У њиховој великој слици, нема места за стотине хиљада мртвих Ирачана, од којих би већина данас била жива да није било ватрене моћи коју је на њих ослободила најмоћнија војна сила на свету. Они такође имају тенденцију да забораве да је последњи пут када су у Багдаду поздравили прсте умрљане мастилом као доказ америчке добронамерности, Ирак се спустио у најгору спиралу насиља коју је доживео.
Надамо се да се то неће поновити. Нико при здравој памети не може сумњати да су Ирачани протеклих година пропатили више него довољно. Чистке Садама Хусеина унутар Баатх естаблишмента узеле су свој данак – имајући у виду сва глупа поређења између њега и Хитлера, лако је заборавити да је он себе направио по узору на другог диктатора, Јосифа Стаљина. Рат против Ирака, у којем су га подржавали не само суседи арапских земаља из Залива, већ и Реганова администрација, узео је знатно већи данак.
Пошто су га амерички представници обавестили да су његови односи са Кувајтом у суштини унутрашња ствар, он је глупо извршио инвазију на ту заливску државу и последично се суочио са ратом који је укључивао не само доминантну постхладноратовску суперсилу, већ и њеног главног дотадашњег ривала, као и Баатхисте. - владао Сиријом, између осталих држава.
Јасер Арафат је одбио да се ухвати у коштац са Ираком и због тога је претрпео губитак арапске подршке, иако је вредно подсетити да је мало вероватно да ће до мадридске конференције која је подстакла мировни процес у Ослу доћи осим жеље администрације Џорџа Буша старијег да умирити арапски свет.
Садамову војну акцију против побуњених шиита, у међувремену, надгледала је полуокупациона сила која га је војно надвладала. Била је то иста она сила која је једва реаговала на његове геноцидне иницијативе против Курда, који су се ослањали на хемијско оружје из САД – а не на СССР, који је подједнако желео да обезбеди оружје за багдадског кољача.
После рата 1991. уследиле су санкције које су имале за циљ да смање Садамове амбиције. Државна секретарка Била Клинтона Медлин Олбрајт тврдила је да је смрт пола милиона ирачке деце као резултат тих санкција била цена коју вреди платити за држање Садама под контролом. Али када је Клинтонов наследник уздигнут у Белу кућу након што није успео да освоји већину гласова у новембру 2000. године, он и његове неоконзервативне колеге су били одлучни да иду даље.
Све што им је било потребно је био изговор, а Ал-Каида га је – врло вероватно несвесно – обезбедила. Осама бин Ладен и његове кохорте су заиста желели да изазову сукоб између САД и муслиманског света, али је вероватно да су само у најлуђим сновима могли да замисле да ће то укључити Ирак – чијег су владара презирали колико и САД , не само зато што је, упркос свом опортунизму, Садам био опрезан према исламистима. Можда је мало натегнуто описати Ирак као секуларну државу, али у контексту муслиманског света, он је био релативно близу.
То више није случај. У међународним новинама није било толико фотографија ирачких гласача са љубичастим прстима као 2005. године, али једна за коју сам нашао упечатљиву приказ умрљаних цифара закачених на пар жена (вероватно) чија су лица била прекривена црнилом. Ова врста одеће можда није била непозната у Садамовом Ираку, али је постала много свеприсутна од америчке инвазије.
Наравно, није изненађујуће пронаћи све врсте јастребова који кукају над тобожњом демократском вежбом у Ираку чији резултати не би били нарочито другачији да се комитет сарадника који је одредио САД окупио да одабере победнике. Међутим, признајем да сам огорчен коментаром који користи филм награђен Оскаром Тхе Хурт Лоцкер као удица на коју се окачи низ бесмислених претпоставки.
То што је дотични коментар случајно написао пријатељ, то још више отежава. Можда не треба да се чудим. На крају крајева, овај пријатељ је пре неколико година тврдио да је „опљачкан од стране стварности“, што је пречесто еуфемизам за прелазак на тамну страну. Без обзира на то, био сам затечен степеном клањања нестварности који ово преобраћање – на путу за Багдад, а не за Дамаск, претпостављам – подразумева.
Овај пријатељ, који пише за веб страницу Тхе Даили Беаст, пре свега одушевљава представом да Тхе Хурт Лоцкер није антиратни филм – што је ствар интерпретације (ја нисам гледао филм, али други, укључујући Мајкла Мура , имају прилично другачији поглед на то). Затим наставља да поздравља агресију на Ирак као „најчистији пример америчког војника који се бори за апстракцију: демократију у далекој земљи“. Тако је, заборавите непостојеће оружје за масовно уништење. Увек је била борба да се Садам Хусеин замени Нуријем ал-Маликијем или Ајадом Алавијем, сећаш се?
Затим тврди да се „амерички војник... одлично ослободио“ и да је „потпуно добровољачки професионализам оружаних снага направио сву разлику“, у поређењу са Вијетнамом.
Приморан сам да се запитам: да ли он заиста није свестан недавно пријављених урођених мана у Фалуџи, који подсећају на ефекте хемијског рата у Вијетнаму? Да ли је тако лако, четири деценије после Ми Лаи, превидети Јусуфију и Хадиту? Да ли је тако лако толерисати систем који младе људе – било да су принуђени правним или економским околностима, или вођени патолошким импулсима – претвара у манијаке убице?
„Достојно друштво“, тврди он, „чини достојне ратнике; слободно друштво... чини војнике који разумеју ратове за слободу, чак и слободу других.” Узвишене речи којима би се Ал-Каида и њени слични без сумње поносили. Овај ниво заблуде међу онима који су обдарени интелигенцијом је дубоко депресиван.
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити