СПЕКТРА прогања предстојеће прославе у Русији 9. маја 65. годишњице пораза нацизма. Новински извештаји сугеришу да се овај дух није осетио у контексту Дана победе откако је Совјетски Савез извршио самоубиство пре скоро две деценије.
Можда је тако, али појава са јако брковатим ликом тешко да је странац у посткомунистичкој Русији, а познато је да прогања и неке од њених суседа.
Овог пута је московска градска већница имала водећу улогу у изазивању контроверзе када је градоначелник Јуриј Лужков раније ове године најавио да ће на неким од билборда који ће бити постављени за прославу Дана победе бити и превише познати лик ратног лидера Јосифа Стаљина.
Ово саопштење је неизбежно изазвало бурне протесте, а одбор задужен за националне комеморације, на челу са председником Дмитријем Медведевим, ставио је вето на ту идеју. Међутим, пре неколико недеља је цитиран Лужков који је поновио да су плакати и даље на дневном реду.
Градоначелник је тврдио да је ово питање издувано у свим размерама, а медијски извештаји имплицирају да ће град бити преплављен сликама Стаљина, док би у ствари од хиљада украсних билборда само 10 било посвећено њему. Ово би било поштено, сматра Лужков, с обзиром да је тај човек ипак био инспиративни врховни командант Совјетског Савеза током Другог светског рата и да би његово исписивање из приче било једнако фалсификовању историје.
На први поглед, овај случај признавања Стаљинове ратне улоге звучи готово разумно. На крају крајева, Винстон Черчил – окорели империјалиста чији списи садрже значајне доказе о расистичком гледишту – не изазива упоредиву контроверзу кад год се о њему позитивно оцени у својству ратног премијера.
Међутим, постоје виталне разлике. Иако је, још у зору 20. века, вероватно било крви на његовим рукама – углавном, мада не искључиво, оних „тамнијих раса“ које је презирао – тешко да се може оптужити да води систематску политику репресије у његова домовина. И није безначајно да је, упркос свему што је можда симболизовао, одмах након свог највећег тријумфа добио наређења за марш од британског бирачког тела.
Стаљин се, наравно, није суочио са таквим тестом. Многе политике које су девастирале Совјетски Савез много пре нацистичке инвазије нису биле у потпуности напуштене због ратних потреба, а параноја која је доминирала његовим начином размишљања била је погоршана поукама из сукоба. Становништво радних логора у озлоглашеним негостољубивим дубинама Сибира било је увећано, између осталог, совјетским ратним заробљеницима за које се сматрало да су контаминирани искуством заточеништва.
Током последњих деценија Совјетског Савеза, Стаљин није био веома истакнут у званичним верзијама историје, осим у контексту Великог отаџбинског рата. Сматрало се да је сигурније прикрити неукусне тиранске аспекте његових скоро 30 година на челу, уз величање његовог ратног вођства – иако без превише помпе, да се не би узбуркали духови прошлости, са непредвидивим последицама.
Нажалост, чини се да је ова тенденција преживела и СССР: повремено су Владимир Путинове карактеристике Стаљина биле обликоване у терминима које би Комунистичка партија из Брежњевљевих дана сматрала неуобичајеним. А истраживања јавног мњења показују да до једне трећине Руса сматра Стаљина највећим лидером кога је њихова земља икада имала.
Без обзира на замке демократије, елементи аутократије у Русији 21. века изгледају јачи него што су били у завршној фази совјетског експеримента. Између осталог, то значи да још увек постоји званична верзија историје, не само у погледу онога што се учи у школама. И ова верзија наставља да поставља лажну дихотомију између Стаљинове улоге у рату и еклатантнијих аспеката његове лоше владавине.
Вероватно ће ту бити мало простора за признавање, на пример, да је један од разлога зашто су нацистичке снаге могле релативно лако да пресеку западни Совјетски Савез био тај што су горњи редови Црвене армије били десетковани Стаљиновим чистке – са секиром која је пречесто падала на официре који су сматрани неповерљивима управо зато што су били компетентнији и интелигентнији од својих вршњака.
Штавише, док је Стаљин имао довољно неповерења у већину својих другова из бољшевичких дана да би организовао њихово судско убиство (до 1940. био је једини преживели из Централног комитета Владимира Лењина), он је показивао чудну веру у Адолфа Хитлера, очекујући од њега да се придржава Пакт Молотов-Либентроп из 1939. – и игноришући све веће доказе да се нацистичке армије спремају за напад.
Пречесто се заборавља да су га први извештаји о инвазији довели у кататонични шок: претпостављао је да је све изгубљено и требало му је неколико дана да се прибере.
Да је Совјетски Савез на крају одиграо пресудну улогу у победи нацизма је несумњиво, али лако је претерати у којој мери је патриотска ревност војника и партизана била инспирисана култом Стаљина. Нико не треба да превиди ни случајеве у којима су се једва обучене трупе стављале на линију ватре углавном зато што су их „подржали“ стрелци НКВД-а којима је било наређено да пуцају на свакога ко се усуди да се повуче.
Ова тактика је неопходна као метафора за Стаљинову владавину у целини, у којој је страх био кључ.
За Русију и њене бивше совјетске суседе, прошлост је заиста другачија земља – земља која није била без искупљујућих карактеристика, не само у свом пореклу као најхрабрији друштвено-политички експеримент у модерној историји. Али може ли бити икакве сумње да је Стаљин био кључан у неуспеху тог експеримента?
То свакако не значи да га треба исписати из историје. У ствари, напротив. Али у његовој заоставштини има мало тога што би могло послужити као изговор за славље, чак и у контексту рата који су нацисти замало добили. Стаљинистичка прошлост је вредна памћења у свим њеним крвавим детаљима, тако да се може ставити у службу као опомена.
Е-маил: [емаил заштићен]
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити