Ево још једног јеврејског вица: Гладни млади Јеврејин види најаву испред локалног циркуса: свако ко се попне на врх стуба од 50 метара и скочи на цераду испод, освојиће награду од хиљаду рубаља.
Од очаја улази, пење се на стуб и дрхти гледајући доле.
„Скочи! Скочи!” — виче коловођа.
"Скакање не долази у обзир!" — виче Јеврејин. "Али како да поново сиђем?"
Тако се осећао Барак Обама, тренутак пре него што су Руси обезбедили средства.
Невоља рата је у томе што он има две стране.
Ви пажљиво припремате рат. Имате савршен план. Будући генерали ће то проучавати у својим академијама. Али када направите први корак, све иде наопако. Јер друга страна има свој ум и не понаша се онако како ви очекујете.
Добар пример је на данашњи дан пре тачно 40 година (по хебрејском календару) са египатским и сиријским нападом на Израел. Према нашим плановима, нису ни смели ни могли. Не долази у обзир. Знали су да су наше снаге надмоћне и да је њихов пораз неизбежан.
Начелник војне обавештајне службе, човек одговоран за укупну процену свих прикупљених обавештајних података, сковао је чувену фразу: „мала вероватноћа“. Дакле, док је стотине предмета указивало да је напад неизбежан, влада Голде Меир и Мошеа Дајана је ипак успела да буде изненађена када су Египћани прешли Суецки канал, а Сиријци напредовали до Галилејског мора.
Нешто раније, упозорио сам Кнесет да ће Египћани започети рат. Нико није приметио. Нисам био пророк. Управо сам се вратио са мировне конференције са арапским делегатима, а бивши египатски пуковник на веома високом положају рекао ми је да ће Анвар ал-Садат напасти ако Израел не прихвати његове тајне мировне предлоге и повуче се са Синаја. "Али не можете победити!" Протестовао сам: „Он неће напасти да би победио, већ да би поново покренуо замрзнуту ситуацију“, одговорио је.
Од тада је фраза „мала вероватноћа“ имала злокобну звоњаву у израелским ушима. Нико га никада није користио. Али током последње две недеље, нагло се вратио.
Колико год невероватно звучало, нови живот јој је дала команда наше војске. Жељни да Американци нападну Сирију, и суочени са нападом на гас маске у Израелу, објавили су да постоји веома мала вероватноћа да ће Башар ел Асад узвратити нападом на Израел.
Не би се усудио, наравно. Како је могао? Његова војска је заглавила у борби са побуњеницима. Она је ионако инфериорна од наше војске, а после две године грађанског рата још је слабија него иначе. Тако да би било лудило са његове стране да нас провоцира. Апсолутно. Веома, веома мала вероватноћа.
Или је то?
Сигурно би било да Асадов ум функционише као израелски генерал. Али Асад није израелски генерал. Он је сиријски диктатор и његов ум би могао радити сасвим другачије.
Шта је са следећим сценаријем:
Американци нападају Сирију ракетама и бомбама, са намером да подвуку црвену линију. Само кратка, ограничена акција.
Асад проглашава Израел одговорним и лансира своје ракете на Тел Авив и Димону.
Израел узвраћа тешким нападом на сиријске објекте.
Асад објављује да је грађански рат завршен и позива све Сиријце, и цео арапски и муслимански свет, да се уједине иза њега да бране свету арапску земљу од заједничког ционистичког непријатеља, тлачитеља палестинске браће.
Американци ће похрлити у одбрану Израела и – – –
Мала вероватноћа? Моје стопало-
Стога ми је лакнуло као и самом Обами када су му Руси помогли да се спусти низ стуб. Вау!
Шта ће сада бити са хемијским оружјем? Заиста ме није много брига. Од почетка сам мислио да је хистерија око њих у великој мери претерана. Асад је сасвим способан да почини све злочине које жели без отровног гаса.
Треба запамтити зашто је његов отац уопште производио овај гас. Веровао је да Израел развија нуклеарно оружје. Пошто сам није могао да тежи тако скупим и технички напредним уређајима, задовољио се много јефтинијим хемијским и биолошким оружјем као средством одвраћања. Према тајном извештају ЦИА из 1982, Израел је сам производио такво оружје.
Дакле, сада нас чека дуг процес преговора, међусобних оптужби, инспекција, преноса материјала и тако даље. Добро за много месеци, ако не и година.
У међувремену, никакве америчке интервенције. Нема регионалног рата. Само уобичајено међусобно крвопролиће у Сирији.
Израел је бесан. Обама је слабић. Кукавица. Како се усуђује да слуша америчко јавно мњење? Ко ће му икада више веровати?
Након што је ова црвена линија пређена, ко ће веровати у много ширу линију коју је Обама повукао у песку Ирана?
Искрено, нико. Али не због Сирије.
Нема апсолутно никакве сличности између ситуације у Сирији и Ирану. Чак и да је „ограничена” акција довела до веће операције, што је било сасвим могуће, то би ипак био мали рат са малим утицајем на америчке националне интересе. Рат са Ираном је сасвим друга ствар.
Као што сам већ много пута писао, рат са Ираном би одмах довео до затварања Ормуског мореуза, светске нафтне кризе, глобалне економске катастрофе са незамисливим последицама.
Понављам: неће бити америчког – и израелског – напада на Иран. Раздобље.
У ствари, Обама је прилично добро изашао из ове кризе.
Његово оклевање, које је изазвало толико презира у Израелу, њему иде на част. Исправно је оклевати уместо да јуриш у рат. У рату људи гину. Чак и хируршки удар може убити много људи. На испраном војном језику, то се зове „колатерална штета“.
Требало би да знамо. Пре много година, Израел је започео малу операцију у Либану и ненамерно убио много људи у избегличком кампу УН.
Такође, Обама је употребио војну силу онако како би требало да се користи: не за борбу, ако се борба може избећи, већ за давање тежине дипломатском притиску. Руси се не би померили, а Асад се не би повиновао њиховом притиску, да није постојала веродостојна претња америчког војног удара. Чак је и Обамина одлука да затражи одобрење Конгреса била исправна у овом контексту. То је дало простор за дисање који је омогућио руску иницијативу.
Да, Руси су се вратили у Велику игру. Они ће такође играти улогу у предстојећој конфронтацији са Ираном. Они су једноставно превелики да би се игнорисали. А Владимир Путин је превише лукав играч да би дозволио да буде гурнут у страну.
За гледаоце са књижевним склоностима, интеракција Обаме и Путина је фасцинантна – тако различити ликови, тако различите мотивације. Као гладијатори који држе мач и трозуби у староримској арени.
И УН су се поново вратиле. Добре старе УН, тако неефикасне, тако слабе, али тако неопходне у оваквим ситуацијама. Бог их благословио.
АЛИ ШТА је са Сиријом? Шта је са текућим масакром, тзв. грађанским ратом? Хоће ли то трајати заувек? Може ли се ова криза претворити у решење?
Мислим да је то могуће.
Сада када САД и Русија нису у завади, а Иран говори много разумнијим гласом (Хвала вам на вашим Рош Хашана поздравима) можда бисмо опрезно, веома опрезно, могли да размислимо о решењу.
Могу, на пример, да замислим заједничку америчко-руску иницијативу на следећи начин:
Сирија ће бити реорганизована као федерална држава, слично Босни или Швајцарској.
Састојиће се од конфесионалних кантона по постојећим линијама: сунитски, алави, курдски, друзи итд.
Уместо свемоћног председника биће колективно или ротирајуће председништво. То ће решити лични проблем Асада.
Ово је решење са којим свако може да живи. Не видим ниједну другу која се може усвојити без много крвопролића. Мислим да се не може вратити на статус куо анте. Алтернатива овом решењу је бескрајно крвопролиће и разбијање државе.
Ако се било шта овакво решење усвоји, ова криза би могла донети вредне плодове.
Још једном показујући да је једини добар рат рат избегнут.
УРИ АВНЕРИ је израелски писац и мировни активиста са Гуш Шалом. Он је сарадник ЦоунтерПунцх-ове књиге Политика антисемитизма.
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити