До сада је сваки аналитичар који вреди своје соли истакао да је огорчен у мејнстрим англо-америчким медијима због „криминалности“ руске интервенције на Криму. Медије ни најмање не одвраћа чињеница да се руска операција одвијала без икаквих губитака. Била је то сезона за прозивке и демонстрације моралне супериорности, за плакање и проказивање председника Владимира Путина као насилника и насилника. Што је писац инвентивнији, то је епитет злостављања био пренаглашенији.
Интеграција Крима у Руску Федерацију била је неочекивана бонанца за новинаре и аналитичаре у главним англо-америчким медијима. Био је то теренски дан посебно за коментаторе који су завидно ослобођени ограничења неутралности и објективности. Руска акција на Криму дала им је изговор да заузму моралне висине и прогласе супериорност западних политичких вредности и институција. Постсовјетски светски поредак је онај у коме је осовина САД-ЕУ у више наврата некажњено прекршила међународно право. Али ова привилегија је резервисана за блок који предводе САД – и за земље које имају посебне односе са САД. Кораци који би могли представљати чак и мањи преступ су ван граница за сваку другу нацију. Коментари, стенографи владарима света, урадили су велики посао у одржавању преовлађујућих двоструких стандарда. Они су се такмичили једни са другима у предлагању мера — по могућству јастребових — за међународну изолацију Русије и кажњавање председника Путина због пружања отпора светском поретку који предводе САД.
Зашто су истакнути коментатори у последње време показали толики ентузијазам за међународно право? Да бисмо разумели разлог, хајде да на тренутак играмо игру емпатије и посматрамо међународне догађаје из перспективе мејнстрим англо-америчких медија. Размотрите са ове тачке гледишта феномен терора председника Обаме уторком. Ово су недељна овлашћења за вансудско убиство појединаца који су се нашли под недоказаном сумњом да гаје непријатељске намере према Сједињеним Државама. У суштини, амерички председник потписује недељну листу хитних напада која циља жртве широм света. Замислите како је убиство хиљада невиних цивила нападима дроновима и терорисање беспомоћних људских бића дроновима убицама постало норма на местима као што је Вазиристан. Беспилотне летелице које непрестано зује над главом покривају прожимајући плашт страха од свакодневних активности сваког мушкарца, жене или детета, било да се ради о раду у пољу, одласку у школу или окупљању на групној прослави. Замислите како је ЦИА прихватање беспилотних летелица инаугурисала еру видео игара попут ратовања у којој су оператери дронова у бази у Невади усвојили употребу израза бубица да описују жртву пројектила испаљеног од дрона. Размотрите посебно моралну одвратност ударног знака у којем се дрон убица враћа да нападне оне који су пожурили у помоћ жртвама ракетног удара. Колико су само муке утрошили стручњаци на морални банкрот који је показао горе описаним поступцима? Били су савршено хладни са употребом дронова за масакр беспомоћних цивила у Пакистану. Нису могли да дају два хука за суверенитет Пакистана. То су људи који сада шикћу око наводног кршења територијалног интегритета Украјине од стране Русије. Да поновим почетно питање – Зашто видимо ово селективно згражање?
Одговор лежи у данак који узимају дискурзивна ограничења која су неопходна због задатка одржавања америчке надмоћи и америчке изузетности. Много је ствари које морају остати неизречене. Иако је највећим делом коментари затварао очи пред разним облицима безакоња које САД рутински спроводе широм света, такво ћутање мора да је било веома фрустрирајуће. Да ли имате избор између држања предавања о светом статусу међународног права и ћутања на тему која аналитичар не би преферирао прву? Дошао је тренутак катарзе када је Русија деловала у одбрану својих стратешких интереса у региону и преузела контролу над Кримом. У ствари, англо-америчком коментатору је дата прилика да пређу на млеко за све што је вредело. Отуда хистерија и згражање које је у последње време сведочено. Они који не размишљају о греди која је у њиховом оку, са уживањем гледају трун у оку свог брата. Овај цинизам и опортунизам нису прошли незапажено у Русији где је председник Владимир Путин имао да каже неке поражавајуће ствари о открићу међународног права од стране његових западноевропских и северноамеричких критичара. Како је то рекао у свом историјском обраћању од 18. марта: Добро је што схватају да међународно право још увек постоји. Боље икад него никад.
председника Путина изузетно обраћање Парламенту о интеграцији са Кримом вредна је пажње из више разлога. Елоквентно се наводи случај уједињења са Кримом. Језик обраћања прожет је историјском дубином и осећањем. Бескомпромисно се заузима по питању руског суверенитета и статуса Русије као самосталног активног учесника у светским пословима. Изнад свега, адреса је тешко погодна. Постоји презир и сарказам за лицемерје западних сила које предводе САД и њихову стручност у манипулисању или занемаривању или кршењу међународног права како то одговара њиховој сврси. Знаковито обраћање председника Путина није наишло на добар пријем у западном свету, ако је реакција у англо-америчким медијима нешто што је потребно. Чини се да су учињени заједнички напори да се одврати од казивања истине и осуде војних напада на Југославију, Авганистан, Ирак и Либију предвођених САД. „Аутократа као што је Путин игра своју игру и увек нађе сопствене изговоре“, шмрцнуо је Џорџ Пакер из часописа Њујоркер. Путинова жуч и горчина су се неконтролисано излили у обраћању парламенту, тврди Сајмон Тисдал из листа Гардијан. Њујорк тајмс је навео да је обраћање било прожето годинама негодовања и горчине због уочених увреда са Запада. Нема сумње да би се ови примери могли са лакоћом умножити.
Заједничка нит се провлачи кроз већи део медијских коментара о председнику Путину. Аналитичари увек изнова говоре о дубоко укорењеној незадовољству руског председника према Западу. Обично се подразумева да су те притужбе на неки начин имагинарне или небитне. Ништа не може бити даље од истине. Не говоримо овде о некаквој ситници коју је гадни и зли Путин разнео преко сваке мере. Реч је о несавесним делима издаје које је извршила победничка страна у хладном рату. Академски стручњаци за руске или источноевропске студије обично признају да је поступање Сједињених Држава према њиховом палом противнику поставило терен за будући сукоб. Многи посматрачи су користили аналогију Версаја да пренесу тежину понижења које је Русија морала да прогута када се Совјетски Савез распао. Између осталог, ту је и стварна чињеница ширења НАТО-а на исток у директној супротности са уверавањима највиших званичника попут америчког државног секретара Џејмса Бејкера и канцелара Хелмута Кола тадашњем совјетском председнику Михаилу Горбачову када је невољно пристао на уједињење Немачке. Ово је издајство чисто и једноставно. Нема потребе за клецањем овде или бељењем црних дела. Такве ствари је најбоље препустити онима који се редовно појављују на страницама Опинион Васхингтон Поста и других корпоративних медија. Они су старе руке у замагљивању или потискивању јасних чињеница.
Зашто је издаја председника Горбачова од стране креатора политике коју предводе САД некако измакла пажњи медијских аналитичара који су бесни руском „агресијом“ на Криму? Којим подметањем је могуће осудити Русију због наводног кршења међународног права истовремено ослобађајући Сједињене Државе кривице за предводјење ширења НАТО-а уз флагрантно занемаривање приговора руске стране? Уградивши девет бивших држава Варшавског пакта и три бивше совјетске републике у алијансу НАТО објавиле су 2008. да ће бити укључене и Украјина и Грузија. НАТО је сада био спреман да се прошири све до граница Русије. Са овом перспективом пред собом, руско руководство је деловало у име руских националних интереса. Као што је господин Путин рекао у свом говору у парламенту: Ако притиснете опругу до крајње границе, она ће се снажно вратити. Ово увек морате запамтити.
НАТО је слон у соби. Кретање НАТО-а ка истоку, а посебно његово предстојеће ширење на руске границе, кључни су за разумевање зашто је дошло до обрачуна на Криму. Осим часних изузетака (нпр. Сеумас Милне „Сукоб на Криму је плод западне експанзије“, Гардијан, 5. март 2014.) главни аналитичари су занемарили провокативне импликације ширења НАТО-а. У најбољем случају, успутно помињу ширење НАТО-а и прелазе на друге теме, од којих су најдраже агресивне склоности председника Путина и санкције које би требало да буду спроведене као казне. Даље постојање НАТО-а више од две деценије након пада Совјетског Савеза захтева више него успутно помињање. Варшавски пакт је распуштен, али не и НАТО. Неопходно је поставити питање зашто војни савез који је првобитно основан ради обуздавања Совјетског Савеза цвета у постсовјетском светском поретку.
Англоамерички медији обмањују јавност прешућивањем питања од кључне важности. За добијање поузданих информација потребно је обратити се академској литератури. Студија историчара ЈЛБлацка Русија се суочава са ширењем НАТО-а (Ланхам, Мериленд: Ровман & Литтлефиелд, 2000) је од посебног интереса у овом контексту. Аутор показује да је од раних 90-их па надаље ширење НАТО-а било гнојно питање у политичком дискурсу на руској страни. У овом дискурсу НАТО се посматра као инструмент за изолацију Русије од Европе и за унапређење циља америчке хегемоније. Аутори налази поткрепљују коришћењем руског материјала – извештаја и анализа у медијима, истраживања јавног мњења и друге релевантне литературе. Руски министар спољних послова Јевгениј Примаков је још 1993. године предвидео да ће проширење чланства НАТО-а на исток довести до тога да Москва уведе контрамере (Русија се суочава са проширењем НАТО-а, стр.16). Другим речима, концепт црвене линије није искључиви производ болесног, империјом опседнутог ума председника Путина. Црвена линија се оцртавала у стратешком размишљању на руској страни много пре него што је председник Путин изјавио да су је западне силе прешле у Украјини.
Медијско извештавање о руској интеграцији са Кримом било је срамно, неодговорно и обмањујуће. Она је оштећена кратковидном неспособношћу да се види даље од интереса САД-ЕУ. И то је нетачно по питању основних ствари. Упркос свим ликовањима у Њујорк тајмсу, Русија се не суочава са међународном изолацијом. Иако је Русија избачена из Г-8, земље економског савеза БРИКС-а (Бразил, Русија, Индија, Кина, Јужна Африка) нису усвојиле став САД-ЕУ о Криму. Индија је експлицитно признала да Русија има легитимне интересе на Криму. Али ништа од овога не интересује англоамеричке медије. Данас је јавност сведоци омаловажавања Путинове Русије коју су нам донели управо медији који су пре десетак година били напаћени око инвазије на Ирак. Новински медији су се уморили од чекања са суспрегнутим дахом на ископавање Садама Хусеиновог оружја за масовно уништење и сада су захваћени грозничавим очекивањем руске инвазије на Украјину. Нема сумње да је коментар већ саставио антируске дијатрибе које приличе овој прилици.
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити