Чињенице говоре саме за себе. Не може се побећи од импликација ужаса којим су бомбардовани невини, углавном ненаоружани цивили Кашмира који држи Индија, откако је избила садашња криза. Текућа криза у Кашмиру оголила је опипљив мрак који се налази у самом срцу онога што се често доживљава као живахна и успешна демократија. Док је моћан талас масовног отпора индијској окупацији избио широм Кашмира након убиства вољеног милитантног вође Бурхана Ванија 8. јула, индијска држава је покренула обрачун чије дивљаштво није познавало границе. Кашмирци су навикли на широке, као и на ограничене и мање видљиве обрачуне индијских снага. Ово је стара прича. Ипак, садашњи обрачун је другачијег реда величине. Његова жестина може бити без преседана последњих година. Могуће је да је репресија оваквих размера у Кашмиру сведочена тек деведесетих година када је Индија покренула бруталну противпобуњеничку операцију да угуши побуну против индијске владавине. Сада се стратегија забране држања вратила у земљу коју су индијске снаге претвориле у ратну зону. Није изненађујуће да је кашмирски романописац и писац Мирза Вахид био дирнут да изјави да се нешто незамисливо мрачно, нешто злокобно, догодило у Индији. Превише људи овде је позвало да се убије још Кашмира (https://twitter.com/MirzaWaheed/status/754678431799922689).
Дванаест дана након кризе, упркос узастопним данима полицијског часа и другим репресивним мерама, настављени су сукоби између младих, неустрашивих демонстраната и индијских снага. Број погинулих је прешао 40. Преко 2000 цивила је задобило повреде од стране државне полиције, паравојске и војске који су пуцали из бојеве муниције и пушака. Жртве повреда ока које су резултат неселективне употребе пушака на пелет постале су симболичне жртве текуће кризе. Само у једну болницу на операције је доведено преко стотину пацијената, углавном младих, па чак и деце, са куглицама у очима. Вешти лекари су се трудили даноноћно у својој служби. Ипак, познато је да је тридесетак повређених осуђено да живе у мраку до краја живота. Остали ће остати са оштећеним видом. Такве су незамисливо немилосрдне методе које користи индијска држава док напреже сваки живац да задржи свој положај на Кашмиру.
Демонстранти су бацали камење, као и случајеви да су велике гомиле цивила напале и нанеле штету раштрканим полицијским станицама и заплениле оружје. У неким извештајима о такозваној „насилној“ природи протеста много је речено. Из неког разлога се претпоставља да искључиво пацифички одговор пристаје кашмирским демонстрантима када су на њих пуцани живим мецима јер су прекршили полицијски час и окупили се да одају последњу пошту свом убијеном вођи. Индијске снаге, с друге стране, имају дозволу да сакате, ослепе, убију и почине сваки могући ратни злочин. Окупационе снаге су буквално полуделе. Неки од видљивијих злочина почињених после сахране Бурхана Ванија су забележени. Чак су и кола хитне помоћи била спутана и јуришала окупаторским снагама када су повређени пребачени у болнице. Жртве несразмерне употребе силе – неке од којих је крв шикљала из рана од метака – биле су подвргнуте додатним траумама када су извучене из амбулантних кола и тучене од стране паравојних снага. Кашњења у доласку до болница због намерне опструкције од стране окупационих снага довела су до губитка живота у великом броју случајева. У својој махнитој хајци за демонстрантима, полиција је упала у главну болницу у главном граду Сринагару и испалила сузавац у одељењу Ургентне помоћи, што је изазвало панику у медицинском особљу, као и пацијентима и њиховим пратиоцима. Бесмислена бруталност окупаторских снага не познаје ограничења. Физички хендикепираног дечака су војници напали док се играо са пријатељима у пољу и бачен је у јарак. Сада лежи у болници са преломом смежуране ноге. Гнусно дело почињено је у области где се нису одржавали протести. Затим, ту је и мучна прича о ЦРПФ-у или паравојном нападу на породицу на путу за главни град Сринагар. Мајка је одведена у болницу на лечење када је породично возило заустављено и опкољено. Од њено двоје деце, младић – који је био крив за ношење браде – оптужен је да је терориста и приведен због могућег мучења и убиства. Његову сестру је један полицајац покушао силовати. Интервенисала је полиција која је била сведок инцидента и успела да спречи оба исхода. Прича је имала наслов „Мушкарци ЦРПФ-а брутализирају породицу, покушавају да силују и убију”. Иронично је да је његово објављивање резултирало издавањем наредбе за зачепљење истакнутим кашмирским новинама на период од три дана. Окупационе снаге су упадале у штампарије, пребијали штампарије и одузимали примерке новина.
Дивљи обрачун који бесни на терену има свој дискурзивни пандан у запаљивој и мржњом испуњеној реторици неких индијских џингистичких ТВ канала, као и у објавама на друштвеним медијима. Чини се да је Њу Делхи био изненађен јер је пожар преплавио Кашмир. Премијер је био одсутан на још једном од својих пречестих излета у иностранство када су у долини планули пожари. Он је ћутао у првим данима кризе иако је имао времена да твитује рођенданске честитке свима и свима и да пренесе своје саосећање са ожалошћеним преживелима покоља у Ници, у Француској. Аналитичари већ неко време упозоравају да је трауматизовани Кашмир дуго негирао своју тежњу за азадијем или је слобода зрела за још једно избијање масовног отпора индијској власти. Њу Делхи је позван да проактивно тражи политичко решење за сукоб у Кашмиру. Али индијска држава до сада није видела разлог да модификује своју политику обуздавања политичких тежњи Кашмира помоћу грубе силе. Као одговор на тренутну кризу, држава је у долину пожурила са 200 паравојних трупа. Број активних милитаната се смањио на 200 или мање, за разлику од неколико хиљада када је побуна била на врхунцу деведесетих. Ипак, Њу Делхи наставља да стационира преко пола милиона војника у Кашмиру, што државу чини најмилитаризованијом зоном на свету. Према неким проценама, број војника износи 800,000. Безуспешно су упућивани позиви у последњих десетак година за демилитаризацију Кашмира или барем смањење броја трупа.
Индијска војна окупација Кашмира је посебно релевантна за конверзију Бурхана Ванија у милитантне снаге. Како се Бурхан, бистри син директора школе који воли крикет, придружио оружаној борби против индијске владавине 2010. у доби од петнаест година, сада је позната прича. Бурхан и његов старији брат Кхалид отишли су на вожњу бициклом у свом селу у Јужном Кашмиру када су их зауставили војници који су их послали да купе цигарете. Цигарете су уредно купљене и испоручене, али су браћа ипак добила батине. Халида су тукли док није изгубио свест. Бурхан се заклео да ће се осветити. Убрзо након инцидента неоправданог насиља од стране окупаторских снага Бурхан је нестао из свог дома и отишао у подземље. Придружио се Хизбул муџахединима, милитантној про-азадијској групи која је активна у долини од касних осамдесетих, и брзо се попео до позиције команданта. Сада је такође добро позната прича о томе како је Бурхан храбро изашао из мрачног царства које традиционално насељавају милитанти и стекао готово митски статус кроз слике и видео снимке себе и својих другова који су кружили друштвеним мрежама. И наравно, постојао је утицај његовог одбијања да толерише зулм или угњетавање и његовог залагања за ствар за слободу у зрелој петнаестој години. И визуелни приказ згодног Бурхана са његовим озбиљним, безобзирним изгледом и наратив мора да су учврстили његово место у срцима и умовима Кашмира који су стењали под индијским јармом и делили Бурханове политичке тежње. Чини се исправним уочити изузетан историјски значај у пост-Бурхановом тренутку као у анализи писца Мохамада Џунаида на http://raiot.in/the-restored-humanity-of-the-kashmiri-rebel/. Како другачије објаснити излив туге и беса због убиства младог двадесетједногодишњег вође. Како другачије објаснити чињеницу да је више од два милиона Кашмира прекршило полицијски час и ставило се у опасност како би одали последњу пошту убијеном команданту. Или да су се протести проширили Кашмиром пркосећи војној моћи – смртоносним мецима и наводно несмртоносним мецима – окупационих снага и настављени данима упркос жестини текућег обрачуна индијске државе?
Индија такође треба да плаче за Бурханом и другима који су делили његову судбину — свим младим Кашмирима који су били натерани да прихвате оружану борбу и који су превремено окончани. Заиста, протести против гушења у Кашмиру одржани су у Делхију, Калкути и Ченају. Али превише је надати се да ће огорчење бити значајно или широм земље. Упркос томе што је сведочила таквом безобзирном уништавању живота и људског потенцијала, нема сумње да ће Индија наставити са уобичајеним послом. И овога пута ће окупаторске снаге моћи да туку, ослепе, муче и убију Кашмир да би се покорили. Статус кво који је постојао пре садашње кризе биће враћен. Ограничено пристајање на индијску окупацију биће поново успостављено и одржаће се све док не избије следећа криза.
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити