Мучна и бескрајна сага о индијско-америчком цивилном нуклеарном споразуму поново се померила у први план националне политичке сцене. Као што је добро познато посматрачима такозваног индијско-америчког стратешког партнерства, коначни одлучни притисак индијске дијаспоре са сједиштем у САД и домаћих заговорника нуклеарног споразума довео је у октобру 2008. до потписивања америчког закона о закон под називом „Закон о одобрењу нуклеарне сарадње Сједињених Америчких Држава и Индији и унапређењу неширења“. „Успешно“ склапање цивилног нуклеарног споразума са САД рекламирано је као круна спољнополитичког достигнућа прве администрације Манмохана Синга (мај 2004-мај 2009). Од тада су звуци славља нестали да би их заменила стварност мање еуфоричне природе. Амерички играчи нуклеарне индустрије нису били вољни да склапају уговоре о инсталирању нуклеарних реактора све док Индија не донесе закон којим се ограничава њихова одговорност у случају нуклеарне несреће. Нуклеарне електране које предводе Генерал Елецтриц и Вестингхоусе лобирају у Вашингтону да изврши неопходан притисак на Индију. Изузеће које су САД у име Индије оспоравале од међународних споразума који регулишу нуклеарну трговину дало је Вашингтону полугу да диктира услове влади Уједињене прогресивне алијансе (УПА). Наравно, Вашингтон је притиснуо своју предност. Француски и руски преговарачи били су вољни да закључе споразуме о снабдевању нуклеарних реактора без постављања еквивалентних захтева. Ипак, администрација Манмохана Синга је везана обећањима датим Вашингтону у писму којим се преноси њена намера да купи реакторе производног капацитета од 10 МВ од америчке нуклеарне индустрије. Ова обавеза је донета у неком тренутку 000. пре добијања печата Конгреса о одобрењу нуклеарног пакта. (2008) Настала дилема одвија се у позадини већ неколико месеци и коначно је избила на видело. Сходно томе, индијска политичка сцена по ко зна који пут сведочи масовном обрачуну око нуклеарне погодбе која тек треба да буде операционализована.
У питању је садашњи преокрет Закон о грађанским обавезама за нуклеарну штету из 2009. који у ствари каналише одговорност индијским пореским обвезницима прописивањем максималне комбиноване обавезе од Рс. 2087 милиона (458 милиона долара) за владу и нуклеарног оператера у случају нуклеарне несреће. Одговорност оператера је ограничена на 500 милиона рупија или 109 милиона долара. Пошто је оператер јавни сектор, терет плаћања на крају пада на индијске пореске обвезнике. Предлог закона даје пуни имунитет произвођачу и добављачу компоненти за нуклеарни реактор. Неке од његових одредби изазвале су примедбе у вези са утицајем закона на безбедносне стандарде и обезбеђивање адекватне накнаде у случају нуклеарног удеса од стране Министарства финансија и Министарства животне средине и шума. (2) Ови приговори су одбачени и кабинет Уније је усвојио нацрт закона. Парламент се, међутим, није показао једнако савитљивим. Председник Лок Сабхе је примио 15 приговора до 10.30 часова 15. марта 2010. године, дана када је предлог закона стављен на расправу. Бојећи се да нема потребне бројеве за добијање одобрења за кућу, УПА је журно повукла рачун са данашње расправе. Опозиција је са своје стране максимално искористила нелагоду владајуће странке. Тог дана водећи информативни канали су приметили јединство које је било приказано у редовима главних опозиционих група, Левог фронта и Бхаратииа Јаната Партије (БЈП). ИБН (Индиан Броадцастинг Нетворк) чак је сматрао да је таква сарадња између опозиционих посланика (МП) била без преседана. Извјештавање НДТВ-а (Нев Делхи Телевисион) укључивало је сегмент у којем је Иасхвант Синха, посланик БЈП-а и бивши министар финансија Уније, истакао у парламенту да је индијски закон поставио максималну одговорност на цифру која је 23 пута испод минимума утврђеног еквивалентом Америчко законодавство за нуклеарну индустрију.
Влада Манмохана Синга је прешла у режим контроле штете непосредно након срамотног повлачења 15. марта. Саветник за националну безбедност Шив Шанкар Менон је одмах сазвао седницу на којој је група посланика Конгреса обавештена о предностима које ће произаћи из усвајања закона. Тајмс оф Индија је приметио да је Менонова седница са посланицима Конгреса, очигледно по налогу премијера Манмохана Синга, виђена као покушај да се објасне питања која су покренули и левица и БЈП, у одсуству дебате у Представничком дому. (3) Посебно је уложен велики напор да се отклони став да је предлог закона претерано штитио стране пословне интересе. Истовремено, опозиција предвођена левим партијама консолидује своје редове и настоји да ојача своју позицију. Лидери левице одржали су конференцију за штампу на којој су истакли слабости закона о нуклеарној одговорности и позвали посланике да заузму став против те мере. (4) Предлог закона треба поново да се поднесе у априлу када се Скупштина врати након паузе након сједнице буџета.
Предлог закона о нуклеарној одговорности био је подвргнут низу разорних критика правних стручњака, политичких аналитичара и активиста. Неколико критичара закона сматра да је то једнако огромној субвенцији за стране градитеље реактора. Стратешки мислилац Брама Челани изнео је изузетне мере до којих иде закон у сврху помагања пословних интереса страних градитеља реактора и намештања услова пословања у њихову корист. (5) Изнад свега настојање закона да постави несавесна ограничења одговорности учинило га је посебно рањивом метом. Бивши државни тужилац Индије Соли Сорабџи изјавио је да закон земље како је садржан у пресудама Врховног суда види заштиту жртава несрећа као основно право према члану 21 индијског устава и не даје ни налог ни оправдање за ограничавање нуклеарне одговорности. (6) Ставови г. Сорабјееа пренети су у његовом одговору на захтев Гринписа за његово правно мишљење. Гринпис је у саопштењу за јавност навео да је влада починила морално за осуду чином израдом закона. Кампања Греенпеаце-а против овог закона укључивала је апел посланицима оба дома парламента да испуне своје обавезе као изабрани представници индијског народа и да одбаце закон. (7) У одређеној мери, предлог закона успева да се самодеконструише тако што се прикрива потенцијал за катастрофални удес и задржава претварање да су безбедносни аспекти нуклеарне производње у рангу са другим категоријама индустријске производње. Није ни чудо што је новинар и активиста Прафул Бидваи описао закон као чин лудости од стране владе УПА. (8)
У међувремену, на пола света, ферментацију у индијском парламенту и међу њеним активистима и интелигенцијом одбацио је њен званични портпарол индијски министар спољних послова Нирупама Рао који је боравио у САД у шестодневној посети. У издању од 6. марта, Индиа Аброад (недељник вести који служи индијској дијаспори са седиштем у Северној Америци) известио је да је министар спољних послова одбацио сваку забринутост због одлагања закона о грађанској нуклеарној одговорности у индијском парламенту. Извештај носи наслов „Спровођење Н-посао се одвија глатко и на задовољавајући начин“. Министар спољних послова је направио ово згодно представљање у интеракцији са Индијом у иностранству. Очигледно је да је до одлагања закона дошло након усаглашеног напада опозиције. (Драги, Опозиција уме да се понаша на најневаспитанији начин). Могуће је да је председник Америчког индијског пословног савета (УСИБЦ), такође цитиран у истом извештају, имао реалистичније схватање најновије препреке за спровођење споразума. Амерички бизниси и индустрија су жестоко лобирали у име нуклеарног споразума у ходницима моћи у Вашингтону. Сада се чини да је августовски ентитет обузела тјескоба која се појавила иу предсједниковим примједбама. Он је рекао да би одлагање могло да доведе до тога да амерички бизнис изгуби од Русије.
Премијер Манмохан Синг и сви његови људи (и жене) не могу пожелети парламентарну основу индијске демократије. У индијском политичком систему премијер нема законску обавезу да добије одобрење парламента за закључивање међународних уговора. Сходно томе, још 2008. године др Манмохан Синг је искористио своју премијерску прерогативност да потпише нуклеарни споразум у флагрантном занемаривању противљења споразуму из парламента. У случају домаћег законодавства као што је закон о нуклеарној одговорности, премијер не може наставити без сагласности парламента. У 2008. сазивање монсунске седнице парламента је одложено за два месеца како би се премијеру дала прилика да одржи нуклеарни састанак са председником Бушом. Ова тактика је недоступна у овом тренутку, што подразумева одржавање још једног нуклеарног састанка - овог пута са председником Обамом. У ствари, поуздани извори Индији у иностранству дали су до знања да и Вашингтон и Њу Делхи настоје да заврше све техничке детаље и да закон о нуклеарној одговорности буде одобрен у парламенту када амерички председник посети Индију током лета. Сада када би достојни премијер могао да рачуна на то да ће изабрани представници индијског народа утиснути печат закона који има за циљ да подари бонанцу америчкој нуклеарној индустрији. У својој оштрој анализи закона о нуклеарној одговорности, Гопал Кришна, активиста за заштиту животне средине и адвокат, претпоставио је да су америчке нуклеарне компаније можда израдиле нацрт закона. (9) Очигледно су ове компаније обавестиле медије да су задовољне природом рачуна. Другим речима, видели су закон пре него што је поднет у парламенту.
Улози су јасно дефинисани политичком контроверзом око закона о нуклеарној одговорности, медијским извештајима и аналитичким коментарима. Посао вредан милијарде долара и одговарајући профит мами америчку нуклеарну индустрију док настоји да уђе на уносно индијско тржиште. Да би се олакшао овај улазак, права могућих жртава нуклеарне несреће су потпуно невидљива. Ово лукавство бране индијске политичке елите и медијски лојалисти у име испуњавања легитимних очекивања индустрије и стварања повољне климе за улагања. Ако је, као што се претпоставља, америчка нуклеарна индустрија заправо аутор закона о нуклеарној одговорности, можда је претерала постављањем несавесних ограничења одговорности и преусмеравањем финансијске одговорности у случају нуклеарне несреће на индијску државу и индијске пореске обвезнике. У случају првог, имплицирани презир права жртава нуклеарне несреће је превише еклатантан да би се занемарио. У случају потоњег постоји очигледна неправда у пребацивању финансијског терета плаћања компензације са компаније која је произвела неисправну опрему. Поред тога, како напомињу из Министарства финансија, каналисање одговорности са страних привредних субјеката поставља превише питања о уклањању подстицаја за поштовање стандарда безбедности при пројектовању и изградњи нуклеарне опреме. Ипак, амерички нуклеарни ентитети су можда имали значајне шансе да спроведу своју агенду. Након што су до сада превазиђене све главне препреке са кључним функционерима у извршној власти индијске владе који делују (за све сврхе) у име УСИБЦ. Међутим, у овој фази имплементације споразума, заинтересоване стране нуклеарног споразума морају да се боре са дугом сенком коју је бацила трагедија гаса у Бопалу. Двадесет пет година након што је смртоносна испарења изашла у глуво доба ноћи из фабрике пестицида, околина и подземне воде остају контаминиране токсичним материјалима који и даље узимају жртве. Упркос вођењу упорне, високо профилиране националне и међународне кампање за постизање правде за жртве из Бопала, није било могуће привести починиоце цурења гаса на суд или наметнути корпоративну одговорност за деконтаминацију просторија бивше Унион Царбиде биљка. Суморно упозорење „Немој понављати Бхопал“ понавља се много пута у коментару који доводи у питање одредбе закона о нуклеарној одговорности. Ако ништа друго, наслеђе гасне катастрофе у Бопалу ће вероватно осудити нацрт закона када дође на расправу у парламенту.
Амерички амбасадор у Индији Тимоти Ромер рекао је да би усвајање закона значило добитну ситуацију за обе земље. Нирупама Рој, индијски министар спољних послова, дао је коментаре на исти начин. Човек је у искушењу да помисли да браниоци закона о нуклеарној одговорности живе у ехо комори. Али овога пута можда неће бити могуће прикрити значајна питања и стећи веру за фикцију. Такође се може рачунати да ће морална разматрања играти улогу у одговору јавности на текућу конфронтацију око закона. Несумњиво, морални врх не припада онима који се залажу за друштвену филозофију у којој су интереси пословних елита најважнији, већ онима који инсистирају на одговорности државе да заштити своје грађане од опасности. Бивши државни тужилац Индије Соли Сорабжи рекао је да ће сваки потез за ограничавање нуклеарне одговорности бити у супротности са пресудама Врховног суда и биће у супротности са интересима народа Индије и њиховим основним правима према члану 21. Устава. Предлог закона који је неуставан и флагрантно супротан закону земље — није ни чудо што су премијер Манмохан Синг и остали покушали да прогурају закон о нуклеарној одговорности кроз Лок Сабху. Треба се запитати да ли је УСИБЦ заиста очекивао да ће се извући са преписивањем индијског закона под сопственим условима. Док политичке странке које се противе нацрту закона консолидују своје стратегије, пред онима који су заинтересовани за спровођење нуклеарног споразума предстоји ноћна мора – наиме да ће Леви фронт и БЈП инсистирати на томе да се предлог закона упути на проверу овлашћених комитет или комисија.
Референце:
Сиддхартх Варадарајан, „Индија нуди 10,000 МВ нуклеарних уговора САД-у”, Тхе Хинду (20. септембар 2008.) http://www.thehindu.com/2008/09/20/stories/2008092060161200.htm
Сидарт Варадарајан, „Нуклеарни закон игнорише примедбе министарстава“, Тхе Хинду (5. март 2010.)
http://www.thehindu.com/2010/03/05/stories/2010030560120100.htm
„Менон улази да спаси Н-рачуне“, Тајмс оф Индија, 17. март 2010.
http://timesofindia.indiatimes.com/india/Menon-steps-in-to-save-N-bill/articleshow/5692229.cms
„Левица позива на јединствен став против закона о нуклеарној одговорности“, Тхе Хинду (17. март 2010.)
http://beta.thehindu.com/news/national/article247770.ece
Брама Челани, „Игнорисање лекција Бопала и Чернобила“, Хинду (16. фебруар 2010.)
http://www.thehindu.com/2010/02/16/stories/2010021655210800.htm
6 http://www.greenpeace.org/india/assets/binaries/soli-sorabjee-opinion-on-nucle
7 http://www.greenpeace.org/india/press/releases/greenpeace-alerts-mps-to-const
8 Прафул Бидваи, „Друга велика нуклеарна лудост УПА“
http://news.rediff.com/column/2010/mar/19/the-upas-second-great-nuclear-folly.htm
Гопал Кришна, „Потребан је преглед закона о нуклеарној одговорности“
http://news.rediff.com/column/2010/feb/25/nuclear-liability-bill-needs-scrutiny.htm
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити