Док ово читате, имамо четири године од тренутка када је Бушова администрација покренула свој напад са шоком и страхопоштовањем на Ирак, почевши од 48 месеци изузетног, непрекидног уништавања те земље… и још увек броји. То је важан тренутак за сагледавање операције Ирачка слобода.
Ево кратког прегледа неких од онога што је довео до рата и окупације Џорџа Буша:
Нигде на Земљи нема горег избегличка криза него данас у Ираку. Према Високи комесаријат Уједињених нација за избеглице, око два милиона Ирачана је напустило своју земљу и сада су раштркани од Јордана, Сирије, Турске и Ирана до Лондона и Париза. (Скоро нико није стигао у Сједињене Државе, које нису учиниле ништа да се позабаве избегличком кризом коју је створила.) Процењује се да су још 1.9 милиона интерно расељена лица, протерана из својих домова и суседстава америчком окупацијом и опаким грађанским ратом то је заискрило. Додајте те цифре – и оне су из дана у дан све горе – и скоро 16% ирачког становништва је исељено. Додајте мртве расељенима и та бројка ће порасти на скоро сваког петог Ирачана. Пустите то на тренутак.
Основна храна и потрепштине, које је чак и брутални режим Садама Хусеина успео да обезбеди, сада су све више ван домашаја обичних Ирачана, захваљујући наглој инфлацији изазваној уништавањем ионако пољуљане ирачке привреде од стране окупације, смањењу државних субвенција подстицаним од стране Међународног монетарног фонда. Фонд и Коалициони привремени орган, и нарушавање нафтне индустрије. Цене поврћа, јаја, чаја, јестивог и лож уља, бензина, струје имају скироцкетед. Незапосленост се редовно процењује на негде између 50-70%. Једна мера утицаја свега овога је значајно повећање у дечија неухрањеност, регистрован од стране Уједињене нације и друге организације. Није изненађујуће да су приступ безбедној води и редовној електричној енергији и даље далеко испод нивоа пре инвазије, који су већ били катастрофални након више од деценије свеобухватних санкција против и периодичног бомбардовања земље погођене катастрофалним ратом са Ираном 1980-их и Први Заливски рат.
У текућој кризи, у којој је стотине хиљада Ирачана већ погинуло, последњих неколико месеци су се показали као неки од најкрвавијих до сада. Само у октобру, више од шест хиљада цивила је убијено у Ираку, највише у Багдаду, где је у августу послато на хиљаде додатних америчких војника (у првом „налету” Бушове администрације) са тврдњом да ће успоставити ред и стабилност у граду. На крају су само подстакли још више насиља. Ове цифре — а оне се генерално сматрају подбројаним — више су него двоструко веће од стопе из 2005. године. Остале ствари су се мање-више удвостручиле последњих година, укључујући, да споменемо само две, број дневних напада на америчке трупе и укупан број погинулих и рањених америчких војника. То напомиње и специјални истражитељ Уједињених нација Манфред Новак мучењу „потпуно ван контроле“ у Ираку. „Ситуација је толико лоша да многи људи кажу да је гора него што је била у време Садама Хусеина.
С обзиром на катастрофу коју је Ирак данас, могли бисте наставити да набрајате ужасне бројке све док вам ум није отупио. Али ево још једног начина да се последње четири године ставе у контекст. У том истом периоду, у мислима многих људи у Сједињеним Државама, у ствари, дошло је до великог броја смрти у далекој земљи: Дарфуру. Од 2003. године, према процене УНгодине, око 200,000 је убијено у регији Дарфур у Судану у бруталној кампањи етничког чишћења, а још 2 милиона је претворено у избјеглице.
Како би ти то знао? Па, да сте барем живели у Њујорку, тешко бисте могли да се возите метроом а да не видите оглас који гласи: „400,000 мртвих. Милиони се удружују да спасу Дарфур.” Тхе Њујорк тајмс је такође редовно приказивао огласе на целој страници који описују „геноцид“ у Дарфуру и позивају на интервенцију тамо у оквиру „ланца командовања који омогућава неопходну и благовремену војну акцију без одобрења удаљеног политичког или цивилног особља“.
Тих истих година, према најбољој доступној процени, британски медицински часопис Ланцет'с студија од врата до врата о смрти Ирачана, отприлике 655,000 Ирачана умрли у рату, окупацији и грађанским сукобима између марта 2003. и јуна 2006. (Студија нуди најнижу могућу цифру о смрти од 392,000 и високу цифру од 943,000.) Али можете путовати од обале до обале, а да не видите еквиваленти билборда, плаката у метроу, новинских реклама на целој страни или слично за мртве Ирачане. И сигурно нећете видети, као у случају Дарфура, познате личности Гоод Морнинг Америца говорећи о њиховој посвећености заустављању „геноцида“ у Ираку.
Зашто рачунамо и размишљамо о мртвима Судана као део кампање високог профила, вођене славним личностима за „Спасавање Дарфура“, а ипак смрт у Ираку се и даље практично не рачуна, и чини се да ретко изазива морални гнев, а камоли јавност кампање за окончање убијања? И зашто се бројеви убијених у Дарфуру наводе без икаквог питања, док се бројеви мртвих Ирачана, осим ако су цифре за жаљење ниске лопте, одмах оспоравају - или одбацују?
У нашем свету, чини се, постоје достојне жртве а недостојни. Да бисте схватили разлику, размотрите став Сједињених Држава према Судану и Ираку. Према Бушовој администрацији, Судан је „одметничка држава“; налази се на листи Стејт департмента „државни спонзори тероризма“. It стоји оптужен напада на Сједињене Државе кроз њихову улогу у бомбашком нападу на чамце самоубице УСС Цоле 2000. А онда, наравно — као Махмоод Мамдани истакао је у Лондонски преглед књига недавно — Дарфур се уредно уклапа у наратив о „насиљу муслимана над муслиманима“, о „геноциду који су починили Арапи“, линији аргумената која се веома допада онима који би желели да промене тему од онога што су Сједињене Државе урадиле — и ради — у Ираку. Говорити о одговорности САД за смрт Ирачана које смо наводно ослободили је далеко мање пријатна ствар.
У реду је разговарати о „саучесништву“ САД у кршењу људских права, али само док сте фокусирани на грехе пропуст, Не комисија. Изневеравамо народ Дарфура не војно интервенишу. Да смо само агресивније користили нашу војску. Међутим, када интервенишемо и направимо хаос у процесу, то је друга ствар.
Ако ништа друго, фокус на Дарфур служи да легитимише идеју америчке интервенције, да буде више империја, а не мање империја, у тренутку када је покољ који таква интервенција изазива превише видљив и када се широм света одбацује глобус. Ово је такође допринело ситуацији у којој је насиље за које су Сједињене Државе најодговорније, Ирак, оно за које се најмање сматра одговорним код куће.
Ако је неко погрешио у Ираку, сада чујемо како критичари естаблишмента инвазије и окупације сугеришу, да је прави проблем била неспособност администрације или претерано оптимистично уверење Џорџа Буша да би могао да донесе демократију арапском или муслиманском народу, који, како нам је речено, „нема традиција демократије“, који су из „болесног“ и „сломљеног друштва“ — и, брутализирајући једни друге у грађанском рату, сада показују своју праву природу.
Постоји општа сагласност у великом делу политичког спектра да можемо кривити Ирачане за проблеме са којима се суочавају. У а много хваљен говор Савету за глобална питања у Чикагу, сенатор Барак Обама је своју критику политике Бушове администрације изразио у позиву на „нема више мажења” ирачкој влади: Сједињене Државе, инсистирао је, „неће ову земљу држати на окупу бесконачно .” Ричард Перл, један од неоконзервативних архитеката инвазије на Ирак, сада каже да „потценио изопаченост“ од Ирачана. Сенаторка Хилари Клинтон, кандидаткиња демократа на председничким изборима 2008. недавно питали, „Колико смо спремни да жртвујемо [за Ирачане]?“ Као да су Ирачани тражили од нас да нападнемо њихову земљу и од њиховог света направимо пакао и сада пуштају us доле.
То се дешава када царски терет постане претешки. Домороци долазе да бивају.
Катастрофа коју су Сједињене Државе изазвале у Ираку се погоршава из дана у дан и њени ефекти ће бити дуготрајни. Колико дуго ће трајати и колико ће се проширити изван Ирака, зависиће од тога колико брзо наша влада може бити приморана да прекине окупацију. Такође ће зависити од тога како сви реагујемо следећи пут када чујемо да морамо да нападнемо другу земљу да бисмо свет учинили сигурним од оружја за масовно уништење, „ширили демократију“ или предузели „хуманитарну интервенцију“. У међувремену, вреди размислити како ће изгледати све те страшне бројке следећег марта, на пету годишњицу инвазије, и март после, шестог и март после тога...
Ставите то на билборд - у својој глави, ако нигде другде.
Ентони Арнове је аутор Ирак: логика повлачења (Америцан Емпире Пројецт, Метрополитан) и, са Хауардом Зином, Гласови народне историје Сједињених Држава (Седам прича).
[Овај чланак се први пут појавио на Томдиспатцх.цом, веблог Института Натион, који нуди сталан проток алтернативних извора, вести и мишљења Тома Енгелхарда, дугогодишњег уредника у издаваштву, суоснивач пројекат Америчко царство и аутор Крај културе победе, историја америчког тријумфализма у Хладном рату, роман, Последњи дани издаваштва, и Миссион Унацплисхед (Натион Боокс), прва збирка Томдиспатцх интервјуа.]
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити