Није лако бити Арап у Израелу. Није лако бити жена у арапском друштву. Није лако бити Арап у израелској политици. А још мање лако бити Арапкиња у Кнесету.
Ханеен Зуаби је све ово заједно. Можда због тога носи вечити осмех – осмех некога ко је ипак победио.
Овај осмех може бити веома досадан. Досадно и провокативно.
Ових дана Зуаби је постигла нешто о чему ниједна Арапкиња у Израелу није сањала: цела земља прича о њој. Не сат времена, нити један дан, већ недељама.
Огромна већина јеврејских Израелаца мрзи је изнутра. Зуабијев осмех је тријумфалан.
Ханеен припада великој Хамули (проширеној породици) која доминира у неколико села у близини Назарета. Двојица Зуабија су били чланови Кнесета у његовим раним данима – један је био вазал (тада) владајуће Ционистичке Лабуристичке партије, а други члан левичарске ционистичке партије Мапам. Управо је он сковао незаборавну фразу: „Моја земља је у рату са мојим народом!“
Ханеен Зуаби је члан странке Балад („домовина”), арапске националистичке партије коју је основао Азми Бисхара, израелско-палестински интелектуалац. Бишара је био обожавалац Гамала Абд-ал-Насера и његове панарапске визије. Када је Шин-Бет требало да га ухапси под неким изговором, побегао је из земље, тврдећи да ће због тешке болести бубрега затвор угрозити његов живот.
Иза себе је оставио трочлану фракцију Кнесета, једну од три арапске фракције сличне величине. Сви су они били стална иритација својим јеврејским колегама, па су измислили лек. Донет је нови закон којим се ускраћује чланство у Кнесету било којој странци која није добила довољно гласова за четворочлану фракцију. (Већи минимум могао је да угрози ортодоксну јеврејску партију.)
Логика је била једноставна: три мале арапске фракције су мрзеле једна другу у себи. Један је био комунист (са једним јеврејским чланом), један исламиста и један националиста (Балад).
Али ето, под претњом уништења чак и Арапи могу да се уједине. Формирали су „Заједничку листу“ („Јоинт“, а не „Унитед“) и заједно су добили 13 места – три више него раније. Они су сада трећа највећа фракција у Кнесету, одмах после Ликуда и Лабуриста, што је бол на оку многим њиховим колегама.
Ово је позадина најновијег беса.
Већ месецима, Израел је у грлу мини-интифаде. У две бивше интифаде „терористи“ су деловали у групама по наређењу организација, у које су се лако инфилтрирали. Овога пута појединци делују сами, или заједно са рођацима којима се може веровати, без икаквих претходних знакова. Израелске снаге (војска, полиција, Шин Бет) немају никакве информације и стога нису у могућности да спрече ова дела.
Штавише, многи од данашњих „терориста” су деца – дечаци и девојчице који само узму нож у кухињи своје мајке и, нагло, истрчавају и нападају најближег Израелца. Неки од њих имају 13, 14 година. Неке од девојака рукују маказама. Сви они знају да ће их, по свој прилици, на лицу места убити војници или наоружани цивили у пролазу.
Пожељне жртве су војници или досељеници. У недостатку ових, они нападају било ког Израелца, мушкарца или жену, на видику.
Моћне израелске снаге безбедности су додуше беспомоћне против ове врсте „инфантифаде“ (како је мој пријатељ Реувен Вимер назива). У невољи, снаге безбедности раде оно што увек раде у таквим ситуацијама: користе методе које су већ много пута пропале.
Осим погубљења по пријеком поступку на лицу мјеста (оправдана или неоправдана, ове методе укључују рушење породичног дома, ради одвраћања других, као и хапшење родитеља и других чланова породице.
Искрено, мрзим ове мере. Подсећају ме на нацистички израз којег се сећам из младости: „Сиппенхафт“ („породинска одговорност“. Варварски је. Такође је веома неефикасан. Дечака који је одлучио да жртвује свој живот за свој народ такве ствари не одвраћају Никада није изведен ниједан супротан доказ, напротив, логично је да такви варварски поступци повећавају мржњу и дају мотивацију за нове нападе.
Али најгрознија и најглупља мера је задржавање мртвих тела. Скоро да ме је превише срамота да ово износим.
После готово сваког „терористичког“ акта, тело починиоца – одраслог или детета – покупе снаге безбедности. Према муслиманском закону и обичајима, мртва тела морају бити сахрањена истог дана или следећег. Њихово ускраћивање је врхунски чин окрутности. Наше службе безбедности сматрају да то доприноси превенцији. За муслимане је ово врхунски чин светогрђа.
Ово је позадина најновијег скандала. Тројица припадника арапске фракције Балада посетили су породице починилаца „терористичког злочина“, чија су тела задржана. Њихова верзија је да су дошли да разговарају о томе како да извуку тела. Снаге безбедности инсистирају да су и они изразили саучешће, па чак и минут стајали у тишини.
Гамала Захалку сматрам личним пријатељем. Једном смо обоје присуствовали конференцији у Италији и заједно са нашим супругама ишли на пешачење. Волим га пуно.
Тројици Баладових чланова је забрањен приступ Кнесету на неколико месеци, осим права да учествују у гласању у Кнесету (право које се не може порећи). Сада нови закон предлаже да Кнесет може, већином од три четвртине, да у потпуности избаци чланове из Кнесета.
То значи да ће – осим ако Врховни суд не прогласи овај предлог закона неуставним – Кнесет ускоро бити Арабер-реин, без Арапа. Чисто јеврејски Кнесет за чисто јеврејску државу.
Ово би била катастрофа за Израел.
Сваки пети Израелац је Арап. Арапска мањина у Израелу је једна од највећих националних мањина, по глави становника, на свету. Избацивање такве мањине из политичког процеса ће ослабити саму структуру државе.
Када је држава настала, веровали смо да ће се после генерације или две јаз између две заједнице затворити, или скоро тако. Десило се супротно.
У првим годинама политичка сарадња између Јевреја и Арапа у заједничком мировном логору била је јака и све јача. Ови дани су давно прошли. Залив се проширио.
Постојао је – и постоји – и супротан тренд. Многи Арапи су интегрисани у важне професије, као што је медицина. Када сам последњи пут био у болници, нисам могао да погодим да ли је главни лекар мог одељења Јевреј или Арап. Морао сам да питам своју (арапску) медицинску сестру, која је потврдила да је веома нежни доктор Арап. Открио сам да је арапско медицинско особље генерално нежније од јеврејског.
У неколико професија, Арапи су мање-више интегрисани. Али општи тренд је супротан. Тамо где су некада постојали срдачни односи међу комшијама, или између политичких организација, контакти су олабавили или потпуно нестали.
Било је тренутака када смо моји пријатељи и ја скоро сваке недеље посећивали арапске градове и села. Не више.
Ово није сасвим једностран процес. Тако дуго вређани и одбијани, арапски грађани су изгубили апетит за сарадњу. Неки од њих су постали више исламисти. Дешавања на окупираним територијама их дубоко погађају. Трећа и четврта генерација израелских арапских грађана постају поноснији и самопоузданији. Веома су разочарани неуспесима јеврејских мировних покрета.
Избацити арапске чланове из Кнесета је, како је један француски политичар једном славно рекао, „Ово је горе од злочина – то је грешка!“
То би прекинуло везе између израелске државе и више од 20 одсто њених грађана. Неки Израелци можда сањају да у потпуности иселе Арапе из историјске земље – свих њих шест милиона у самом Израелу, на Западној обали и у Појасу Газе – али то је сан. Свет у коме је то некада било могуће више не постоји.
Оно што је могуће, и заиста већ постоји, је пузајући апартхејд. То је већ реалност на Западној обали и источном Јерусалиму, а – као што показује ова епизода – постаје реалност иу самом Израелу.
Хистерија која је захватила земљу након „посете породицама 'терориста'” дотакла је Лабуристичку партију, па чак и Мереца.
Стављам „терористе“ под наводнике јер су они терористи само за Јевреје. За Арапе су они хероји, шехиди, муслимани који жртвују своје животе да би „сведочили“ о Аллаховој величини.
Питање је, наравно, шта је посао арапског МК? Да узнемирим Јевреје? Или да се смањи јаз и убеди Израелце да је израелско-палестински мир и могућ и вредан труда.
Бојим се да Зуабијев осмех не помаже у другом циљу.
Ако ништа друго, ова афера је ојачала аргументе за две државе. Нека свака од две државе има свој парламент, где може да прави све глупости које хоће, и озбиљан заједнички Координациони савет, где се могу доносити озбиљне одлуке.
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити