Прошлог четвртка увече, само неколико сати пре истека уговора Унитед Ауто Воркерс са Великом тројком из Детроита, председник УАВ Шон Фејн имао је много тога на уму.
Већина тог обиља би била очигледна и предвидљива. Предстојећи истек уговора његовог синдиката у аутоиндустрији, без новог пакта на видику. Стање спремности синдиката за оно што би могао бити најважнији штрајк УАВ-а од 1937. Али Фејн је такође имао нешто друго на уму: сталну и неопростиву погрешну расподелу америчког прихода и богатства.
„Баш као 1930-их“, Фаин подсетио његови колеге аутомобилски радници, „живимо у времену запањујуће неједнакости у нашем друштву.
Тада, тих 1930-их, чланови УАВ-а започели су генерацијску борбу која је значајно умањила ту „запањујућу неједнакост“. До раних 1960-их, борба и одрицања радника у аутомобилској индустрији помогли су да се рађа - у Сједињеним Државама - масовна средња класа. Већини домаћинстава велике нације, након што су платили за најосновније животне потрепштине, заправо је остао новац.
У читавој светској историји то се никада раније није догодило.
Имамо бројке које могу помоћи да се исприча ова драматична прича. Године 1928, непосредно пре него што је ударила Велика депресија, домаћинства у 0.1 одсто најбогатијих у Америци држала су четвртину националног богатства, а домаћинства у најнижих 90 одсто само нешто више од 15 одсто. До средине 1970-их, тих доњих 90 посто удела у богатству је имао више него удвостручено, на трећину укупног броја.
А најбогатијих 0.1 одсто? Удео супер богатих у богатству нације је пао - током истих година - са четвртине америчког блага на нешто више од 7 процената.
Али онда је почео велики преокрет. Од 1976. године, како су економисти Томас Бланше, Емануел Саез и Габријел Зукман детаљно, приходи пре опорезивања највиших америчких 0.1 одсто имају Скочио десет пута брже од прихода запослених одраслих у средњих 40 одсто нације.
Током тих истих година, стварни приходи радно способних одраслих у првих 0.01 посто порасли су за 856 посто. Најсиромашнија половина запослених одраслих у земљи, у том истом периоду од 47 година, једва да је уопште видела било какав пораст, а њихови приходи су порасли само за минус 21 одсто.
Куће за одвоз радника у аутомобилима раде још горе. Њихове реалне плате су заправо потонуле последњих година. У периоду од 2008. до јула 2023. аналитичари Института за економску политику пријавио раније ове недеље, реална просечна зарада по сату за раднике у производњи аутомобила у САД пала је за 19.3 одсто.
У међувремену, врхунски руководиоци аутомобилске индустрије посматрају како њихова зарада вртоглаво расте. Накнада за генералног директора у великој тројци аутомобилске индустрије — Форд, Генерал Моторс и Стеллантис, корпоративна компанија која је прогутала Цхрислер — Скочио 40 одсто у протекле четири године, при чему је сваки од три извршна директора прошле године однео кући најмање 21 милион долара. Тренутни извршни директор ГМ-а има џепни преко 200 милиона долара од 2014.
Ова иста три корпоративна ауто гиганта, Институт за економску политику додаје, су „исплатили скоро 66 милијарди долара за исплату дивиденде акционарима и откуп акција“ током протекле деценије, не рачунајући 14 милијарди долара дивиденди и откупа до сада уплаћених ове године.
Укупни профит Велике тројке од 250 милијарди долара од 2013. године, истиче ЕПИ, „износи скоро 1.7 милиона долара за сваког од отприлике 150,000 радника обухваћених УАВ колективним уговорима.
Чини се да председник УАВ Шон Фејн разуме - баш као и његови претходници УАВ средином 20. века - да ће свака права економска правда за раднике у аутомобилима увек захтевати маштовиту борбу на више фронтова. Радници УАВ-а у штрајку 1937. нису само ходали линијом протеста. Они су организовали седеће штрајкове који су заокупили машту радних људи широм нације.
И тај рани УАВ није само донео машту у колективно преговарање. Активисти УАВ-а изнели су смеле егалитарне предлоге и на другим кључним фронтовима, најупечатљивије у погледу пореза.
У априлу 1942, председник Френклин Рузвелт је предложио стопу пореза на доходак од 100 одсто на приходе преко 25,000 долара, што је еквивалент од око 470,000 долара у данашњим доларима. Ко је убедио ФДР да се заложи за то ограничење прихода? А Њујорк тајмс извештај Дао та заслуга УАВ.
ФДР није на крају натерао Конгрес да му да зелено светло за ту 100 одсто највећу пореску стопу. Али до 1944. најбогатији у нашој нацији суочиће се са пореском стопом од 94 одсто на доходак преко 400,000 долара, а та највиша стопа ће се кретати око 90 процената у наредне две деценије, године у којима ће расподела прихода и богатства у САД постати знатно равноправнија.
Другим речима, богати не морају увек да постану богатији - на рачун свих осталих. Расподела америчког дохотка и богатства може да се промени током релативно кратких временских периода иу посљедичној мери.
Последњи пут када се та последична промена догодила у Сједињеним Државама, УАВ је одиграо последичну улогу. Та улога се сада можда поново појављује.
Сем Пизигати, сарадник Института за политичке студије, ко-уређује Инекуалити.орг. Његове најновије књиге укључују Случај за максималну плату Богати не побеђују увек: заборављени тријумф над Плутократијом која је створила америчку средњу класу, 1900-1970.
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити