Протеклог месеца била је 10. годишњица масакра у Руанди, и било је много трагања за душом о нашем неуспеху да било шта учинимо поводом њих. Тако наслови гласе „Рећи `никад више` и мислити то; геноцид у Руанди 1994. требало је да нас научи о последицама нечињења” (Рицхард Холброоке, Васхингтон Пост); „Учите од Руанде“ (Бил Клинтон, Вашингтон пост). Па шта смо научили?
У Руанди је 100 дана убијано око 8000 људи дневно, а ми ништа нисмо урадили. Брзо унапред до данас. У Африци око 10,000 деце дневно умире од лако излечивих болести, а ми не чинимо ништа да их спасемо. То није само 100 дана, то је сваки дан, годину за годином, убијање по стопи Руанде. И много је лакше зауставити од Руанде: то само значи пени за подмићивање фармацеутских компанија да производе лекове. Али ми ништа не радимо.
Што поставља још једно питање: какав социоекономски систем може бити толико дивљи и сулуд да је за заустављање убистава деце у Руанди која се дешавају из године у годину потребно подмитити најпрофитабилнију индустрију која је икада постојала? То носи социо-економско лудило изван граница које чак и најлуђи манијак може да замисли? Али ми ништа не радимо.
Дакле, шта се научило из Руанде. А зашто то није прича? Мислим да је разлог јасан. Превише је тешко гледати у огледало. У случају Абу Граиба, можемо рећи да је неко други одговоран.
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити