Фидел Кастро је тврдокорни револуционар, а оно што је недавно рекао о вешању Садама Хусеина је прилично индикативно за то. Са осамдесет година, тешко болестан и вероватно на самртној постељи, Кастро је обећао да неће ићи истим путем као Садам. „Тако не треба ићи“, рекао је свом венецуеланском колеги Угу Чавезу, са којим одржава блиско пријатељство. „Ако Јенкији икада изврше инвазију, немој да се кријеш у рупи као Садам“, упозорио га је. „Ако икада нападну Хавану, ја ћу бити на првој линији фронта и чекати их.“[1]
Само 90 миља од обале Флориде, Кастро је претрпео скоро пола века агресије САД, покушаја атентата и напора за дестабилизацију. Недавни документарни филм '638 начина да се убије Кастро' документује стотине различитих покушаја Кастровог живота; цигаре напуњене експлозивом, скривени снајперисти, отровани милк-шејкови, даљински авион са бомбом, базуке и напади гранатама. Једном су замало успели са пиштољем сакривеним у видео камери на конференцији за новинаре, али је сниматељ изгубио живце. Други пут су Кастру покушали да дају отровано ронилачко одело, али он је више волео своје старо и никада га није користио.
У региону света којим доминира Вашингтон и где су нежељени лидери увек били елиминисани било америчким инвазијама, државним ударима или тајним ратовима, Кастро још увек стоји. Чак и када је велики део света говорио да је скоро мртав, пре две недеље појавио се на телевизији у посети са Угом Чавезом. После неколико операција, показало се да му се здравствено стање поправило јер је изгледао здравије него пре неколико месеци.
Стратегије и манипулације ЦИА-е нису могле да ураде са Кастром оно што имају са скоро сваким другим револуционарним лидером у Латинској Америци током прошлог века; Аљенде у Чилеу, Арбенз у Гватемали, Сандинисти у Никарагви, Аристиде на Хаитију, да споменемо само неке. На Куби, Кастрова комунистичка револуција наставља да буде пут, и иако је увек било много контроверзи око ње, речено ми је да револуција не води никуда. Кубански пријатељи ми кажу да је Кастров брат РаАºл преузео његову позицију и да већина Кубанаца на острву и даље подржава револуцију.
Али не само да су Кастро и револуција и даље јаки, сада се чини да се кубанска револуција шири на остатак Латинске Америке. Ако је пре тога острво било прилично изоловано од света, Куба сада извози нешто важно: своју револуцију. Док се Латинска Америка помера улево, а левичарске владе долазе на власт, Фидел им сада помаже да изграде оно што је требало деценијама да се развије Кубанска револуција.
Екпортинг Револутион
У сиромашној заједници у којој радим, високо у Андима, Мерида, Венецуела, живи нови становник. Милеидис, кубански лекар, управо се доселио у заједницу. Као у хиљадама заједница широм земље, Чавесова влада је изградила малу клинику у којој живи кубански лекар и пружа основну здравствену заштиту заједници, потпуно бесплатно. Током дана Милеидис седи у клиници са отвореним вратима. Унутра има потпуно нову опрему и арсенал основних лекова, сви произведени на Куби. Гледам како људи долазе и одлазе; сви, од старијих парова до болесне деце, улазе и излазе током дана. Већина ових људи никада није имала основну здравствену заштиту. Многи пате од основних болести као што су респираторни проблеми и паразити, због лоших животних услова.
Једно од најпризнатијих достигнућа Кубанске револуције била је изградња вредних социјалних програма. Током последњих пола века, Кубанска револуција је развила здравствени систем који је Светска здравствена организација назвала „моделом за свет“ и образовни систем који им је дао неке од најбољих статистика у Латинској Америци. [2] Добици у здравству и образовању су најистакнутија достигнућа револуције, а сада их извозе у места попут Венецуеле, Никарагве, па чак и до Боливије.
Сада постоји 20,000 кубанских лекара широм Венецуеле, у скоро сваком углу земље. Ово је прва фаза потпуно новог здравственог система који венецуеланска влада гради под називом Баррио Адентро (унутар барија). То је кубански здравствени систем, а Кубанци помажу у његовој изградњи. Поред малих клиника у свакој заједници, влада је као другу фазу система изградила више од 200 од могућих 600 дијагностичких центара, и 11 од могућих 35 високотехнолошких болница. [3] Ово је исти основни систем развијен током Кубанске револуције, који им је дао бољу здравствену статистику од Сједињених Држава. [4] Ако све буде по плану, све указује да би Венецуела ускоро требало да има један од најбољих здравствених система на хемисфери.
Али политичка опозиција у Венецуели, заједно са приватним медијима, критиковала је овај програм тврдећи да кубански лекари преузимају послове венецуеланских лекара и да Венецуелу чине зависном од Кубе. Као и обично, нису могли више да погреше. Један од најзанимљивијих делова овог програма је да су кубански лекари, поред бесплатне здравствене заштите, и наставници. Неколико дана у недељи, Милеидис предаје курсеве на универзитетском нивоу о интегрисаној медицини, кубанском медицинском програму. Венецуелански универзитетски студенти, углавном из сиромашних сектора, добијају владине стипендије за студирање у овом новом програму, који има за циљ да за неколико година кубанске докторе замени новообразованим венецуеланским лекарима. Кубанци су учитељи, а Венецуеланце предају управо у новоизграђеним болницама и клиникама. Уместо да одузима радна места, овај програм отвара радна места, а истовремено гради нови здравствени систем који ће служити свим Венецуеланима.
Али здравствена заштита светске класе није једина ствар која се извози у Венецуелу. Чавес је такође имплементирао програме као што је кубански програм писмености 'ио си пуедо' (Да, могу!), који је научио стотине хиљада Венецуеланаца да читају у последњих неколико година. [5] Систем је развијен у раној кубанској револуцији, када су млади Кубанци слани широм острва да науче сеоске сиромашне да читају и пишу. Од тада је прерађен у проверену методу подучавања људи како да читају и пишу гледањем серије видео трака уз помоћ водитеља. Циљ је искорењивање неписмености, а подстицање студената да наставе са учењем. Програм такође нуди образовање до шестог разреда за оне који желе да наставе да студирају. Такође је развијен програм образовне размене који омогућава Венецуеланцима да студирају на кубанским универзитетима. Кубански спортски тренери су распоређени у Венецуели да поуче становништво о важности спорта, што је још један велики успех Кубанске револуције.
И не само да се све ово дешава у Венецуели, већ су Чавес и Фидел већ почели да извозе програме у Боливију. Када је Ево Моралес преузео председавање у јануару 2006, одмах је почео да интегрише земљу са Венецуелом и Кубом. Процес имплементације социјалних програма је почео одмах, а сада иде брже. У првој години, кубански лекари у Боливији већ су похађали скоро 30% становништва, а рехабилитовано је 20 болница. Десетине хиљада Боливијаца је научено да чита, а 5000 студената је добило стипендије за студирање на Куби. [6]
Фокус на побољшање социјалних услова расте, а самим тим и кубански социјални програми. Са недавним победама левичара у Никарагви и Еквадору, вероватно ћемо ускоро видети извоз кубанских програма и у ове земље. У Никарагви су већ почели да користе програм описмењавања 'ио си пуедо', где је неолиберална политика 1990-их повећала стопу неписмености са 13% на 39%. Куба је донирала сву опрему, укључујући пет хиљада телевизора, пола милиона радних свеска, пет хиљада видеорекордера и осамдесет седам хиљада ВХС касета. [7] И тако се процес наставља. Баш као што су писменост, образовање и здравствена заштита проширени на све Кубанце након Кубанске револуције, сада они проширују све ове програме на остатак Латинске Америке. Уместо да умире, Кубанска револуција се шири.
Међутим, кроз историју је увек било много контроверзи око Фидела Кастра и револуције. Он је свакако омражен у јужној Флориди где су недавно биле велике прославе као одговор на гласине да умире. Ипак, студије су показале да је он један од најпопуларнијих латиноамеричких лидера међу маргинализованим сиромашним слојевима Венецуеле. [8] И Куба има историју пружања помоћи сиромашним земљама. Они су послали више од 17,000 здравствених радника у 65 земаља да обезбеде бесплатну здравствену заштиту и образовање које иначе једноставно не би било доступно. Чак и током хаићанског пуча 2004. који су организовали САД, кубански медицински тимови, под великим ризиком, наставили су да пружају негу свима којима је то било потребно. [9]
Иако кубански политички систем дефинитивно има своје противнике, нико не може порећи да је револуција постигла нека невероватна достигнућа. Ова достигнућа су оно што се извози. Такође је важно истаћи да нико не копира и не спроводи кубански политички систем, а то није ни намера. Свака земља која са Кубом ради на спровођењу социјалних програма има посебан политички систем. Како ће се успеси кубанског искуства наставити, надамо се да ће неуспеси бити остављени.
Међутим, Вашингтон се, заједно са приватним медијима, увек фокусирао на искривљавање истине о Фиделу и Кубанској револуцији. Они криве кубански социјализам за проблеме на Куби, али не криве капитализам за много теже проблеме у суседним местима као што су Хаити, Гватемала, Хондурас или Мексико. Вашингтон тврди да жели да „ослободи Кубу“ од диктатуре, али изгледа да им други много бруталнији диктатори у региону никада нису сметали. У ствари, Вашингтон је подржавао дуге, бруталне диктаторе Сомозе у Никарагви, Трухиља у Доминиканској Републици и Папу и Бејби Дока на Хаитију. Реалност је да је Фидел одувек био приказиван као ужасни диктатор због примера који је дао свету; јер је одбацио северноамерички империјализам, одбио да дозволи експлоатацију своје земље и показао да је други пут могућ.
И зато је Вашингтон одувек желео да убије Фидела Кастра; не зато што Сједињене Државе промовишу 'демократију' како они тврде. Оно што је одувек било толико претеће у вези са Кубом је чињеница да они могу послужити као пример остатку Латинске Америке и света и да ће се револуција проширити. Вашингтон се плашио да би кубанска револуција могла успети, да би могла да побољша животе свог народа, да би се успешно извукла испод Вашингтонове чизме. Ако је тако, друге земље би можда желеле да ураде исту ствар. Вашингтон је потпуно у праву. Раде.
___________________
1. Према речима председника Венецуеле Уга Чавеза у својој недељној ТВ емисији АлА³ Пресиденте.
2. Сажети извештај Америчког удружења за светско здравље о утицају ембарга САД на здравље кубанског народа, студената медицине за Кубу, http://www-personal.umich.edu/~ksinghz/cubamed/FoodMedicine.htm
3. 'Одбијање хране и лекова: Утицај ембарга САД на здравље и исхрану на Куби' – Извршни сажетак – Извештај Америчког удружења за светско здравље, Резиме налаза, март 1997, http://www.cubasolidarity.net/aawh.html
4. АЛБА: ЛА ЈУСТИЦИА ДЕ ЛОС ХЕЦХОС, Пор Мариела Перез Валензуела, 20. јануар 2007. Порталалба, http://www.alternativabolivariana.org/modules.php?name=News&file=article&sid=1400
5. Куба енвАа програм 'Ио СА Пуедо' у Боливији, Ел Универсал, Венецуела, 6. фебруара 2006.
6. АЛБА: ЛА ЈУСТИЦИА ДЕ ЛОС ХЕЦХОС, Пор Мариела Перез Валензуела, 20. јануар 2007, Порталалба, http://www.alternativabolivariana.org/modules.php?name=News&file=article&sid=1400
7. Хименез, Тања. 'Цомиенза цампаА±а де алфабетизациА³н 'Ио сА пуедо', Ел Нуево Диарио, 24. мај 2006. http://www.elnuevodiario.com.ni/2006/05/24/departamentales/20128
8. Хеллингер, Даниел. Национализам, глобализација и чавизам, Универзитет Вебстер, Припремљено за испоруку на састанку Латиноамеричке асоцијације за студије 2001. године, Вашингтон, 2-8. септембра 2001.
9. Кралес, Едвин. Одговор Кубе на АИДС, модел за свет у развоју, ЦоунтерПунцх, 11. новембар 2004. http://www.counterpunch.org/krales11112004.html
Крис Карлсон је северноамерички студент и активиста који живи у Венецуели. Погледајте његов лични блог на: ввв.грингоинвенезуела.цом
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити