У већини медијских извјештавања о рату — укључујући пакао на Блиском истоку, гдје се назире Трећи свјетски рат — неиспитана претпоставка је да смо ми, читаоци, гледаоци, који гледају како пројектили лете (углавном у једном правцу) и Гоод војводе их поново са Злом.
Парадоксално, Добро и Зло се потпуно слажу барем око једне ствари: Једини начин да се реши сукоб је насиље.
Последња ствар коју било која страна жели је да се ово доведе у питање - без обзира на то да је ово нуклеарно доба и будућност самог живота је спремна.
Размотрите овај чудан део недавне репортаже у Њујорк тајмс, са насловом: „Америчко-иранска погрешна процена могла би да доведе до већег рата, кажу званичници. Прича је о могућности да се Иран укључи у израелски напад на Газу. Тихо називан „већим ратом“, сукоб између САД и Ирана могао би да повуче цео свет са нуклеарним оружјем, Исток против Запада и . . . упс . . . преобразити у Армагедон.
Као што Тимес примећује, мислећи на америчко-иранско војно напредовање које је (о, тако љубазно) у току:
„Званичници националне безбедности страхују да би погрешна процена усред напада осе за рит, у комбинацији са уверењем обе стране да друга не жели већу борбу, могла да изазове управо то: регионални сукоб, само две године након што су Сједињене Државе окончале 20 година рат на Блиском истоку и јужној Азији“.
Што се мене тиче, примарни закључак приче је следећи: Ратна игра је ван људске контроле! Срећници међу нама имају прилику да гледају и пеку марсхмалловс док траје, надајући се најбољем. Несрећници гледају како им деца умиру у рушевинама или како им разносе главе. А ако „погрешна процена усред напада сиса-за-точка” резултира употребом нуклеарног оружја, па, штета. Било је добро познавати те. Ми смо гледаоци на сопственој смрти.
As Деннис Куциницх рекао је у недавном интервјуу са Крисом Хеџесом: „Имамо скоро систем затворене петље који гарантује да ћемо наставити да ратујемо. Нема противтеже за дипломатију и мир. То не постоји.”
Другим речима, рат не чини ништа осим што ствара извесност још рата. А мир није ништа више од повремене паузе док се борци поново пуне. И нема званичног испитивања овог света — свакако не од стране Конгреса, свакако не од стране медија. „Дакле, постоји врло мало дубоког размишљања које се наставља“, додао је Куциницх.
Боже мој, да ли је ово најбољи од нас?
Одговор је не, али да бисмо пронашли најдубље и најразумније размишљање човечанства — свест и саосећање — морамо да копамо кроз олупине које је рат створио. Вратимо се Палестини.
„Сада више него икада, сви морамо одбити да користимо насиље да бисмо оправдали још насиља. Не треба да дозволимо да нас бол заслепи за оно што је најпотребније: узајамно загарантовани суверенитет, безбедност и достојанство и за Израелце и за Палестинце.
Речи су оне од Али Абу Аввад, суоснивач палестинске организације отпора Тагхиеер (арапски за „промена“), који је ухапшен као младић током Прве интифаде, заједно са својом мајком, која је била вођа Палестинске ослободилачке организације. Затворени у одвојеним објектима, три године су покушавали да се виђају. Коначно су ступили у скоро незамислив 17-дневни штрајк глађу, који је резултирао тиме да је добио дозволу да је посети.
„Ово је почело“, написао је у Тхе Даили Беаст, „моје болно путовање усвајања ненасиља као пута ка нормалној будућности за све људе ове крваве земље.“
И додаје:
„Као лидер на Западној обали, чиним све што је могуће да окончам ово лудило. Ангажујем локалне и међународне лидере у свему што сам рекао у овој изјави. Покушавам са својим колегама и партнерима — локално и широм света — да гарантујем подршку породицама и активистима у условима потпуног затварања и све већег насиља над њима на Западној обали. Многи људи данас су вођени својим емоцијама и болом. Превише добро разумем овај изазов. Попут многих ухваћених у овом сукобу, и ја сам растрган унутрашњом борбом између мог палестинског националног идентитета и моје припадности читавом човечанству.”
Тих последњих пет речи — „моја припадност целом човечанству“ — је оно што почиње да уздиже Аввада и Тагиера тако да једноставно буду на једној страни сукоба. Шта ако су ти званичници националне безбедности, толико наглашени могућим погрешним проценама у несумњиво неопходним нападима сиса за коту између Сједињених Држава и Ирана, схватили да припадају целом човечанству? Шта ако су политички лидери широм планете то схватили? Шта ако је ова изузетна свест у основи наше геополитике?
Једна страна поделе није сигурна и слободна осим ако све стране нису сигурне и слободне. Знамо ово - зар не? Али ми смо зависни од рата и милитаризма и војно-индустријског комплекса. Глобално зависник. Богати и моћни немају појма о променама. Трећи светски рат је већ у покрету. Како је рекао Куциницх: „. . . центар гравитације који тренутно држи свет на окупу почиње да се ломи.”
Ево још једног зрна истине које израња из олупине човечанства. Следеће речи су део Повеље о ненасиљу коју Тагјер износи: „Прошлост носи незаборавне трауме и бол широм земље и међу генерацијама избеглица; ипак бирамо да трансформишемо жртву у деловање. Желимо да будемо аутори наше будућности.”
Аутори наше будућности? Шта мислиш? Имамо ли право да учествујемо у сопственој еволуцији?
Роберт Коехлер ([емаил заштићен]), удружено од ПеацеВоицеје новинар и уредник у Чикагу. Он је аутор Храброст расте на рани.
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити