Већи део 20. века, реч „реформа” се обично повезивала са обезбеђивањем државне заштите од хаотичних ефеката капиталистичке тржишне конкуренције. Данас се најчешће користи да се односи на поништавање тих заштита.
Ово није само питање присвајања термина од стране оних у ЕУ и међународних кредитних агенција које га користе као шифру за захтеве да Грчка, на пример, додатно смањи радна места и услуге у јавном сектору. То је такође начин на који ову реч све више користе странке левог центра. Дакле, ново изабран за лидера италијанске Демократске партије (наследник највеће комунистичке партије западне Европе), Матео Ренци, позвао је владу да буде још одлучнија у спровођењу свог пакета економских реформи. Пакет укључује смањење јавне потрошње и промену прописа како би тржишта рада била флексибилнија и привукла стране инвестиције.
Истичући колико европских земаља сада „бесно демонтира заштиту на радном месту у покушају да смање цену рада“, недавни чланак Њујорк тајмса заправо је лоцирао корене у „напорима да се побољша конкурентност” социјалдемократске владе у Немачкој у раним нултим годинама. То је урађено на начин који је „додатно нарушио заштиту радника, подстичући бум ниско плаћених, краткорочних 'мини послова' који данас чине више од петине немачког запошљавања”.
Постоји стара дебата на левици о реформи против револуције. Али је постао застарео, не само због изузетно ограничених изгледа и снага за револуционарне промене. Садашње значење речи „реформа“ у оштрој је супротности са начином на који су је користиле европске социјалдемократе пре око једног века. Без обзира да ли би постепене реформе које су ишле под рубриком постепености или не могле постићи друштвену трансформацију без подвргавања друштва болу револуције, оне су осмишљене да промовишу друштвену солидарност против тржишта.
Можда највећа илузија социјалдемократа 20. века била је њихова вера да ће реформе бити заувек добијене. У ствари, сада можемо видети колико су старе реформе биле подложне ерозији ширењем капиталистичке конкуренције на глобалном нивоу. Они су били толико поткопани логиком конкурентности да је сада веома тешко видети како би се заштита државе од тржишта могла обезбедити у наше време без додатних мера које би се сматрале револуционарним.
Идеја да је било шта да се подрију приватне инвестиције неприхватљиво постала је невероватно моћна. Управо то чини социјалдемократске политичаре тако плашљивим у нашем времену. И нема сумње да би, да би одржала реформе у старом прогресивном значењу те речи, влада данас морала да спроведе опсежне контроле како би спречила одлив капитала, а вероватно и да социјализује финансијске институције како би добила неопходан простор за маневар.
Сириза у Грчкој је једина левичарска партија која је постигла велики изборни успех у европској кризи одбацивши начин на који је дошло до редефинисања реформи. Штавише, централна тачка у његовом политичком програму је доводећи „банкарски систем под јавну својину и контролу, кроз радикалну конверзију њеног функционисања...“. Заиста, оно што европским елитама чини најнеугодније Грчка преузима свој ред у председавању ЕУ за наредних шест месеци је да би нова политичка криза која би довела до општих избора, са Сиризом која тренутно води у анкетама, могла да учини њеног лидера Алексиса Ципраса премијером Грчке.
Оно што је посебно импоновало у политичком програму „радикалних реформи“ који је Сириза донела на свом конгресу прошлог јула јесте то што је он закључио овим речима: „Стање у којем се данас налазимо захтева нешто више од целовитог програма формираног демократски и колективно. Позива на стварање и изражавање најширег могућег, милитантног и каталитичког политичког покрета… Само такав покрет може да води владу левице, и само такав покрет може да заштити курс такве владе.”
Ипак, партијски лидери не могу а да не буду свесни да ће народ Грчке још више патити будући да би био економски кажњен и изолован уколико не дође до промене у равнотежи снага у другим земљама како би се влади Сиризе омогућио простор за спровођење прогресивних реформи. То је без сумње зашто је Ципрас, када је прошлог месеца номинован од стране малог контингента „крајње левих“ партија у Европском парламенту, да замени Жозеа Мануела Бароза следећег маја на месту председника Европске комисије, говорио о „историјској шанси“ који сада постоји за леву алтернативу садашњем капиталистичком „европском моделу”.
Ово нас враћа на другу страну дебате о реформи и револуцији од пре једног века, подсећајући нас на оно што се догодило када се није остварила нада да ће револуција на периферији Европе покренути револуције у јачим капиталистичким земљама.
Левица је пребијала саму себе, понекад прилично дословно, дебатама о реформи против револуције, парламентаризма против ванпарламентаризма, странке против покрета – као да једно искључује друго. Питање за 21. век није реформа против револуције, већ пре које врсте реформи, са каквим врстама народних покрета иза себе који се ангажују у врстама мобилизација које могу инспирисати сличан развој на другим местима, могу да се покажу довољно револуционарним да издрже притиске капитализма .
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити