Пре двадесет пет година, почевши од децембра 1987, у Гази је избила палестинска побуна против израелске окупације. Устанак је постао популарно познат као „Интифада“ – а годинама касније, као „прва интифада“, након што је друга интифада, Ал-Акса интифада, избила у септембру 2000.
На арапском, "интифада" значи устати или се отрести. Прва Интифада оличавала је борбу Палестинаца за освајање основних слобода које су им дуго ускраћиване кроз израелску политику искључивања и доминације.
Интифада се одиграла у позадини 20 година окупације Газе, Западне обале и Синаја – и скоро 40 година израелског развлаштења Палестинаца. До 1987. Палестинци су живели на малом делу своје земље, а милиони су живели као избеглице као резултат и 1948. године, када је Израел успостављен насилним протеривањем више од 700,000 Палестинаца, и 1967. године, када је израелски рат приморао нову генерацију у изгнанство.
Из дана у дан, Палестинци су посматрали како Израел гради све више „чињеница на терену“ које су осмишљене да додатно учврсте израелску доминацију над целом Палестином: више насеља; већа ограничења палестинског живота, културе и политичког изражавања; и нова понижења и понижења од стране израелске војске.
Ово понижење искристалисало се за многе Палестинце када је 8. децембра 1987. израелски камион убио четворицу Палестинаца у близини препуног контролног пункта на улазу у појас Газе. Инцидент је изазвао нови талас протеста, обележен учешћем нове генерације палестинске омладине која је цео живот провела под окупацијом.
Тинејџери, одрасли и мала деца изашли су на улице да протестују на било који начин. Рођена је култна слика Палестинаца који гађају израелске тенкове и војнике.
Израелске трупе сусреле су палестинско камење, пуцњавом, убивши стотине Палестинаца, од којих су многи млађи од 17 година. На врхунцу Интифаде, Израел је имао више од 175,000 војника распоређених да сузбију протесте.
Али одговор Сједињених Држава је био да Палестинце описују као терористе који својим телима и камењем устају против целокупне моћи израелске војске. Амерички амбасадор Роберт Пелетро рекао је шефу Палестинске ослободилачке организације (ПЛО) Јасеру Арафату да мора прекинути „немире“ на окупираним територијама, „које сматрамо терористичким актима против Израела“.
Интифада није имала само форму демонстрација. Како је писала аналитичарка Филис Бенис Разумевање палестинско-израелског сукоба: Пример:
Почело је као спонтане акције, камењем деце и младих људи који су изазивали трупе и тенкове израелске окупационе војске. Али убрзо је постало организованије, пошто су се постојеће локалне организације…мобилисале да одговоре на нове услове.
Женске, радничке, медицинске, студентске, пољопривредне и друштвене организације преузеле су нове задатке – узгој хране у кућним и друштвеним баштама како би заменили израелску робу која се сада бојкотује; чување сеоских улица ноћу звиждуцима да би упозорили на војнике на путу; мобилне амбуланте за пружање хитне медицинске помоћи селима или градовима под полицијским часом; порески протести; спровођење ускоро објављеног дневног комерцијалног штрајка који је у подне затворио палестинска предузећа.
Руководство се појавило тајно, са дељеним лецима преко ноћи са информацијама о предстојећим данима штрајка, посебним комеморацијама Интифаде или одређеним бирачким јединицама које треба мобилисати у одређено време.
- - - - - - - - - - - - - - - - -
Нови облици организације угрозили су изгнанство руководства ПЛО-а, које је годинама председавало нарушавањем палестинских права. ПЛО је углавном био ван додира са реалношћу живота већине Палестинаца, било у дијаспори, у самом Израелу или на окупираним територијама.
Међутим, организација се није само повукла. Уместо тога, руководство ПЛО-а је настојало да искористи Интифаду као монета за преговарање за постизање компромиса са Израелом који би га ставио на чело новог палестинског бантустанског система.
У својој неизоставној књизи Израелци и Палестинци: сукоб и решење, израелски аутор Мосхе Мацховер описује како се процес одвијао и на крају довео до ћорсокака такозваног споразума из Осла 1993. године:
Прва Интифада, која је избила крајем 1987. и трајала неколико година, до 1991. научила је израелско руководство да Израел не може дуго да настави своју директну власт над Палестинцима: одржавање „реда“ на окупираним територијама је једноставно било прескупо – не само у економском смислу, већ и у његовим негативним ефектима на израелску војску и друштво. Шимон Перес је закључио да се мора пронаћи начин да се Палестинци натерају да сами полицију. То је наравно значило да им се да одређени степен аутономије. Такође је био вољан палестински партнер, који би био спреман да води аутономну палестинску власт – под израелским условима. Ови услови укључују сношење искључиве одговорности за спречавање било каквог напада на израелске војнике, насељенике или цивиле – и преузимање пуне кривице за све нападе који се догоде.
Како се десило, такав партнер је пронађен у наизглед невероватном облику Јасера Арафата, који је очајнички желео да постигне договор по скоро сваку цену. Његова слаба преговарачка позиција била је његова лична одлука. Глупо се сврставајући на страну Садама Хусеина у Заливском рату (уместо да заузме морално оправдану и политички проницљиву позицију „куге на обе ваше куће“), Арафат је пресекао финансијску грану на којој је тако удобно седео. До Заливског рата, он је задржао контролу над ПЛО-ом и манипулацијом њеним особљем путем великих средстава која су притицала из Саудијске Арабије и заливских држава, и као директне владине субвенције и као порези које му је било дозвољено да наплаћује великом палестинском избеглици заједница профитабилно запослена тамо. Изненада, средства су прекинута, а Арафат је остао без средстава контроле.
Није ни чудо што је био спреман да прихвати израелске услове у Ослу, а да се – како наводе инсајдери – чак ни не потруди да прочита ситно писмо.
Израел је успешно пребацио велики део терета сузбијања палестинских права на плећа нове палестинске власти. Како је објаснио тадашњи премијер Јицак Рабин у интервјуу за израелски лист Једиот Ахаронот:
Више волим да се Палестинци носе са проблемом увођења реда у Гази. Палестинци ће у томе бити бољи од нас јер неће дозволити никакве жалбе Врховном суду и спречиће [Израелско] Удружење за грађанска права да критикује тамошње услове.
Они ће тамо владати својим методама, ослобађајући – а то је најважније – војнике израелске армије да морају да раде оно што ће да раде.
Тежње Интифаде да осигура самоопредељење и достојанство Палестинаца брзо су изневерене процесом у Ослу. Палестински научник Едвард В. Саид је савршено сумирао шта је споразум из Осла значио у пракси у чланку из 1993. Лондонски преглед књига:
Сада када је део еуфорије нестао, могуће је преиспитати споразум између Израела и ПЛО са потребним здравим разумом. Оно што произилази из таквог испитивања је договор који је више мањкав... него што су многи прво претпоставили.
Вулгарности модних ревија церемоније у Белој кући, понижавајући спектакл Јасера Арафата који се захваљује свима на суспензији већине права свог народа, и лажна свечаност наступа Била Клинтона, попут римског цара из 20. века који води два вазална краља кроз ритуали помирења и поклоњења: све ово само привремено замагљује заиста запањујуће размере палестинске капитулације.
Дакле, пре свега, назовимо споразум правим именом: инструмент палестинске предаје, палестински Версај.
- - - - - - - - - - - - - - - - -
Саидова анализа је од тада трагично потврђена. Насеља су се драстично проширила, као и израелски контролни пунктови, путеви само за Јевреје и продори зида апартхејда.
Палестинци су и даље под опсадом и повремено се суочавају са разарањем које смо поново видели у Гази у оквиру Операције ливено олово 2008-09 и Операције Стуб од облака у новембру 2012. Израел наставља да гради више чињеница на терену како би додатно спречио сваку могућност само резолуција. Живот за многе Палестинце је живот сталног понижења.
Али како је песник Вилијам Батлер Јејтс написао после Првог светског рата, „центар не може да издржи“. Исте неправде које су довеле до народне побуне Палестинаца пре 25 година су само још горе. А људи могу да се подвргну злостављању само толико дуго. Ситуација је неодржива.
Ипак, да би било који устанак имао шансу да постигне суштинску промену за Палестинце, они морају имати солидарност људи широм света који одбацују окупацију, рат и експанзивни израелски насељеничко-колонијализам. Посебно, Палестинци морају имати подршку активиста у Сједињеним Државама – политичком, војном и економском гаранту израелске агресије и њене политике одузимања имовине. И морају имати подршку својих суседа, као у Египту, где се борба против аутократије наставља и где Палестинци дуго симболизују право – и потребу – на отпор.
Прва Интифада остаје инспиративан пример људи који устају против својих тлачитеља, упркос свим изгледима против њих. Али то такође служи као опомена о томе како се те тежње могу издати, нешто чега се треба чувати.
Антхони Арнове је аутор Ирак: логика повлачења.
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити