Да ли се слажете са аргументом да је израелска војна офанзива у Либану „правно и морално оправдана?“
Ноам Чомски: Инвазија сама по себи представља озбиљно кршење међународног права, а велики ратни злочини се врше како се одвија. Нема законског оправдања.
„Морално оправдање“ би требало да буде да је хватање војника у прекограничном нападу и убијање других нечувено кривично дело. Поуздано знамо да Израел, Сједињене Државе и друге западне владе, као и главни ток артикулисаног западног мишљења, не верују ни реч томе. Довољан доказ је њихова толеранција за вишегодишње израелске злочине у Либану које подржавају САД, укључујући четири инвазије пре ове, окупацију којом се крше наредбе Савета безбедности током 22 године, и редовна убиства и отмице. Да поменемо само једно питање на које сваки часопис треба да одговори: Када је Насралах преузео водећу улогу? Одговор: Када је Рабинова влада ескалирала своје злочине у Либану, убивши шеика Абаса Мусавија и његову жену и дете пројектилима испаљеним из америчког хеликоптера. За његовог наследника је изабран Насралах. Само један од безброј случајева. На крају крајева, постоји добар разлог зашто је прошлог фебруара 70 одсто Либанаца позвало на хапшење израелских војника ради размене заробљеника.
Закључак је драматично подвучен тренутним порастом насиља, који је почео након хапшења каплара Гилада Шалита 25. јуна. Сваки објављени западњачки „временски оквир” то узима као почетни догађај. Ипак, дан раније, израелске снаге су киднаповале два цивила из Газе, доктора и његовог брата, и послале их у израелски затворски систем где се могу придружити небројеним другим Палестинцима, од којих су многи држани без оптужнице — дакле киднаповани. Киднаповање цивила је далеко гори злочин од заробљавања војника. Западни одговор је био прилично откривајући: неколико успутних коментара, иначе тишина. Главни медији се нису ни потрудили да то пренесу. Сама та чињеница показује, са бруталном јасноћом, да не постоји морално оправдање за оштру ескалацију напада у Гази или уништење Либана, и да је западњачка демонстрација гнева због отмице цинична превара.
Много је речено о праву Израела да се брани од својих непријатеља који искориштавају повлачење Израела из Газе, што је довело до најновијег поглавља арапско-израелског сукоба. Да ли се слажете?
НЦ: Израел свакако има право да се брани, али ниједна држава нема право да „брани“ окупиране територије. Када је Светски суд осудио израелски „раздвојни зид“, чак је и амерички судија, судија Бургентал, изјавио да је било који његов део изграђен за одбрану израелских насеља „ипсо фацто кршење међународног хуманитарног права“, јер су насеља сама по себи нелегална.
Повлачење неколико хиљада илегалних досељеника из Газе јавно је најављено као план ширења Западне обале. Сада га је формализовао премијер Ехуд Олмерт, уз подршку Вашингтона, као програм анексије вредне окупиране земље и великих ресурса (посебно воде) и кантонизације преосталих територија, практично одвојених једна од друге и од било ког јадног дела. Јерусалима биће додељен Палестинцима. Сви ће бити затворени, јер Израел треба да преузме долину Јордана. Газа, такође, остаје затворена и Израел тамо врши нападе по својој вољи.
Газа и Западна обала су признате као јединица, и од стране Сједињених Држава и Израела. Дакле, Израел и даље окупира Газу и не може тражити самоодбрану на територијама које заузима ни у једном од два дела Палестине. Израел и Сједињене Државе радикално крше међународно право. Они сада настоје да доврше дуготрајне планове да заувек елиминишу палестинска национална права.
Сједињене Државе су одбиле да позову на хитан прекид ватре, тврдећи да би то значило повратак на статус куо анте, али сведоци смо поновне окупације делова Либана „повратком у прошлост“ и брзог опадања Либана до политичког хаоса актуелним сукобом. Да ли је америчка политика исправна?
НЦ: То је тачно са тачке гледишта оних који желе да осигурају да Израел, до сада практично америчка војна база и центар високе технологије, доминира регионом, без икаквог оспоравања његове владавине док наставља да уништава Палестину. А ту су и споредне предности, као што је елиминисање било каквог одвраћања са седиштем у Либану ако САД-Израел одлуче да нападну Иран.
Они се такође могу надати успостављању клијентског режима у Либану какав је Ариел Шарон желео да створи када је напао Либан 1982. године, уништивши већи део земље и убивши око 15-20,000 људи.
Какав ће бити вероватни исход ове „двоструке“ кризе у Либану и окупираним територијама, у блиској и дугорочној перспективи?
НЦ: Не можемо много да предвидимо. Превише је неизвесности. Једна врло вероватна последица, као што су Сједињене Државе и Израел засигурно очекивали, јесте значајан пораст тероризма у стилу џихадиста јер бес и мржња усмерени против Сједињених Држава, Израела и Британије преплављују арапски и муслимански свет. Други је да ће Насралах, било да преживи или буде убијен, постати још важнији симбол отпора америчко-израелској агресији. Хезболах већ има феноменалних 87% подршке у самом Либану, а његов отпор је подстакао популарно мишљење до те мере да су чак и најстарији и најближи савезници САД били приморани да кажу: „Ако се мировна опција одбије због израелске ароганције, тада остаје само ратна опција и нико не зна какве ће последице задесити регион, укључујући ратове и сукобе који неће поштедети никога, укључујући и оне чија војна моћ их сада мами да се играју ватром. То је од краља Абдулаха од Саудијске Арабије, који зна боље него да директно осуди Сједињене Државе.
Које кораке препоручујете да се тренутна непријатељства окончају и успостави трајни мир?
НЦ: Основни кораци су добро схваћени: прекид ватре и размјена заробљеника; повлачење окупационих снага; наставак „националног дијалога“ унутар Либана; и прихватање веома широког међународног консензуса о дводржавном решењу за Израел-Палестину, које су Сједињене Државе и Израел једнострано блокирали већ тридесет година. Има, као и увек, још много тога да се каже, али то су најважније.
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити