Прошло је 16 година од догађаја од 11. септембра 2001. у Сједињеним Државама. Скоро 3,000 људи је погинуло у нападима, а више од 6,000 је повређено у спектакуларном насиљу широм Њујорка, Пенсилваније и Вашингтона.
Буш/Чејни администрација је искористила ове ужасне догађаје да оправда пројектовање америчке империје дубље на Блиски исток инвазијом на Ирак, као и улазак у ратом разорени Авганистан. Искористили су прилику и да донесу такозвани ПАТРИОТСКИ чин, који је представљао жесток напад на грађанске слободе и људска права код куће.
Свако претварање да су САД намеравале да траже правду или повећају светску стабилност путем свог такозваног рата против тероризма драматично је засјењено повећаном глобалном огорченошћу према САД, што је заправо изазвало више терористичких напада широм свијета.
Управо се ово наслеђе наставља и данас: стално америчко војно насиље у иностранству, појачан домаћи надзор и репресија код куће, и свет који је насилнији и мање безбедан за све.
Бројеви
Пошто сам извештавао из Ирака, између 2003. и 2013. године, био сам сведок пустошења америчког империјализма у иностранству из прве руке.
Извјештавајући из Фалуџе током америчке војне опсаде тог града априла 2004. године, гледао сам како жене, дјецу и старце доводе, живе или мртве, у малу импровизовану клинику. Већину њих су упуцали амерички војни снајперисти, док су беспилотне летелице зујале изнад, а амерички ратни авиони урлали у даљини.
Када америчка војска тог месеца није успела да заузме град, потписано је примирје док су САД чекале да Буш поново буде изабран касније те године. Неколико дана након избора, америчка војска је извршила опсаду тог града, починивши ратне злочине док је поклала хиљаде цивила.
Шест месеци касније, коаутор сам са Џонатаном Стилом за Гардијан, и назвао Фалуџу „спомеником бруталности“ америчке империје. „1930-их година прошлог века шпански град Герника постао је симбол безобзирног убиства и разарања. ми смо писали. „Деведесетих Грозни је био сурово сравњен од стране Руса; још увек лежи у рушевинама. Незаборавни споменик бруталности и претераног убијања ове деценије је Фалуџа, пример из уџбеника како се не треба носити са побуном и подсетник да ће се непопуларна занимања увек изродити у очај и зверство.”
Како се америчка окупација Ирака ширила, број цивила убијених од стране америчке војске и другог насиља које је потресло земљу достигао је апокалиптичне укупне вредности.
Аутори извештаја под насловом „Број тела: Број жртава након 10 година 'Рата против тероризма' Рекао Трутхоут број мртвих у Ираку и другим земљама против којих су САД водиле рат од догађаја од 11. септембра достигао је „геноцидне димензије“ и „могао би да буде већи од 2 милиона, док је цифра испод 1 милион крајње мало вероватна“.
Само у Авганистану, добро погинуло је преко 31,000 цивила насилне смрти у рату, а небројени број је претрпео - и наставља да пати - од рана и здравствених утицаја и не може добити лечење или помоћ.
Афганистан, који је већ ратом разорена земља, постао је још тежим за живот због америчке окупације, коју су САД управо поново појачале слањем још скоро 4,000 војника. Проблеми као што су недостатак санитарних услова, екстремно сиромаштво, недостатак основне здравствене заштите, загађење и неухрањеност су се погоршали, а не побољшали, са присуством САД тамо.
Још у САД-у, процене од пре шест година одређивале су цену такозваног рата против тероризма на 3 до 4.4 трилиона долара када се израчунају директни и индиректни трошкови, а та цифра наставља да расте на дневном нивоу. А Студија из 2016. је повећана укупно скоро 5 трилиона долара.
Нематеријалне материје
Док је тадашњи председник Буш видео привремени пад у рејтингу одобравања лансирањем САД у ратове у иностранству, они су нагло опали и углавном су остали ниски до краја његове администрације.
Док је председник Обама зајахао овај талас анти-Бушовог и анти-америчког империја осећања на власт обећавајући „наду“ и „промену“, он није окончао ниједан од ових ратова.
Обама је једноставно следио политику Бушове администрације тако што се полако повлачио из Ирака одржавајући тамошње присуство САД у облику „саветника“, осматрања, ваздушних удара, артиљерије, дронова и касније трупа. Све се ово наставља под Трамповом администрацијом, али са више трупа на терену.
Америчка окупација је одиграла огромну улогу у радикализацији ирачке омладине и отерала многе од њих у ИСИС (познату и као ДАЕШ), која и данас наставља да мучи делове ратом разореног Ирака.
Америчка окупација и уништење ирачке државе такође су одиграли кључну улогу у дестабилизацији Сирије, која је сада још једна пропала држава, са стотинама хиљада мртвих и милионима избеглица које се множе како се крвопролиће наставља.
Све време, о потпуном повлачењу из Авганистана никада се озбиљно није разговарало.
С обзиром да је инвазија и окупација Ирака била, бар делимично, стицање контроле над нафтом те земље, америчка окупација је пропала и на том фронту. Док је ЕкконМобил поседовао једно од највећих нафтних поља у Ираку након окупације, Кина, без ангажовања једног војника или испаљивања једног метка, полако, али методично улази у мешавину, и тражи већу контролу над ирачком нафтом, поред тога што је свог највећег потрошача нафте.
Денисе Натали, стручњак за Блиски исток са Универзитета националне одбране у Вашингтону, ДЦ, рекао је за Њујорк тајмс 2013, „Кинези су највећи корисници овог пост-Садамовог нафтног бума у Ираку.“
Чак и пре 9. септембра, Бушова администрација је била жестоко критикован широм света за ставове америчке владе како о домаћим тако и о међународним питањима. Политике САД које су подстицале сиромаштво, неједнакост, геополитичке сукобе, деградацију животне средине и глобализацију биле су актуелна питања, која су погоршана одговором САД на 9. септембар.
У САД, Амнести интернешенел се чак и свађао да је такозвани рат против тероризма, „далеко од тога да је свет учинио сигурнијим местом, учинио га опаснијим ограничавањем људских права, подривање владавине међународног права и штитећи владе од надзора. Она је продубила поделе међу људима различитих вера и порекла, сејући семе за још сукоба. Преовлађујући утицај свега овога је истински страх — како међу богатима тако и међу сиромашнима.”
Хуман Ригхтс Ватцх је у извештају из 2004. године под насловом „Изнад закона: Извршна власт после 11. септембра у Сједињеним Државама“ навео: „Антитерористичка пракса Бушове администрације представља запањујући напад на основне принципе правде, одговорности владе и улога судова“.
Све време, америчка војска се отприлике држи 300,000 активних војних лица u preko 150 zemalja и скоро 800 база глобално.
Дакле, да ли је такозвани рат против тероризма успео?
Чак и ако озбиљно схватимо критеријуме по којима је пропагандно продата америчкој јавности, али и остатку света, одговор мора бити одлучно „не“. Глобални индекс тероризма открио је да је од 2014. године било а петоструко повећање у глобалним жртвама тероризма од 9. септембра.
Други резултат ових политика након 9. септембра је био пропадање америчке империје. Моћ САД у свету и њени дани када је била једина суперсила већ су нестајали када се догодио 9. септембар. Данас, посебно са администрацијом председника Доналда Џ. Трампа, који год остаци пројекта америчке империје који су остали, накратко се сагоревају.
Јасно је да нема заслуга у очувању америчке империје. Основно питање које нам остаје је, дакле, колико ће још људи умрети док ово царство води изгубљену битку да задржи своју доминацију?
Дахр Јамаил, извештач компаније Трутхоут, је аутор Воља да се опире: војници који одбијају да се боре у Ираку и Авганистану (Хаимаркет Боокс, 2009), и Иза зелене зоне: Депеше неуграђеног новинара у окупираном Ираку (Хаимаркет Боокс, 2007). Џамаил је извештавао из Ирака више од годину дана, као и из Либана, Сирије, Јордана и Турске у последњих 10 година, а између осталих је добио и награду Марта Гелхорн за истраживачко новинарство.
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити