(ЗОРА, Карачи) — НЕ, он није био суочен са последњом завесом, али Тони Блер јесте, на неки начин, изнео свој случај, за који је тврдио да је сигуран. Да, урадио је то на свој начин (или, тачније, на начин Џорџа В. Буша); и да, довољно често је одгризао више него што је могао да жваће, а када је постојала сумња, појео је и испљунуо. Али више, много више од овога, он ужива у малој предности у односу на Ол' Блуе Еиес.
„Жалим, имао сам их неколико“, певао је Френк Синатра, „али опет, премало да бих их помињао.“ Али не Тони. Ниједну није споменуо јер није имао. Ни један једини. Ни најмањег трзаја због неколико стотина хиљада смртних случајева Ирачана у протеклих седам година. Ни трунке кајања због младог Британца који живи на олтару „посебних односа“ његове нације са Сједињеним Државама. Ни наговештаја скрушености због оживљавања исламистичког тероризма. У том случају, Блеров опис Садама Хусеина као „чудовишта“ подсећа на речи „лонац“ и „котлић“.
Блерово шесточасовно појављивање пред њим прошлог петка било је врхунац досадашње истраге Чилкота, која је почела прошлог новембра у покушају да се прецизно утврди зашто је Британија кренула у рат против Ирака. Иако је сер Џон Чилкот сугерисао да је легалност рата била у надлежности истраге, надлежност његовог већа у овом контексту је доведена у питање, с обзиром да међу његовим члановима нема ни једног адвоката или судије.
Осим чудних ситница, досадашња саслушања нису дала ништа суштинског. Сведочења било којег броја мандарина и министара тешко да су били услов за подсећање на разлоге који стоје иза жеље Блерове администрације да преузме водећу улогу у агресији на Ирак.
Бивши премијер је у петак тврдио да су терористички напади 11. септембра 2001. променили његов начин размишљања (што би било откриће само ако би било замишљено као суптилно признање да је полудео), али је корисно присетити се Даунинг стрита. упутства свом амбасадору у Вашингтону скоро девет месеци раније, одмах након што је Буш заменио Била Клинтона у Белој кући. Речено му је најгрубљим речима да се попне у дерриере долазеће администрације и да се чврсто учврсти што је дубље могуће.
Овај степен сервилности сугерише да би британска влада следила где год је Буш водио; његова јединствена тачка гледишта унутар дигестивног тракта америчке администрације једва да је дозвољавала било какву алтернативу. Дакле, када је постало јасно да су га неоконзервативи који су окруживали Буша припремили за крсташки рат против Садама, ништа неће спречити Блера из несреће која се назирала.
Чини се да је имао магловиту представу као и Американци о томе шта ће то значити осим разорног војног напада, али није било важно. Оно што је било важно је стварање утиска да Садам седи на арсеналу оружја за масовно уништење (ВМД) – сећате их се? – то је представљало претњу за, добро, ако не баш западну цивилизацију, онда магловито за „нас“. Отуда притисак са обе стране Атлантика да дођу са „интелигенцијом“ која се уклапа у нарацију.
По Блеровом промишљеном мишљењу, 9. септембар је учинио императивом да се разоружа Садам (он никада није експлицитно направио ову не нарочито логичну везу 11-2002, иако су Бусхијеви то учинили – што је довело до тога да више од две трећине Американаца верује, макар само накратко, да Садам је био директно одговоран за уништење кула близнакиња), а то разоружање је било неодвојиво од промене режима.
Отуда и непредвидиви досије који тврди да би Ирак могао да употреби своје најсмртоносније оружје за 45 минута. Блер и његов подједнако одвратни бивши секретар за штампу, Алистер Кембел, сада настоје да створе утисак да су медији овој лажној тврдњи посветили више пажње него што је то налагало, али је она у то време служила својој подлој сврси управо онако како су спин доктори намеравали.
„Нажалост“, рекао је гололики Блер Чилкоту, након окупације се показало да „оно што смо мислили да је проблем није био проблем“. Тако је, „нажалост“ се показало да нема оружја за масовно уништење. Он, међутим, није поновио оно што је рекао у интервјуу за Би-Би-Си прошлог децембра: да се не би двоумио око инвазије на Ирак чак и да је знао да та земља нема оружје за масовно уништење.
Пре скоро тридесет година, у Британији је постојао антинуклеарни постер који је приказивао Роналда Регана као Рета Батлера и Маргарет Тачер као Скарлет О'Хара. „Обећала је да ће га пратити до краја света“, стајао је натпис (или речи у том смислу). "Обећао је да ће то средити." Ко је тада могао да зна да би опис тачније одговарао односу између лабуристичког премијера и републиканског председника који је био још обмањивији од шашавог Ронија? Осим тога, барем је госпођа Тачер била добро свесна да „стари драги“ нема „ништа међу ушима“, и није се стидела да га укори када је отишао предалеко, на пример инвазијом на Гренаду.
Један од изговора Блерове владе за њену неумерену приврженост Бушовој администрацији био је тај што би се тиме појачао њен дипломатски утицај. Чилкотово сведочење бившег амбасадора сугерише да је постигнут обрнут ефекат: када је Вашингтон схватио да је оданост Лондона неупитна и недвосмислена, није губио време на обраћање пажње на британско мишљење.
Ако постоји нешто што је Блерово појављивање пре Цхилцотове истраге показало ван разумне сумње, то је да он сигурно није постао мудрији од када је напустио функцију. Можда је превише заузет препуштањем својој страсти за гомилањем корпоративног профита да би се бавио тако свакодневним стварима као што је самоусавршавање. Али његово пречесто позивање на Иран као на пример где лекције из Ирака – оружје за масовно уништење и све то – могу добро доћи, може само навести некога да закључи да је свет маргинално безбедније место откако је он изашао из Даунинг стрита. После свега што је урадио, заслужио је више од истраге. Требало је да му се суди, а да му друштво на оптуженичкој клупи праве сви они који су пристали на његову непопустљивост.
Е-маил: [емаил заштићен]
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити