Иако плима окреће перцепцију светске заједнице о израелској политици, путања на окупираним палестинским територијама није ништа друго до алармантна. Какви год да се изгледи за позитиван напредак можда назиру на хоризонту, ситуација ће се несумњиво знатно погоршати док не буде боље.
Јавно мњење и масовни медији у ЕУ и САД и даље реагују на различите догађаје у Израелу и Палестини на начине који се крећу између узнемирујућих и фасцинантних. Један такав пример је овлашћење дато израелској организацији Бреакинг тхе Силенце.
Недавно је Бреакинг тхе Силенце објавио извештај под насловом Овако смо се борили у Гази. Извештај садржи сведочења више од 60 официра и војника из израелске војске који су учествовали у 50-дневном нападу на Газу прошлог лета.
Палестинске организације за људска права годинама и деценијама показују изузетан ниво стручности. Ал-Хак, основана 1979. године, вероватно је најпрофесионалнија група за људска права у целом Израелу и Палестини. Адалах – Правни центар за права арапских мањина у Израелу и Палестински центар за људска права континуирано производе врхунска истраживања и анализе. Како то да се о тим организацијама не чује у масовним медијима? Од оних који редовно читају дневне вести о Израелу и Палестини, али искључиво из великих медија на Западу, био бих изненађен да чак 0.1% чуло за било коју од ових група за људска права. У сваком случају, вероватно никада нисам видео референцу на било коју од ових палестинских организација у мејнстрим извештавању.
Када је Бреакинг тхе Силенце објавио Овако смо се борили у Гази, одмах је објављено у Тхе Васхингтон Пост, ЦНН, Невсвеек и Тхе Индепендент, да наведемо само неколико примера. Али када палестинске организације за људска права објаве своје налазе, медији који постављају дневни ред не слушају. Како то?
У раним фазама Друге интифаде, рецимо, крајем 2000., 2001. и 2002. године, контраст између става Запада према израелским групама, с једне стране, и палестинских група, с друге, био је много више на вашем лицу. Сећам се безбројних разговора из тих година у Финској са новинарима и људима из многих сфера финског друштва. Када сам се позвао на палестински извор да докажем неку аксиоматичну чињеницу – рецимо, нелегалност израелских насеља – многи су имплицирали да би једноставно више волели израелске изворе. Али многи би такође директно изјавили да су израелски извори обично поузданији и убедљивији. Бројни моји другови широм Европе су поделили слична искуства.
Човек би морао бити клинички луд да не препозна колико је далеко Европа стигла тек од Другог светског рата у смислу њене политичке културе, рекавши то, немојмо се заносити. То је рад у току, ништа више. Заиста, конвенционални европски став према Израелу и Палестини је пример за то. Као и стандардна европска реакција на Бреакинг тхе Силенце.
Палестинске територије су сведоци најдуже војне окупације од Другог светског рата и то невероватно насилне окупације. На Западној обали влада стални апартхејд. То је статус кво. Затим следе редовна масовна покоља Палестинаца и Либанаца које по жељи спроводи Израел. Али оно што је изванредно је да, за разлику од многих других случајева, постоји огромна количина података истраживања и документације о свему томе. Постоје палестински извори, постоје израелски извори, али постоје и небројени међународни извори, као што су истраживања које су спровеле велике међународне организације за људска права, Уједињене нације и тако даље и тако даље.
Када палестинске групе за људска права производе хиљаде страница документације, укључујући безброј педантна сведочења очевидаца, о злочинима које је починила израелска војска, то једва да изазива било какву реакцију на Западу; када неки израелски војници описују свој модус операнди као окупаторе, често говорећи анонимно и без позивања на кривично гоњење оних који су починили ратне злочине, они привлаче страствено интересовање западних медија.
Какав је допринос извештаја Бреакинг тхе Силенце нашем разумевању Израела и Палестине? Да израелска војска не мари за палестинске цивиле? Да поштовање међународног хуманитарног права није приоритет за израелску војску?
У 2015. години, да ли су нам заиста потребни израелски војници који су лично кршили или су били сведоци из прве руке како су други војници прекршили међународно право да нас убеде да нешто није у реду са понашањем Израела? Чини се да је дехуманизација и презир Палестинаца толико дубоко у западној мисли да је за многе одговор потврдан.
Могуће је да Прекид тишине – чија сведочења подсећају на сведочења дата комисијама за истину у земљама попут Јужне Африке, Гватемале, Чилеа и Источног Тимора након систематских кршења – игра конструктивну улогу у Израелу, друштву које остаје глуво на концепте као што су међународно право. Како год да се процени унутрашња улога организације у Израелу, престижан статус групе у ЕУ и САД подвлачи оно што је важило за све време израелског експанзионизма: да су израелски извори који су прилично питоми у политичком и правном смислу анализе су и даље супериорне палестинским изворима који производе здрава, компетентна и темељна истраживања и анализе.
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити