Окупационе војске имају одговорности, а не права. Њихова примарна одговорност је да се повуку што је брже могуће и експедитивније, на начин који одреди окупирано становништво.
Из тога произилази да су наредбе које је издао проконзул Бремер нелегитимне и да их треба опозвати, укључујући и оне осмишљене да ефективно ставе привреду у руке западних (углавном америчких) банака и мултинационалних компанија, као и паушални порез од 15% који, осим своје неправде , спречава пут ка очајнички потребној социјалној потрошњи и реконструкцији.
Без економског суверенитета, изгледи за здрав развој су мали, а политичка независност граничи са формалношћу.
Из тога такође следи да би Вашингтон требало да прекине махинације како би осигурао своје дугорочно војно присуство и контролу над ирачким снагама безбедности упркос вољи Ирачана, који позивају Ирачане да контролишу безбедност, према анкетама које проводе западне земље.
Ови подаци бележе само незнатну подршку окупационим војним снагама и њиховим цивилним колегама (ЦПА) или управном савету који су именовали САД.
Са одлуком, ма колико невољном, да се аутентични суверенитет пренесе на Ирачане – не само традиционална фасада за доминацију великих сила – неће бити оправдања за огромну дипломатску мисију, очигледно највећу на свету, коју су најавили окупатори.
Такви кораци подразумевају одустајање од планова за успостављање првих сигурних војних база у држави клијенту у срцу највећих светских енергетских резерви – моћне полуге светске контроле, како се схвата већ 60 година, средства за потпуније потчињавање региона. америчким интересима и главним мотивом инвазије, према западним анкетама у Багдаду.
Неки од анкетираних су се сложили са артикулисаним западним мишљењем да је циљ успостављање демократије (1%) или помоћ Ирачанима (5%).
Велика већина Американаца верује да УН, а не САД, треба да преузму вођство у раду са Ирачанима на преносу аутентичног суверенитета, као и у економској реконструкцији и одржавању грађанског реда.
То је разуман став, ако се Ирачани сложе, што се чини вероватним, иако је генерална скупштина, коју мање директно контролишу освајачи, пожељнија од савета безбедности као одговорног прелазног органа.
Реконструкција треба да буде у рукама Ирачана, а не да се одлаже као средство њихове контроле, као што је Вашингтон указао.
Репарације – не само помоћ – треба да обезбеде они који су одговорни за девастирање ирачког цивилног друштва окрутним санкцијама и војним акцијама, и – заједно са другим злочиначким државама – за подршку Садаму Хусеину кроз његове најгоре злочине и даље. То је минимум који поштење захтева.
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити