Готово је немогуће замислити такав ток догађаја. Али обрните идентитете, замените војску полицијом, и то је скоро тачно оно што се догодило у размаку од 24 сата на окупираној Западној обали, почевши од поподнева у суботу. Четири палестинска смртна случаја у два одвојена инцидента су, наравно, засјењене вестима у вези са кваровима у односима између Израела и његовог главног спонзора, али је мало вероватно да би ионако добили много пажње.
Неспоразум између САД и Израела произашао је из најаве о изградњи 1,600 стамбених јединица у арапском источном Јерусалиму, али је изазван не толико најавом колико временом: догодио се током посете Израелу потпредседника Џоа Бајдена , самопроглашени циониста. Мало је вероватно да је то била случајност, иако је могуће да је премијер Бењамин Нетањаху заиста био изненађен.
Нетањаху је све само не помирљив у израелско-палестинском контексту, али његова странка Ликуд држи око једне шестине места у Кнесету, а његов кабинет укључује чланове који су још десније, посебно неизрецивог Авигдора Либермана, можда првог странца министар било где у свету да живи ван земље коју представља; он живи у насељу на Западној обали које је незаконито по међународном праву. Министарство унутрашњих послова, у међувремену, води председник ултраортодоксне партије Шас Ели Јишаи.
Свакако је могуће да је оглас за становање намерно имао намеру да осрамоти америчку администрацију која је кротко тражила замрзавање изградње у јеврејским насељима на окупираној територији – захтев који је ионако игнорисан. У израелским десничарским круговима, перцепције Барака Обаме изгледају засноване на потпуно искривљеним сликама које пројектују Фок Невс и републикански екстремисти. Када је Нетањахуов зет, Хагај Бен-Арци, изјавио у једном радио интервјуу да сматра Обаму антисемитом, премијер се брзо оградио од те сугестије, али погрешно схватање није ограничено само на луде рубове израелско друштво.
Верује се да је сам Нетањаху говорио о Обамином политичком саветнику Дејвиду Акселроду и шефу кабинета Раму Емануелу као о „Јеврејима који мрзе себе“, што је уобичајен епитет за присталице јеврејске вере који се усуђују да буду чак и благо критични према израелском режиму.
У сваком случају, када је Бајден позвао Белу кућу да исприча своју невољу, Обама је наводно био „усијан од беса“, а негодовање америчке владе се касније одразило у изјавама Акселрода и државног секретара Хилари Клинтон које су навеле израелског амбасадора у Вашингтону да тврди да се односи између његове земље и САД суочавају са највећом кризом у последњих 35 година. До тада, водећа свјетла израелског лобија у САД-у су већ била заузета кажњавањем Обамине администрације јер се усудила да доведе у питање акције израелске владе.
Ово ни у ком случају није први пут да су САД умешане у свађу са Израелом око његове политике о насељима и промене у ставовима између Бушове администрације, која је видела мало потребе за балансом, и њеног наследника је маргинална. Из тога не произилази нужно да је то сасвим безначајно, а свакако је вредно напоменути да је највиши амерички војни врх у последње време сматрао мудрим да јавно истакне да перцепције про-израелске пристрасности САД ометају америчке интересе у муслиманском свету – и можда чак коштају америчке животе.
Ово тешко да је ново запажање. Истовремено је важно признати да је муслиманско емоционално улагање у палестинску ствар подстакнуто углавном на парохијалним основама: то јест, да је већина Палестинаца припадала другој вјери, њихова невоља једва да би довела до промјене муслимански радар, а велике су шансе да се уопште не би регистровао да су тлачитељи били муслимани. Повратна страна медаље је, наравно, да се у ширем свету жртвама неправде на израелским окупираним територијама ускраћује симпатија и подршка коју заслужују управо зато што су већина њих муслимани. Можда неизбежно, ови несрећни ставови се хране једни другима.
У међувремену, на ранчу, неколико телефонских позива између Клинтонове и Нетањахуа очигледно је послужило да се испеглају ломови у америчко-израелским односима, при чему су обе стране тражиле оправдање. Пре него што је отишао у САД да се обрати скупу америчког, израелског комитета за јавне послове (АИПАЦ), вероватно најмоћнијег лобија у земљи, Нетањаху је поновио да се о грађевинским активностима у било ком делу Јерусалима не може преговарати. Клинтонова, која се обраћала на истом састанку, није била извиждана када је описала насеља као штетна за мировни процес, али је добила аплаудирање када је говорила о нуклеарним амбицијама Ирана. Наравно, израелски нуклеарни арсенал остаје непоминљив.
Амерички преговарач Џорџ Мичел, наводни канал за блиске разговоре између Израела и Палестинаца, вратио се на Блиски исток, али су шансе за напредак и даље занемарљиве упркос савитљивости палестинских власти под Махмудом Абасом и Саламом Фајадом. Нити су протести генералног секретара УН Бан Ки-Моона, током посете Гази, да је израелско-египатска блокада енклаве одговорна за „неприхватљиве патње“ вероватно да ће убрзати било какву значајну промену.
Са сваким налетом грађевинских активности у насељима на окупираној територији опадају изгледи за решење две државе. Његова све већа неизводљивост подстакла је све веће разматрање решења са једном државом: демократског ентитета формираног на основу једнаких права за Јевреје и Арапе. Овај идеал би захтевао неку врсту чуда у библијским земљама. Највероватнија алтернатива је неограничено продужење непријатног статуса куо. САД могу да промене игру, али недавни догађаји су илустровали да, упркос нешто мање напуштеним изгледима, потребна политичка воља остаје упадљиво одсутна.
Е-маил: [емаил заштићен]
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити