Хилари Клинтон сада каже да је њен „приоритет број један“ у Сирији уклањање Башара ел Асада, што нас ставља на пут рата са Сиријом и Русијом следеће године. Без обзира да ли гласате за њу или не, требало би да се посветите томе да је спречите у овом лудилу, које је председник Обама мудро спречио 2013. Сирија и Русија заиста чине ратне злочине у Алепу, али ако сте у искушењу да пристанете на „зона забрањеног лета“ или „хуманитарна интервенција“ против сиријских, руских и иранских снага, размотрите ових десет чињеница и запажања:
1/ Никада не чујемо о злочинима које су починиле сунитске побуњеничке снаге које подржавају САД, укључујући исламисте склоне Ал Каиди који су сада прећутно укључени у редове побуњеника. Изненадна промена режима у Сирији ће довести до тога да ове снаге буду на челу и да се боре једна против друге за власт. Неки побуњеници-победници би извршили етничко/секташко чишћење против алавита, хришћана и Курда, што би довело до тога да се многе од ових и других мањина плаше побуњеника колико се сунитска већина плаши Асада. Да, рат може и биће још гори уз више спољне интервенције.
2/ Свака „зона забрањеног летења“ изнад Сирије сигурно ће бити праћена обарањем и руских и америчких авиона, у непредвидивој ескалацији која би се лако могла проширити на било које друго место у региону или свету. Бомбардовање сиријских/руских снага резултирало би већим бројем смртних случајева, а не мањим бројем цивилних жртава. У транскрипту који је процурио из 2013. године, Хилари је признала: „Да бисте имали зону забране летова, морате да уклоните сву противваздушну одбрану, од којих се многе налазе у насељеним местима. Дакле, наше ракете, чак и ако су ракете за одвајање, тако да не излажемо своје пилоте ризику – убићеш много Сиријаца.
3/ САД активно помажу саудијско бомбардовање Хути побуњеника у Јемену, са разарањима и смртним случајевима цивила који се мало разликују од сиријског/руског бомбардовања Алепа. САД су управо директно лансирале пројектиле против Хута, уплевши нас у веома опасан део регионалног рата између Саудијске Арабије и Ирана. Портпарол Стејт департмента Џон Кирби остао је без речи када су га новинари замолили да дефинише разлику између Руса у Сирији и Саудијаца у Јемену.
4/ САД имају око 800 страних војних база широм света. Русија има тачно две базе ван бивше совјетске територије– обојица у Сирији. Путин покушава да опонаша оно што су САД урадиле у Ираку и Авганистану, успостављајући Русију као регионалну и глобалну силу. Русија ради управо оно што су САД урадиле у Панами – дрско се мешају у послове земље у којој се налазе њене базе. САД немају никакав легитимитет да критикују искорјеницу у глобалном империјализму или да демонизују Русију због истих злочина које су америчке снаге чиниле у Фалуџи и другде.
5/ Русија неће одустати ако почнемо да обарамо њену летелицу. Путин је био „касапин из Грозног“ у Чеченији (што је Запад зажмурио), и интервенисао је против националистичких влада у Грузији и Украјини. Он ће се окренути негде другде у свету – наоружавање Ирана, успостављање поморске базе у Египту или претње Летонији. Један од начина да се умањи његов популарни апел је да престане да се храни у његовој националистичкој пропаганди да НАТО окружује Русију и да прећутно подржава фашисте и ултранационалисте на њеним границама. Политички напредује само када се повећа војни притисак Запада, и може да се представи као да се супротставља НАТО-у. И Русија и Иран такође напредују када звецкање сабљама САД и Израела подиже глобалне цене нафте.
6/ Пракса „хуманитарне интервенције“ подржава двоструке стандарде који само наглашавају злочине друге стране, а не савезника САД. Бомбардовање Била Клинтона у Босни и на Косову зауставило је етничко чишћење српских снага, али је активно омогућило етничко чишћење хрватских и албанских милиција. Обамино бомбардовање Либије да би наводно „спасио“ Бенгази на крају је Либију претворило у зону слободне ватре. То није било улазак као неутрална странка, већ заузимање страна у грађанском рату и његово продужење. Права „хуманитарна интервенција“ би наредила свим странама да се замрзну на месту, а не да нападају једног кршитеља људских права у корист другог.
7/ Чини се да САД желе да утисну поделу Сирије на етничке/секташке енклаве као део „нагодбе“, баш као што је то било у Југославији и у великој мери у Ираку. Подела не доноси трајни мир, као што показују примери Палестине и Индије. Регионална аутономија је корисна за изградњу мира, али заједнице, па чак и породице, историјски су превише помешани да би омогућили „чисто“ територијално одвајање без масовног насиља и геноцидног етничког/секташког чишћења. Али неолибералном капиталу помаже да велике мултиетничке државе буду подељене на мини-државе које је лакше контролисати.
8/ Било је много путева који нису ишли у успостављању мира у Сирији откако је 2011. почела истинска демократска револуција против Асада. Никада није било избора између „нешто учинити“ и „не радити ништа“. САД и Израел би могли да престану да подржавају сунитске исламистичке побуњенике у замену да Русија и Иран обуздају најгоре од Асадових војних злочина предвођених Алавитима, и обратно. Обојица би могли да подрже храбру одбрану Курда од ИСИС-а, уместо да их (још једном) продају турској војсци. Могли су да се ангажују са сиријским цивилним друштвом које је започело револуцију, уместо да само наоружавају војску и милицију. Могли би преговарати о регионалној деескалацији и коалиционој влади која гарантује мањинска права и омогућава Сиријцима да се фокусирају на стварне претње ИСИС-а и економску пропаст рата.
9/ Промена режима у Ираку ће изгледати као мали кромпир, ако нова администрација превари амерички народ да дозволи такозвану „хуманитарну интервенцију“ у Сирији. Могли бисмо врло брзо да се укључимо у пуни регионални рат – са САД, Саудијском Арабијом, Израелом, државама Залива и сиријским, ирачким и јеменским сунитима на једној страни, и Русијом, Ираном, Сиријом, ирачким шиитима, Хезболах, а Хути на другој страни. Регион је буре барута, са замршеним савезима слично Европи уочи Првог светског рата. Не би требало много да та ноћна мора ескалира у нуклеарну конфронтацију. Русија се очигледно мобилише за могући сукоб и сигнализира своја упозорења путем државних медија и вежби цивилне одбране, али наши лидери нам нису рекли колико је ситуација постала ризична.
10/ Много више је у питању у Сирији 2017. него у Ираку 2003. године.
Рат у Ираку никада није имао потенцијал да ескалира у потпуни рат са Русијом и Ираном, или да изазове нуклеарну конфронтацију. А пошто и Хилари Клинтон и Доналд Трамп некритички прихватају став Бењамина Нетањахуа о Ирану као о главном непријатељу на Блиском истоку, Израел и заливске државе ће следеће године бити пуштене на слободу да поново започну војну ивицу са Ираном, што би нас такође могло довести до капија пакао.
Могуће је стати против Асада и Путина, а и даље се супротставити ратовима које воде Клинтонова или Трамп који ће распламсати Блиски исток. Ко победи 8. новембраth, имена кандидата који су изгубили брзо ће избледети. Naša „Приоритет број један“ следећег дана би требало да буде спречавање новог председника да нас одведе на пут новог великог рата.
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити
2 Коментари
Прилично је разочаравајуће што аутор погрешно схвата основне чињенице о ефектима америчког бомбардовања. Гросман, који је у прошлости радио веома добар посао, каже да је Клинтоново бомбардовање Косова „зауставило етничко чишћење српских снага“. У ствари, непосредни ефекат бомбардовања био је ПОВЕЋАЊЕ српских зверстава и етничког чишћења. Даље, ово је предвидео амерички/НАТО командант Весли Кларк.
Русија ће се „окренути“ ако оборимо њену летелицу? Зар није транспарентно да је обарање руских авиона почетак Трећег светског рата? Прочитајте било шта што је Русија објавила преко Пескова или Лаврова и то је транспарентно. Пољска — у којој живимо ја и цела моја породица — биће прва земља која ће бити уништена у нуклеарном удару Русије који ће уследити ако Турски инцидент поново покрену САД. Причајте шта год хоћете о Путиновој бруталности (иако он није убио 1-2 милиона Арапа као ми у Ираку), али он ће бранити Русију и ми треба да будемо свесни тога.