Прошле недеље на Светском социјалном форуму у Порто Алегреу, Бразил, разговарао сам са десетинама људи из целог света. Научио сам много о борби за правду у њиховим земљама, али најважнија лекција коју сам донео кући била је о својој земљи.
Питање које сам мислио да ће ми људи на Форуму поставити је: „Зашто америчка влада следи тако бруталну политику економске и војне доминације широм света?“ Мислио сам да ће желети да им објасним Сједињене Државе. Али нису — јер, схватио сам, већ су знали одговор на питање.
На једној сесији сам слушао човека који ради са МСТ, покретом беземљаша у Бразилу који се сматра највећим и најважнијим друштвеним покретом у свету данас. Рекао нам је да људи са којима често ради имају среће ако стекну четврти разред; многи су неписмени. „Али не морам да им говорим о империјализму“, рекао је. Да разумеју. Они живе са тим.
Питање које су ми људи у Порто Алегреу поставили било је једноставно: шта људи савести у Сједињеним Државама — шта ја — чине да зауставе америчку владу, посебно у њеном лудом нагону за рат у Ираку?
Они од нас који организујемо у Сједињеним Државама су у чудној ситуацији. Наш задатак је да радимо на образовању људи наше сопствене привилеговане и богате културе о ономе што остатак света већ зна: Сједињене Државе су империја, и — као што је био случај кроз историју — империје су претња миру и живот и правда у свету. Не постоји добронамерна империја.
Кључно је да се ми у Сједињеним Државама, који имамо толико незаслужених привилегија које доноси живот у империји, суочимо са питањем: Шта смо спремни да урадимо да зауставимо нашу владу? Шта ми у срцу звери радимо да укротимо ту звер?
Сједињене Државе се спремају за рат у Ираку којем се противи практично цео свет. Без обзира на то колико је бруталан режим Садама Хусеина, свет схвата да је још опаснија империја ослобођена и необуздана.
Циници међу нама кажу да је јасно да Буш и његови момци желе овај рат и да ће рат доћи. То може бити истина; нема начина да се види будућност. Али знам да шта год да дође, наш задатак је јасан:
Ми смо први грађани империје. У прошлости су империје имале поданике. Али ми смо заиста грађани, са слободом изражавања и правима политичког учешћа која нису савршена, али су стварна. Са тим слободама долази и одговорност да их искористимо да спречимо нашу владу да води рат који ће убијати и уништавати невине, док додатно учвршћује америчку моћ на Блиском истоку и контролу САД над тамошњим стратешки кључним ресурсима нафте.
Имамо избор. Можемо се сакрити од наше одговорности. Или можемо устати, говорити, организовати и придружити се људима света у покретима да изазовемо моћне, да се одупремо империји.
Можда је сигурније избећи тај избор, сакрити се од те одговорности. Али у Порто Алегреу сам научио још једну ствар: људи света не прихватају америчку империју. Широм света постоје покрети за социјалну правду који јачају, прикупљају подршку и изазивају моћ. Они су будућност. Историја није на страни империје.
Стати на страни империје значи препустити се нашем страху, бацити своју судбину на прошлост. Одупрети се империји значи ухватити се за наду, бацити своју судбину на будућност. То је буквално избор империје и смрти, или отпора и живота. Не ради се о либералима против конзервативаца или републиканаца и демократа; обе стране су тренутно на погрешној страни ове борбе. Овде се ради о далеко фундаменталнијем избору.
Има много посла на многим фронтовима. Једна ствар коју сви можемо да урадимо је да изађемо у суботу, 15. фебруара, када ће се људи у Њујорку, Остину и широм света окупити да се супротставе америчком нагону рата. Информације су доступне на http://www.unitedforpeace.org/
Ако сумњате у важност овога, сетите се 11. септембра 2001. Тог дана смо добили увид у то како ће изгледати ако се империја разгради споља, ако империја настави да игнорише свет. Али имамо избор. Ми, први грађани империје, можемо да се посветимо разбијању империје изнутра, мирним и ненасилним путем, у солидарности са онима широм света који се боре за правду.
Дозволите ми да вас оставим са једном сликом из Порто Алегреа, са пода арене у којој су одржане церемоније затварања. Док су сазивачи Светског социјалног форума изнели завршну декларацију и стајали на бини, звуци песме Џона Ленона „Имагине” су допирали преко звучника, а 15,000 људи у арени је стајало, држало се за руке, кретало се уз музику и певало свет без земаља, свет који живи живот у миру, свет без имовине и похлепе.
Када је песма завршила, окренуо сам се старијем човеку који је седео поред мене. Рекао сам му да сам из Сједињених Држава и да смо размењивали климање и осмехе током целог догађаја, али он је слабо говорио енглески, а ја још мање португалски. У том тренутку језик је био мало важан. Пружио сам му руку. Али он је то одбио.
Уместо тога, испружио је руку, зграбио ме и обавио загрљај велики као та песма, велики као Бразил, велики као свет.
„Мир“, рекао је. „Паз“, одговорио сам.
Ми смо Американци, али ако одлучимо да се одупремо, ми нисмо америчка империја. А ако се одупремо, постоји свет коме се можемо придружити, свет који нас чека.
Можда улажем превише симболике у један једноставан загрљај. Али тај тренутак са тим човеком, тај загрљај у Порто Алегреу, за мене је био обећање живота ван империје. Био је то осећај будућности коју сви можемо да замислимо. Лако је, ако покушамо.
Роберт Јенсен је професор новинарства на Универзитету Тексас у Остину, члан Новар Цоллецтиве ввв.новарцоллецтиве.цом и аутор књиге „Писање неслагања: преношење радикалних идеја са маргине на мејнстрим“. До њега се може доћи на [емаил заштићен].
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити