Партија је била ненаоружана, али та чињеница је пружала малу заштиту када су неке од њих приметили руски командоси у близини ингушког села Аршати. Није необично, мање-више било где у свету, да трупе ангажоване у „операцијама против побуњеника“ прво пуцају, а касније постављају питања, ако уопште уопште буду. Руси су отворили ватру без упозорења.
Убрзо након тога, четворица берача белог лука лежала су мртва у снегу. Троје од њих су били тинејџери. Према Меморијалу, водећој руској организацији за људска права, најмање двоје младића су заробљени након што су рањени, а затим погубљени по пријеком поступку. Леш трећег тинејџера прожет мецима такође је имао доказе о ранама од ножа у кичму и препоне.
Наводи се да су породице погинулих добиле одштету од власти у Чеченији, као и Ингушетији, а председник ове друге, Јунус-Бек Јевкуров, јавно је признао смрт невиних цивила, тврдећи да је у фебруарској операцији страдало и 18 побуњеника и стога је био успешан.
По стандардима руског немирног региона Северног Кавказа, судбина берача белог лука није била несвакидашња. Овакви инциденти више нису свакодневна појава, али када се догоде, не привлаче велику пажњу чак ни унутар Русије, а камоли на међународном нивоу. Мало је вероватно да би овај конкретан гнев добио више од површног медијског извештавања да није тврдња поглавице побуњеника Докуа Умарова да су прошлонедељни масакри у московском метроу били одговор на оно што се догодило у шуми тог кобног дана у фебруару.
Умарову не треба веровати на реч: можда не постоји директна узрочна веза између ова два злочина. На крају крајева, није ли Умаров пре шест месеци изјавио да намерава да своју кампању насиља одведе у срце Русије, непосредно пре него што је бомба на Невском експресу између Москве и Санкт Петербурга убила 27 путника на посао прошлог новембра? А чак и да је било могуће успоставити такву везу, брутална смрт четворице невиних на чеченско-ингушкој граници тешко би могла да ублажи губитак десет пута више невиних живота у Москви.
У исто време, да ли неко може озбиљно да сумња да безумне војне операције које тероришу читаво становништво имају тенденцију да подстичу управо ону врсту активности и учвршћују начин размишљања који се наводно намерава искоренити? И то се не односи само на Северни Кавказ већ и на северни Пакистан, у Авганистан и Ирак, на окупиране палестинске територије и на разне друге делове света.
Наравно, функционише и обрнуто. На крају крајева, након мучних зверстава у Москви, мало Руса неће бити склоно да доведе у питање било који облик освете који председник Дмитриј Медведев и премијер Владимир Путин сматрају прикладним. Барем је Медведев, позивајући да се против тероризма бори „без оклевања, до краја“, рекао на устима концепту поштовања људских права. Путин је, што није неуобичајено, позвао да се одговорни "извуку из канализације".
Путин је био покретачка снага другог чеченског рата, који је покренут 1999. Он није био први руски лидер који је погрешно поступао са Чеченијом: та заслуга припада Борису Јељцину, који је реаговао на чеченску жудњу за независношћу након совјетске Распад Уније употребом војне опције. У то време, чеченски национализам је у суштини био секуларан, и сасвим је могуће да би значајан део значајне аутономије убедио чеченске лидере – посебно бившег генерала совјетског ваздухопловства Џокара Дудајева – да остану део Руске Федерације.
Дудајев је елиминисан средином 1990-их ракетом заснованом на украденој америчкој технологији, али су се његови наследници показали подједнако неприхватљивим за Москву и вођство сепаратистичког циља је на крају пало у руке исламиста. Попут Авганистана, Кашмира и Босне пре ње, Чеченија је последично постала нешто попут славе за џихадисте са Блиског истока, дајући Москви нешто попут пропагандног удара. Тврдило се да су неки од најгорих злочина, попут масакра у Беслану, укључивали арапски допринос.
Колико год да је то било тачно, мало је вероватно да би ситуација у Чечену тако прошла да се њоме поступало интелигентније од самог почетка. Пре него што се Путин одлучио за „чеченизацију“ сукоба, недокументоване смрти, нестанци, силовања и мучење били су ендемски. Руске снаге су рутински вршиле опсаду села и бирале жртве мање-више насумично: сви мушкарци одређеног узраста су аутоматски били осумњичени, а њихови рођаци су били поштени. То је познати образац. И вероватно би било немогуће израчунати у којој мери је таква пракса обезбедила регруте за циљ исламистичке милитантности.
Чеченија је била релативно мирна под Путиновим ручно изабраним моћником, Рамзаном Кадировим, који је заслужан за обнову великих делова Грозног и убеђивање многих побуњеника да напусте своју ствар. Али непослушни сносе терет његове злогласне окрутности, а они који се посвађају с њим бивају прогоњени где год да траже уточиште, било да је то Москва, Беч или Дубаи. Штавише, релативно мали број преосталих побуњеника је протерано у суседну Ингушетију и Дагестан – територије које нису биле обухваћене у најави Медведева прошлог априла о прекиду руских војних операција у Чеченији.
Бомбаши самоубице који су 40. марта убили 29 путника у станицама метроа Парк Култури и Љубјанка у Москви су очигледно биле младе удовице. Прошло је шест година откако су „црне удовице“ из Чеченије гађале московски метро и два руска лета, са предвидљивим разорним последицама. Дубоко је неправедно и дубоко трагично, али није сасвим изненађујуће, да Московљани – као и Дагестанци, од којих је десетак погинуло у два самоубилачка бомбашка напада прошле недеље – треба да наставе да плаћају цену небриге побуњеника према људским животима, као и неспособност Кремља да направи разлику између борбе против симптома и суочавања са узроцима крајње непотребног сукоба.
Е-маил: [емаил заштићен]
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити