношћу као магична туристичка дестинација где Индијанци средње класе лети беже од врелине равница, шетају по баштама Шалимара, остају у чамцима и уживају у вожњи шикаром преко језера Дал, а зими се претварају да јесу у Швајцарској док се веселе на снегу.
Боливудски приказ Кашмира у филмовима тежи да појача клишее од романтичних визија до џихадистичких фанатика који жуде за крвљу. Ове стереотипне слике су светлосним годинама удаљене од бруталне и сурове стварности са којима се просечни Кашмирци суочавају сваког дана у животу. Цена карте коју нуде ТВ говорници реплицира модел мреже америчког Фок Невс-а – тј. замамљује, обмањује, пребацује, клевета и измишља.
Право новинарство треба да иде тамо где су ћутања. Требало би да иде у најтамније углове и да у њих сија светлост. Требало би да буде неустрашиво и храбро. То би требало да буде откривање масовних гробница које се налазе у Кашмиру. Требало би да се фокусира на масовна кршења људских права, колективно кажњавање, смрт у притвору, сексуално злостављање, лажне сусрете и невољу ментално поремећених, сирочади и полу-удовица.
Требало би да истражује ратне злочине и именује одговорне припаднике снага безбедности, обавештајних агенција и званичника у Сринагару и Делхију. Требало би да буде у супротстављеном односу са моћи. Бити позван на чај са главним министром Омаром Абдулахом или доша са министром унутрашњих послова П. Чидамбарамом је знак да новинари нису испунили своју дужност.
Ово је најгоре уграђено новинарство. Зашто? Зато што државни званичници желе да заведу новинаре приступом власти и манипулишу протоком информација кроз цурење, полуистине и лажи. Класични афоризам који је историјски информисао америчко новинарство био је: Утешите погођене и утешите удобне. Нажалост, у другој по величини демократији на свету та изрека је углавном заборављена, као што се чини и у највећој светској демократији.
Новинари који траже наклоност и одобравање од виших су чамче. Они су стручњаци за макарее и продали су се за напредовање у каријери. Приступ министрима у Делхију или корпоративним великашима у Мумбају знак су њихове моралне корупције и жеље да напредују на рачун извјештавања о истини.
Дакле, функционишу као стенографи. Они су лапдогс са лаптопима и у већини случајева постају де фацто инструменти државе и покретне траке пропаганде.
Чак и уз све потешкоће које сам навео, неки од најхрабријих новинара које познајем су Кашмирци. Они секу кроз слојеве бодљикаве жице и без страха и благонаклоности извештавају о чињеницама. Поносан сам што их познајем.
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити