Ера Израела који ужива репутацију живахне, космополитске, прогресивне тврђаве опкољене заосталим и регресивним народима и нацијама се ближи крају. Једно је од најстрашнијих достигнућа Израела што је икада успео да ужива такву репутацију, али није ништа мање невероватно да је требало толико времена да се та илузија постепено разоткрије.
Недавни резултати избора за двадесети Кнесет остављају мало простора за тумачење. Ево девет највећих партија: Ликуд: 30 места. Ционистичка унија: 24. Заједничка листа: 13. Јеш Атид: 11. Кулану: 10. Јеврејски дом: 8. Шас: 7. Исраел Беитеину: 6. Уједињени јудаизам Торе: 6.
За Палестинце који живе под јармом комбинације војне окупације и апартхејда – тог јединственог израелског укуса – ове забаве су потпуна катастрофа. Одлучно се противећи повлачењу израелских трупа са територија, жестоко одбацујући демонтирање уџбеничке манифестације колонијализма и апартхејда званог пројекат насеља, непоколебљиво у свом одбијању да спроведе право на повратак палестинске дијаспоре, што можемо очекивати од нове израелске владе је више исто.
Израелска политичка култура и државност личе, и претежно су производ, традиције европског национализма. Али данашња Европа није оно што је Европа некада била. Уз само маргиналне изузетке, водеће европске политичке личности су романтизовале и подржавале све што је Израел радио. После Другог светског рата, певање хвалоспева самопроглашеној јеврејској држави било је удобно и бесплатно средство за европске лидере да пројектују привидно самокритичан и прогресиван имиџ, како би створили утисак да им је заиста стало до европског јеврејства.
За неке није била велика ствар занемарити оно што је било очигледно свима онима који нису зарили главу у песак, а то је да ционистички подухват може успети само расељавањем и сламањем палестинског народа. За многе друге, такво измештање је било повод за славље.
Један и једини Винстон Черчил служи као илуминативан пример. Године 1937, Черчил је рекао ово о том питању: „Не слажем се да пас у јаслама има коначно право на јасле иако је можда тамо лежао веома дуго. Ја то право не признајем. Не признајем, на пример, да је учињена велика зла црвеним Индијанцима Америке или црнцима Аустралије. Не признајем да је овим људима учињена грешка чињеницом да је јача раса, раса вишег степена, да се тако изразимо, светски мудрија раса, ушла и заузела њихово место.”
Отворено изношење таквог резоновања није уобичајено за шефове држава ЕУ у данашњој Европи. Израелски политички језик је, међутим, и даље веран традицији тог старог школског европског дискурса.
Стављајући по страни то, непосредно пре последњих израелских избора, Нетањаху је обећао да никада неће постојати палестинска држава и да је Нафтали Бенет једном нашалио се да сам „убио много Арапа у свом животу — и с тим нема проблема“, хајде да погледајте неке друге нагласке.
Када се суочио са питањем о Ирану, израелски министар одбране Моше „Боги“ Јалон из Ликуда рекао је да би „у одређеним случајевима“ када „осећамо да немамо одговор хируршким операцијама“ Израел могао да прибегне „корацима“ попут оних којима су Американци прибегли у „Нагасакију и Хирошими, узрокујући на крају смрт од 200,000“. Када министар одбране земље која поседује значајан арсенал нуклеарног оружја, специјализована за војну агресију и редовно чини ратне злочине да такве изјаве, међународна заједница треба да примети.
Нова министарка правде Ајелет Шакед такође је дала коментар који заслужује пажњу. Схакед је нагласио да је „ово рат. То није рат против терора, нити рат против екстремиста, па чак ни рат против Палестинске власти. Ово су такође облици избегавања стварности. Ово је рат између двоје људи. Ко је непријатељ? Палестински народ.”
Место министра правде је веома утицајно у Израелу. Није претерано описати Шакеда као политичара који је највише узнемиравао који је икада био на тој функцији у историји Израела.
Затим имамо и рабина Ели Бен-Дахана, новог шефа такозване „цивилне управе“, односно војне владе Западне обале. Рабин Бен-Дахан описао је Палестинце као "звери" које "нису људи". Такође је са нама поделио своју дубоку мудрост према којој „[Јеврејин] увек има много вишу душу од нејевреја, чак и ако је хомосексуалац“.
За све нас који радимо на праведном, инклузивном решењу палестинске трагедије, овај изборни резултат треба да нас мотивише да радимо више. Морамо разоткрити понашање Израела, извршити притисак на његову владу и променити однос снага до те мере да Израел нема другог избора осим да прихвати спровођење палестинских права.
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити