У недавној радио емисији, позивалац је рекао крсташу против репарација Дејвиду Хоровицу да заговорници репарација не брину шта Хоровиц мисли о репарацијама. Он је уверавао слушаоце да ће заговорници репарација натерати Америку да призна своју кошмарну ропску прошлост и да надокнади црнце за њихову патњу. Хоровиц је одбацио критике, инсистирао на томе да већина Американаца и даље мисли да су репарације за ропство ужасна идеја, и пркосно најавио да ће на јесен вратити своју емисију против репарација на факултете како би то доказао.
Хоровиц и позивалац су у праву и погрешили по питању репарација. Некада маргинално питање које је рекламирала шаролика мешавина црних сепаратиста, фанатика и лудака, и које су поштовани мејнстрим лидери за грађанска права избегавали попут куге, репарације су сада набијене на плочу јавне политике нације. Лидери НААЦП-а, Урбан Леагуе и Конгресног Блацк Цауцуса сви се слажу да репарације имају неке заслуге. Осим саветнице за националну безбедност председника Буша, Кондолизе Рајс, ниједан други истакнути црнац се не усуђује да јавно осуди репарације. Чак су и неки врхунски бели политичари, попут градоначелника Чикага Ричарда Дејлија, успутно указали на репарације као валидне за разматрање. Марш репарација у Вашингтону имао је за циљ да изврши притисак на Конгрес и Бушову администрацију да ублаже свој отпор репарацијама сличан Формици. Али марш, без обзира колико велика бука и број, неће учинити Буша више спремним да прихвати репарације. Разлог је једноставан. Буш чита истраживања јавног мњења и они показују да огромна већина белаца, нецрнаца, па чак и много црнаца, мисли да је репарација лоша идеја. И бројеви нису близу. Анкета ЦНН/УСА Тодаи која је спроведена након што су црнци поднели две добро публиковане тужбе за репарације прошлог фебруара показала је да је 75 одсто Американаца рекло да корпорације не би требало да плаћају репарације за ропство, а огромних деведесет одсто је рекло да влада не би требало да плаћа репарације.
Заговорници репарација ухватили су се за сваки аргумент у књизи како би разбили зид јавног отпора репарацијама. Они уверавају да црни милијардери, председници компанија, спортисти и забављачи неће добити ни новчића од репарације, да ће ићи у програме помоћи сиромашнима црнима, да неће окривити све белце, и да ће Јапанци -Американци и преживјели Холокауст добили су репарације за злочине над њима. Ови аргументи и даље падају на глуве уши. Покрет за репарације не може да уздрма дубоку јавну ознаку да је то покрет искључиво за црнце, од стране и за црнце. Упркос небројеним говорима у којима се залажу за расно братство и међурасну сарадњу Мартина Лутера Кинга, млађег и других лидера за грађанска права, та иста ознака је била утиснута у покрету за грађанска права почетком 1960-их. Био је потребан национални шок и одбојност због јужњачких мафијаша који су премлаћивали, сакате и убијали белце раднике за грађанска права, као и масовно присуство хиљада белих студената у јужњачким забаченим градовима да би се уздрмала ознака „само за црнце“ из покрета за грађанска права. Тек тада је добио широко јавно и политичко прихватање као аутентичан покрет за промену закона и јавне политике који би користили радницима, женама, мањинама, па чак и белцима.
Покрет за репарације не поседује својствени расни егалитаризам покрета за грађанска права. Заробљена је својим расним изолационизмом. Фокус је искључиво на компензацији потомцима црних робова за неправду ропства, а белаца за данашњи расизам. Већина белаца готово сигурно поздравља борбу за побољшање јавних школа у центру града, здравствену заштиту, обезбеђивање бољег становања и здравствене заштите, као и борбу против дрога, као и скоро пандемичну пошаст против ХИВ/АИДС-а међу црнцима. Али они такође верују да су то друштвене болести које готово једнако тешко погађају друге мањине, сиромашне и маргинално запослене белце радничке класе. Заступници репарација не помињу ово.
Као последица тога, репарације испадају као гужва и превара која би њихове тешко зарађене пореске доларе избацила у црну рупу без ичега заузврат. У време растућих буџетских дефицита, корпоративних колапса, пада акција и претеће опасности од масовних отпуштања која муче раднике средње класе, репарације изгледају као неозбиљно питање које изазива политичке поделе и расно поларизовано.
Упркос колосалном отпору репарацијама, још увек се може изнети убедљив аргумент да је у интересу владе и бизниса да упумпају више средстава у специфичне пројекте као што су образовање и превенција АИДС/ХИВ-а, корективно образовање, вештине и обука за рад, саветовање и рехабилитација о дрогама и алкохолу, приступ рачунару и програми описмењавања. Они би повећали сиромашне црне, не би смањили јавне приходе, и што је најважније, не би сматрали све белце кривцима за ропство.
Чињеница да су хиљаде биле спремне да марширају за репарације гарантује да проблем неће нестати. Али све док је већина Американаца убеђена да је репарација ужасна идеја, марш неће много променити њихово размишљање о томе.
Еарл Офари Хутцхинсон је аутор и колумниста. Посетите његову веб локацију за вести и мишљења: ввв.тхехутцхинсонрепорт.цом Аутор је књиге Криза у црном и црном (Миддле Пассаге Пресс).
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити