То је свакако изазвало махање језицима, притиснуте тастатуре и узбуђење интелектуално мртвих - барем на неко време. С обзиром на то колико је оних у аустралијској штампи и медијима углавном били незабринути, а у неким случајевима и слављени, у вези са суђењем Џулијана Асанжа, било је запањујуће потресно што је његова супруга Стела, представљају у центру аустралијског медијског епицентра: Национални прес клуб у Канбери.
За оне који су упознати са текућим гоњењем оснивача Викиликса од стране Сједињених Држава путем процеса екстрадиције Уједињеног Краљевства, бруталног карневалског подухвата који наставља да уништава тај правни систем, нема много тога да се каже. Стела је морала да изнесе своју поенту чопору неупућених – ионако већину њих – и наведе очигледну чињеницу да се њен муж суочава са суморним изгледима преко баре јер ће прелити пасуљ на државу националне безбедности САД. Једном када се отворе врата таквом кривичном гоњењу на тлу САД, опкладе су на тему објављивања информација о националној безбедности у јавном интересу. По први пут у америчкој правној историји, новинар, оклеветан и узнемираван, биће пренет у недра канцерогене државе тако револтирајући да Белмарш изгледа као скромно склониште.
Метода је, међутим, била у личном додиру, оном који привлачи Асанжа као посвећеног, вољеног и интелектуално стимулисаног човека. Прича се о „напућеном дугином лорику“ које је њен муж одгајио када је био на Магнетном острву код обале Таунсвила у Квинсленду. Сећајући се „кобиле обложене кестеном коју би јахао када би боравио у северним рекама“. Било је и сурфања у Бајрон Беју у његовим тинејџерским годинама, и пчеларења у Данденонг ланцима у Викторији.
Стелин план је јасан, директан и моћан. Нема времена за ситнице. Она зна да царство идеја има мали камион са новинарима који доручкују, ручају и вечерају који чачкају широм Канбере и нуде остатку Аустралије информације срамотно лошег квалитета. Било је важно да ствари буду једноставне.
Усвојена техника, дакле, није компликована: фокус на човека у затвору, у заточеништву и патње због тога. „Могу да вам кажем тачно шта Џулијан тренутно ради. У Лондону је 3 сата ујутро. Џулијан лежи у својој ћелији, вероватно будан и бори се да заспи. Ту проводи двадесет и два сата дневно, сваки дан.”
Она помиње како „Џулијанове ноге осете само тврд, досадан, чак и цемент на затворском поду. Олакшање и предах се не могу наћи током рутине вежбања. „Када иде у двориште на вежбање, нема траве, нема песка. Само битуменски плочник окружен камерама и слојевима жилет жице изнад главе."
Ћелија коју Асанж заузима је само три са два метра, ситуација скандалозна у одсуству осуде, а тим пре због те чињенице. Хладан пропух који улази кроз прозор донекле поништавају књиге, нешто потресно, с обзиром на његово интелектуално радознало стање. У том смислу, књижевност не само да храни ум, већ буквално нуди заштитни штит од елемената.
Зидови сабијеног простора су такође прекривени сликама његове и Стелине деце, и њихове заједно. У ансамблу наука никада није занемарена. „Велики шарени постер маглине снимљен НАСА-иним телескопом Џејмс Веб“ такође налази своје поносно место у ћелији.
Што се тиче посета, Стела остаје директна и импресивно несентиментална. „Када деца и ја идемо у Белмарш, обично викендом, остављамо своје ствари у ормарићу. Проверавамо се код затворске управе у згради центра за посетиоце, скенирају ми отисак прста и добијамо печат на полеђини шака. После тога: улаз, „бескрајни редови“. Једно од деце спаја затвор са редом, прелепо суморна парабола која се може применити на било који казнени систем на планети који спаја процесију са самим заточеништвом.
Пошто је публици дала личне делове и понуде, има још озбиљнијих рефлексија. „Сада постоји скоро универзално признање огромних импликација које овај случај има на слободу штампе и будућност демократије.
Херкулски напори Стеле и Асанжовог оца, Џона Шиптона, свакако су привукли пажњу аустралијског премијера Ентонија Албанезеа. Ин интервју са аустралијском телевизијском кућом Еј-Би-Си, раније овог месеца, тврдио је да насамо ради оно што је говорио у јавности: „довољно је било”. Коришћени су дипломатски канали, али је премијерка пожалила на недостатак успеха до сада. „Знам да је фрустрирајуће, делим фрустрацију. Не могу учинити више од тога да јасно кажем шта је моја позиција.”
Та мера фрустрације би требало да укаже на обим и вредност утицаја Аустралије и повлачење њиховог грубог савезника. Упркос томе што је земљу у суштини поклонила војном индустријском комплексу Вашингтона, захвалност према захтевима Аустралије није у довољној мери у вези са афером Асанж. Одбијајући да се сретне са Асанжовом женом (он не верује у „великост“), Албанезом наставља да тврди да се издавачу „[ни]шта не сервира из текућег затвора. Такође је био задовољан што је став о Асанжу сада двостраначки – опозициони лидер Питер Датон такође се придружио заговорницима за ослобађање.
Уз све ово, премијер се такође бави једначином осуђеном на пропаст: да ће Асанжово ослобађање вероватно бити постигнуто тек након што се време које је већ одслужио сматра довољним у односу на време које би добио када би се оптужбе против њега доказале. С обзиром да је 18 такси изречена против Белмаршовог најистакнутијег политичког затвореника донела би затворске казне било где до 175 година, очекивања се морају умањити. Уз све то, Стелина запажања да је живот њеног мужа била „у рукама аустралијске владе“ остаје веома релевантна. Ако не сада када?
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити