Извор: Тхе Вире
Часни заменик главног министра Гуџарата изнео је занимљиву формулацију.
У говору на догађају који је организовао тај познати уставобранитељ, Висхва Хинду Парисхад, он је осрамотио ужурбане цивиле да схвате да демократија и секуларизам у Индији постоје само зато што је наша хиндуистичка нација. Он има опоменут да би, ако би се Хиндуси свели на мањину, или би се муслиманско становништво само повећало, таква прича нестала и „ништа не би остало“.
Питање на које министар треба да одговори је следеће: зашто, онда, is постоји ли толико забринутости за будућност устава и секуларизма када је Индија тако претежно хиндуистичка већина?
На крају крајева, Индија није постала хиндуистичка већинска нација тек у последњих седам година.
С обзиром на ту очигледну чињеницу, зашто будућност устава и секуларизма није сметала толиком броју Индијаца пре живота садашњег режима?
Другим речима, шта објашњава чињеницу да данас нису само самозвани грађани-чувари – академици, јавни интелектуалци, новинари, добровољне организације итд. – већ и судије разних судова који се налазе у обавези да се све учесталије позабаве питањем секуларно-уставних истина и очигледно обојених тужби и гоњења?
Заиста, зашто би часни судија Врховног суда пре неки дан јасно говорио о потреби да грађани говоре „истину власти“, напомињући да тоталитарне владе имају тенденцију да се ослањају на „неистине” који мора бити стално изложен. Само да наведем једну такву узнемирујућу опомену међу многима последњих дана нашег народног живота.
Одговор на конфесионални аргумент који је изнео заменик главног министра Гуџарата је заиста и једноставан и узнемирујуће очигледан: Индија више није само хиндуистичка већинска нација, већ она коју води Хиндутва.
А то двоје, авај, нису исти котлић – као што ни суфизам и вехабизам нису исто, колико год десничари желе да верујемо да јесу.
Бити хиндуиста је само дата чињеница демографије, она која се интерно разликује од различитих друштвених група (што се часни премијер разметао у време свог недавног проширења кабинета).
Хиндутва је, напротив, културолошки наоружан хиндуизам који не значи само да се одмара у временској коегзистенцији са нехиндуистичким Индијанцима, под окриљем устава, већ да добије расно и верски доминантну државу како је предвиђено њиховим слоган 'хинду, хинду, хиндустан'.
Да овај пројекат многи, укључујући уважене судије, јасно виде као негативан за слово и дух устава – који смо „ми људи“ дали себи без обзира на било каква преференцијална права на било коју деноминацију (осим таквих одредби који штите права мањина различитих дефиниција) – говори нам зашто није довољно да се залажемо за добру хиндуистичку ствар тако очигледно као што то заменик главног министра тражи.
Последице
Јасно је да хиндуистичка већина није исто што и хиндутванска мајоризација. То је захвалан разлог зашто већина Хиндуса и даље одбија да гласа за владајући БЈП.
Да су то двоје били једно те исто, странка је требало да има већи број анкета од 37 одсто колико је урадила на парламентарним изборима 2019.
Да се ова политичка промена са хиндуистичке већине на хиндутванску већинску нацију, ако јој се дозволи да се настави, фер да осујети прослављени плурализам индијских чинија за салату са озбиљним последицама постаје очигледно са сваким даном који пролази.
Узмите напету државу Џаму и Кашмир.
Свакодневна је хваљена чињеница да је јединствена културна снага државе вековима боравила у ономе што се зове њена суфијско-риши духовност – омиљена стварност коју је овај писац имао среће да искуси током 20 година боравка у Долини.
Подсетимо се да је покојни шеик Мохамед Абдулах имао ово да каже Муслиманској лиги када је позван да баци жреб Кашмира са муслиманском доминацијом Пакистана: „Какве везе суфијски Кашмир може имати са теократским Пакистаном?“.
Матрица која објашњава зашто су, када су муслимански истоверници извршили инвазију на државу 1947. године, у одсуству било приступања или индијске војске, муслимански Кашмирци, претежна већина, узели под своје окриље минијатурне Пандите и друге кашмирске хиндуисте и стали попут стене да одбије освајачу његову жељу.
И, имајте на уму да говорим као сведок те историје, макар и као дете од шест година.
Нажалост, ако ништа друго, провинција Џаму није требало да демонстрира братство исте непроцењиве и идеолошки принципијелне врсте.
Није узалуд Ганди приметио да је једино светло које је видео у тами тих дана било у Кашмиру.
Зашто је онда био случај да снаге непријатељске суфијском исламу јачају у том несрећном делу Индије? Зар није случај да Кашмирци на могућност теократске Индије гледају са истом узнемиреношћу која их је одвратила од оданости идеји Пакистана? Ово је била могућност коју је шеик Абдулах и замишљао и због које се мучио.
Није ли, дакле, иронија да у последње време имају моћ схватио потребу да још једном пројектује и да попуни кашмирски суфизам? Да је ово још један лукав потез сугерише чињеница да потреба за инаугурацијом одговарајуће суфи-бхакти културе на копну нигде није на плану.
Узмите у обзир да се суфизам на првом месту појавио као духовно утемељен протестни покрет против дрскости и прекомерне владавине још у 13. веку.
Једном речју, шта су суфије учили? То, као у телу грчког концепта о aгапе, Божја љубав према свим људским бићима и свим створеним стварима је бесконачна и недискриминаторна; да бити суфи значи тражити заједништво са том љубављу кроз одрицање од материјалних амбиција и одбацивање аутократске моћи, медитацију, једноставну и проживљену побожност, слављеничко поштовање светаца код њихових мазари, и музику транса. Све ово произилази из вољног препуштања Божијој несекташкој иманентности.
Све се то слави у поезији кашмирских мистика из Лал Дед и шеик Нурудин у наше време.
Али, ево цака:
Може ли такав пројекат у Кашмиру цветати поред агресивне Хиндутве на копну?
Чак и потомци владајућег БЈП-а стално признају, чак и као политички гест, изузетну оштроумност младалачких Кашмираца.
Питање које се поставља само по себи је како се од такве кашмирске омладине може очекивати да пригрли, посебно на званичном диктату, обновљени суфизам у зубима онога што виде да се дешава на копну са мучним наставком?
Када би неко овде испричао причу само из времена немира на североистоку Делхија, набрајање би и даље било језиво: геноцидне пароле на Јантар Мантару, најновији линчови у Индоре Ујјаин, расно искључиве декламације на Дварка и суседства у Морадабад, Меерут, итд., тешко да би био подстицај кашмирској омладини да следи суфизам док Хиндутва несметано ради свој посао.
И шта се може очекивати од њих да мисле о дневним вестима о променама имена градова, насеља, споменика итд. – укључујући сада и предложене трансмогрификација Алигарха у Харигарх – сви упућени једном једином секташком сврхом?
Ово очигледно није оно што је хиндуизам био до пре седам година.
Да не говоримо о империјалном начину на који су обећања дата Кашмирима у време приступања џанк преко ноћи без икаквих демократско-уставних речи-тако, и понижени да постану расцепкане и закржљале територије Уније, којима управља номиновани шеф?
Позвани поново да оду суфију, не виде Амира Кхусроа, Миру, Тука Раму, Нарси Мехту, Кабира, Нанака, Буле Схаха, Баба Фарида, суфија Баулса из Бенгала, министранте срца и многи други хиндуистички потомци бхакти покрета и традиције који су у првом плану на копну јер су позвани да предњаче суфијима у Кашмиру
Они само чују политички ратни поклич „Јаи Схри Рам“ који је притиснут у службу деноминацијске хомогенизације.
У том ратном покличу препознају мариада пурусхоттам Рам не као један од кога су индијски муслимански песници писали са преданошћу и поштовањем – већ као ратник Схатрииа који је спреман за освајање.
Где би онда несекташки и демократски грађани могли да оду по обештећење осим у свечани савез који је Република некада склопила са свим Индијанцима?
Поједностављено речено, осим ако не научимо да поступамо према другима онако како бисмо желели да други раде нама, лажни јадиковци и отрцани пројекти лишени душе и суштине у генијалности управљања имају мало изгледа да буду убедљиви или изводљиви.
Најзад, зашто се осећа прилично изнервирана пика у начину на који заменик главног министра помиње устав и секуларизам? Да ли је сам тај тон можда поклон?
Бадри Раина предавао на Универзитету у Делхију.
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити