[Контакт: Јоанне Ланди, [емаил заштићен]]
Са избором Барака Обаме, милиони у Сједињеним Државама и широм света надају се ослобађању од опасне ароганције и деструктивности спољне политике Џорџа Бушаи. Очекује се да ће председник Обама предузети важне позитивне иницијативе — попут затварања Гвантанама и укидања правила којим се међународним организацијама које примају америчку помоћ ускраћује право да обавесте жене о абортусу. Када дође до неизбежне десничарске реакције на ове иницијативе, за нас у мировном покрету биће кључно да их бранимо. Што се тиче неких ширих питања, постоји шанса да се уз снажан континуирани притисак народа – како унутар тако и изван Сједињених Држава – могу остварити предизборне наде многих Обаминих присталица по питањима као што су окончање рата у Ираку или искорак. вратио се од Бушовог покушаја да инсталира „противракетну одбрану“ у Пољској и Чешкој.
Обамина администрација ће се суочити са мноштвом критичних питања у спољној политици, као што су однос према Ирану, Авганистану и Пакистану, Израелу и Палестини, Куби, Русији, Кини, Латинској Америци, АФРИЦОМ-у (нова структура Пентагона за Африку), северу Кореја, ширење НАТО-а, оружје у свемиру, нуклеарно и конвенционално оружје — и можда најважније, међународна економија и глобално загревање. Популарни покрети могу успети да донекле помере Обаму по овим питањима, а то чини хитну мобилизацију императивом. Али постизање темељне и доследне прогресивне спољне политике захтеваће суштинску, а не само реторичку, трансформациону политику у Сједињеним Државама која иде далеко даље од онога што имамо разлога да очекујемо од председништва Барака Обаме.
Обамини спољнополитички саветници и именовања, говори у кампањи и веб страница подсећају нас да је он већ показао своју подршку многим централним принципима америчке империјалне политике. Што је још фундаменталније, имајући у виду корпоративне интересе са којима су Обама и Демократска странка испреплетени, постоје ограничења колико далеко његова администрација може или ће ићи у трансформацији односа САД са остатком света.
Али људи су били подстакнут потпуним одбацивањем Бушове политике и избором кандидата који је широко, иако често нејасно, говорио о потреби за променом. Ако покрети у овој земљи и иностранству могу да се ослањају на народне наде и покажу да је оно што је потребно заиста прогресивна промена, они могу да подстакну САДспољну политику до тих граница и ставити на дневни ред јавности дубље изазове у односу на начин на који Сједињене Државе имају однос према сопственом народу и остатку света. На тај начин можемо започети процес ковања радикално-демократске трансформационе политике коју ова земља захтева.
Нова спољна политика САД
Мировни покрет већ дуго ради изузетно вредан посао супротстављајући се бројним ратовима, интервенцијама и системима наоружања америчке владе. Али и то је неопходно одступити од тхесе свакодневне одбрамбене битке и размишљати на широк, позитиван начин о томе како би изгледала прогресивна спољна политика САД. Кампања за мир и демократију са седиштем у Њујорку (чији сам ко-директор) допринео је расправи о новој спољној политици, залажући се за „детенте одоздо“ приступ решавању међународног сукоба стварањем алтернативе политици великих сила, алтернативе засноване на покретима за мир, социјалну правду и демократске слободе преко националних граница.[1] Кампања позива на нову спољну политику САД која ће:
Обамина спољна политика
Људи широм света доживљавају огромно олакшање због пораза Џона Мекејна и надају се да то сигнализира одбацивање осмогодишње деструктивне политике Бушове администрације. И заиста, можемо очекивати да ће председник Барак Обама стати на крај мачо каубојском стилу Џорџа В. Буша, својом ратоборном реториком „Ако ниси са нама, против нас си“, „Донеси их. на“, „Ос зла“, „Мртав или жив“ и „Глобални рат против тероризма“. Али крај оваквим провокацијама, иако изузетно добродошао, није довољан. А преглед неких истакнутих ставова Обамине спољне политике даје разлога за забринутост, чак и узбуну.[2]
Обама је запретио да ће гађати Осаму бин Ладена и друге личности Ал Каиде "високе вредности" у Пакистану, са или без сагласности пакистанске владе. Још није јасно да ли Обама намерава да настави Бушову политику коришћења америчке војне моћи за напад на талибанске снаге у северним областима Пакистана. У сваком случају, америчка војна интервенција у Авганистану и Пакистану је осуђена на неуспех, али осим тога, амерички копнени и ваздушни ратови рутински убијају и рањавају велики број цивила, у процесу регрутовања таласа нових присталица тероризма и фундаментализма.
Пакистански генерал Кајани изјавио је након америчког копненог напада у септембру 2008. да ће Пакистан бранити своје границе по „сваку цену“ ако дође до даљих упада америчких трупа, а председник Буш је био приморан, барем привремено, да прекине ове копнене нападе. Прво су пакистанске власти наговестиле да ће гледати на другу страну ако америчке војне снаге делују само из ваздуха. Међутим, јавно мњење у Пакистану било је толико упаљено кршењем пакистанског суверенитета и губитком живота изазваним америчким ваздушним нападима да су пакистански политичари били приморани да осуде америчку агресију из ваздуха и са терена. Након састанка са новим шефом америчке Централне команде Дејвидом Петреусом 3. новембра 2008, пакистански председник Асиф Али Зардари је открио притисак који је осећао када је рекао: „Наставак напада дроновима на нашу територију, који резултирају губитком драгоцености животи и имовина, контрапродуктивни су и тешко их је објаснити демократски изабраном владом. То ствара јаз у кредибилитету.“[3] Ипак, Бушов бомбашки напад се наставља.
Авганистански председник Хамид Карзаи такође је протестовао против зрачних напада у којима се убијају цивили, иако је нејасно да ли је он директно позвао на прекид употребе ваздушних снага. Али да је било тако лако избећи клање цивила током борбе против побуњеника из ваздуха, Сједињене Државе би то вероватно већ учиниле. Међутим, алтернатива коју је Обама до сада заговарао, слање више копнених трупа како се не би толико ослањала на ваздушне нападе[4], није већа вероватноћа да ће успети него претходне окупације Британаца или Руса. И пошто се америчке копнене трупе суочавају са скоро неизбежним поразима у борби против талибана, тешко ће се одупрети притиску да се уведе ваздушна снага.
Само политичко, а не војно, решење може понудити било какву наду у подривање Ал Каиде и спасавање Авганистана од обнове талибанске власти. Али то је немогуће све док се борба против Ал Каиде и Талибана посматра као део америчке империјалне агенде. Морамо да подсетимо да је Ал Каида основана на првом месту као опозиција војном присуству САД у Саудијској Арабији после Заливског рата — и то није био само лични приговор Осаме бин Ладена; био је у стању да искористи дубоку огорченост према америчким снагама широм Блиског истока.
Оно што је потребно је управо не да убаци моћ САД или НАТО-а у политику региона. Многи аналитичари тврде да ће стабилно решење сукоба у Авганистану захтевати неку врсту регионалног решења које укључује Авганистан, Пакистан, Индију и Иран. Ово може бити случај, али као спољна империјална сила, којој се дубоко и с правом верује, Сједињене Државе не би требало да буду играч у било ком регионалном решењу (осим пружања помоћи и гаранција немешања). Сједињене Државе ће неизбежно искривити и затровати процес док покушавају да конфигуришу исход да служи својим војним, корпоративним и реалполитичким циљевима. Без америчког присуства, нове, демократскије политичке групе — алтернативе и корумпираној Карзаијевој влади и талибанима — могле би да имају шансу да се појаве током времена.
Двопартијски политички центар са седиштем у Вашингтону објавио је извештај у септембру 2008. „У сусрет изазову: америчка политика према иранском нуклеарном развоју“ који не само да је истраживао идеју о блокади иранског увоза бензина, већ је такође рекао да је „војни удар изводљива опција и мора остати последње средство“. Међу ауторима извештаја је и Денис Рос, један од најбољих Обаминих саветника за Блиски исток. Њујорк тајмс Члан уредничког одбора Царол Гиацомо написала је 3. новембра 2008. уреднички коментар који је био нашироко распрострањен, изражавајући забринутост да овај извештај и друге дискусије Вашингтона о Ирану превише подсећају на климу која је претходила рату у Ираку. С друге стране, други извештај, Заједничка изјава експерата о Ирану, указује на мање ратоборни правац, иако још увек види улогу у примени америчке моћи у региону. Остаје да се види да ли ће Обама следити смернице неког од ова два извештаја.
Обама је често категорички говорио да Сједињене Државе не могу дозволити Ирану да има нуклеарно оружје. Али шта ако, као што је више него вероватно, Иранци инсистирају у преговорима на томе да имају „све осим“ нуклеарног оружја — другим речима, да развију све компоненте потребне за нуклеарну бомбу, а да га заправо немају? У 29 Лондонски преглед књига, угледни научник Ерванд Абрахамиан је написао да би чак и ирански „минималисти“, често дефинисани на Западу као „реформисти“, који виде Ахмадинеџада као опасно провокативног, ипак „желели да развијају [нуклеарни] програм полако, стичући тако знање и опрему потребну за производњу оружја на дуги рок. У нуклеарном језику, ово је познато као јапанска опција. Тридесетак земаља има ову опцију, а вероватно је то био и неизречени циљ Ирана у последњих двадесет година."[5]
Иранска влада ће вероватно инсистирати на баратању овом „минималистичком“ опцијом, што је разумљиво ако не и подржано с обзиром на чињеницу да су Сједињене Државе (заједно са осталим нуклеарним силама), кроз деценије и демократске и републиканске администрације, јасно ставиле до знања своју посвећеност очувању и унапређењу сопственог нуклеарног арсенала. Као што је Кампања за мир и демократију истакла у својој изјави за пријаву из 2006. "Иран: Ни агресија САД ни теократска репресија":
Хоће ли се Обамина администрација коначно отргнути од ове деструктивне историје и отворити пут правом решењу са две државе? Током своје кампање, Обама је заузимао ставове о Израелу и Палестини који су се у суштини не разликовали од повлађивања политици израелске владе Бушове администрације, а његово именовање Рама Емануела за шефа кабинета није охрабрујуће. Али могуће је — иако мало вероватно — да ће Обама кренути у новом правцу по овом критичном питању. Свако ко се нада миру на Блиском истоку треба да помогне да се изврши највећи могући притисак на нову администрацију да се то догоди.
Испод су изводи из предизборних ставова о спољној политици и одбрани од Веб страница Обама-Бајденове кампање.
Током председничке кампање се расправљало да Обама треба да каже ове ствари „да би био изабран“, али он није мислио на њих. Сада је време да се ова хипотеза стави на тест. Ако кренемо брзо, можда ћемо успети да натерамо Обаму да поништи нека од својих ретроградних предизборних обећања, мислио он на њих или не.
Добар пример је предложени амерички војни радар у Чешкој и пратећи пројектили пресретач за Пољску. Председник Буш је већ потписао споразуме са обе земље о постављању ових база. Обама је показао позитиван став према проширењу америчке „противракетне одбране“, али је дозволио и рупу – да жели да буде уверен да такви системи функционишу пре него што крену напред. У међувремену, покрет против чешког радара био је запањујуће успешан. Преко 70 одсто становништва противи се радару, а власт још није успела да постигне парламентарно гласање за прихватање истог. Гласање је одложено и вероватно се неће одржати све док Обама не буде на функцији. Кампања за мир и демократију радила је са неколико других америчких мировних организација како би подржала своје чешке пријатеље и одвратила Бушову администрацију да крене даље са овим пројектом.[8] Председник Обама треба да чује опозицију о овој опасној ескалацији у нови хладни рат, не зато што „неће успети“, већ зато што нагло подиже ниво нуклеарне тензије у свету.
Како ће Барак Обама реаговати на ово ужасно наслеђе? Обамина обећања и реторика сугеришу одмак од најнепромишљенијих авантура Бушове администрације. Али империјална политика коју он прихвата значи да ризик од опасне конфронтације остаје значајан. Пречесто многе Обамине присталице, а понекад и сам Обама, иду даље и сугеришу да је, одбацујући неуспехе у последњих осам година, оно што треба да урадимо јесте да се вратимо у златно доба Клинтонове администрације, и/или на више мултилатерални и уздржани модус вивенди првог председника Буша.
Вриједно је вратити се, дакле, да бацимо поглед на спољну политику Клинтонове администрације и размислимо да ли је то оно куда заиста желимо да идемо. Ендрју Бачевич, који је далеко од левичара, добро је забележио спољнополитичко наслеђе Клинтонове у својој важној недавној књизи, Границе моћи:
„… [1993., Клинтон] је наставио да негује Пак Америцана-лите, великодушно зачињен америчком војном моћи…. Бил Клинтон је послао америчке трупе у Сомалију, Хаити и Балкан, док су амерички пројектили и бомбе пуцали на Србе, Суданце, Авганистанце, и Ирачанима.“[10]
Данашњи драматичан међународни економски слом наглашава потребу за радикално различитом врстом мултилатерализма — мултилатерализмом народа и влада које их истински представљају, способним да створе правичан и демократски глобални економски и политички систем. Једном речју, социјализам. Данас су милиони жртве ротације корпорација, њихових тржишта и влада које су им потчињене. Иако би требало захтевати већу корпоративну регулативу, суштински проблем је у томе што динамика капитализма тежи да се помери изван регулативних ограничења, јер сама логика система покреће улагања у најниже плаћену радну снагу за највећи профит, без обзира на друштвену цену. Данас трпимо људске и еколошке последице ове динамике.
Репутација социјализма је трагично нарушена ужасима бирократског комунизма и биће веома тешко оживети социјалистички идеал. Али морамо да га оживимо, стављајући апсолутно јасно нашу посвећеност демократији као суштинску за сваки социјализам вредан подршке. Док социјалистичка победа данас није на дневном реду, све мање људи верује у светост тржишта и легитимност корпорација, што поново омогућава да се почне да се доводи у питање светост и легитимност самог капитализма. Говорећи ово, никако не желим да кажем да треба заборавити на непосредне домаће и међународне борбе. Ово није време да се каже „Револуција је једино решење, реформа је хлороформ“, али наш рад на хитним реформама треба да буде прожет широм визијом.
Још увек је тешко поверовати да је ова земља, са својим дубоко расистичким наслеђем, заправо изабрала Афроамериканца за председника. Победа Барака Обаме је показала да је амерички народ заиста способан за промене и то може да нас инспирише у раду који је пред нама. Иако ће као одговор на све већу кризу и притисак народа, можда предузети радикалније кораке него што је првобитно намеравао, Сам Обама ће вероватно разочарати — већ је то почео да чини. Али повећана очекивања која је Обама изазвао могу на крају изазвати огромне нове покрете за друштвене промене. Надајмо се да покрети неће бити само милитантни на улицама, већ ће се кретати ка стварању нове политичке партије без корпорација, са радништвом и њиховим савезницима који постављају дневни ред. Таква странка заправо може почети да преобликује политички пејзаж наше земље.
1. Да бисте сазнали више о Кампањи за мир и демократију, посетите ЦПД веб страница.
2. Овај чланак ће се бавити само неким од кључних спољнополитичких питања са којима ће се нова администрација суочити. Потпунији приказ би се детаљно бавио америчком спољном политиком према Азији, Африци и Латинској Америци.
3. "Петреус, у Пакистану, чује жалбе о ракетним ударима", Џејн Перлез, Њујорк тајмс, 3. новембра 2008.
4. Обама је чувено рекао о Авганистану током своје кампање: „Морамо да завршимо посао тамо и то захтева да имамо довољно трупа да не бисмо само нападали села и убијали цивиле, што изазива огромне проблеме тамо“.
5. "Ко је главни?“, Ерванд Абрахамиан, рецензија Ахмадинеџад: Тајна историја иранског радикалног вође од Касра Најија и Пут ка демократији у Ирану од Акбар Гањи, Лондонски преглед књига, 29. октобар 2008.
6. Ми у мировном покрету треба да имамо озбиљну дискусију о томе шта мислимо када позивамо на преговоре Сједињених Држава, не само са Ираном већ и са другим земљама. Пруски војни историчар и теоретичар Карл фон Клаузевиц је једном рекао да је рат наставак политике другим средствима. Важи и обрнуто, односно политика — и преговори — могу бити рат или застрашивање другим средствима. Морамо да се запитамо, дакле, који су циљеви наше владе (или било које друге владе у том случају) док улази у конкретне преговоре. Да ли су они легитимни? Да ли су вредни наше подршке?
7. Види, на пример, „Ширин Ебади: Не нападај Иран“, Роберта Драјфуса у Нација, Април КСНУМКС, КСНУМКС
8. За приказ рада Кампање за мир и демократију против чешког радара идите на ЦПД веб страница.
9. Границе моћи: крај америчке изузетности Андрев Ј. Бацевицх, (Нев Иорк: Метрополитан Боокс, Хенри Холт анд Цомпани, 2008), стр. 55.
10. Бачевић, стр. 116
Јоанне Ланди је члан Нова политика редакција и кодиректор Кампање за мир и демократију. Овај чланак ће се појавити у издању за зиму 2009 Нова политика.
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити