Неколико сати након што су конзервативци поново изабрани, влада погледао сечење приступ шемама рада за инвалиде. Помислили бисте да би барем имали пристојности да донесу цвеће пре него што отерају рањиве, али не. Не ови момци. Не данас. Данас није јуче. Данас, Дејвид Камерон нема само политичку вољу да смањи благостање и прошири јаз у богатству: он има мандат.
Провео сам већи део протеклих 48 сати лежећи у кревету зурећи у плафон, читајући у очајању постове од четири слова на друштвеним мрежама и покушавајући да схватим како се то, забога, догодило, као да неко ко има пола мозга не зна. Политичке елите збили су редове и капитулирали пред политиком страха, прво у Шкотској, а затим и широм нације.
Збркани, двосмислени глас онога што је некада била партија левице није могао да се такмичи са немилосрдном поруком штедње која нам говори да имамо оно што нам долази. Знамо шта је то. Више резова у јавним службама. Више неједнакости. Још лажи. Више о старој Камероновој доктрини без брбљања о претварању да смо сви заједно у њој. Исти одличан укус, сада са нула либерала.
Многи људи су данас веома депресивни, и то са добрим разлогом. Мислим да је важно разговарати о тој депресији. Разговор помаже. Прочитао сам то негде у брошури.
Депресија је физичка и емоционална болест са дубоком социополитичком компонентом. То је такође тотално копиле. Депресија вам говори да сте лењи и безвредни. Да су лоше ствари које се могу десити вама и вашој породици за све ваша кривица, и ако желите да умрете, боље је да то урадите и смањите вишак становништва. Звучи познато?
Постоји разлог зашто су депресија и њен несигурни рођак, анксиозност, доминантни политички облици касног капитализма. Овако би требало да се осећаш. Овако се осећате, ако прихватите њихову логику. Не треба вам гадан гласић у глави који вам говори да сте бескорисни и да ништа не заслужујете. Имате Иаина Дунцан Смитха. Још пет година.
Торијевци се баве политиком очаја, и мислим да смо им то дозволили. Нисмо ми криви. Депресија је и даље извор срама, посебно у оваквој земљи. Када је све ужасно и ван контроле, парадоксално је лакше кривити себе и своје комшије него љутњу усмерити напоље.
Када се ствари врло брзо погоршавају, када друштво постаје злобније и скупље, када је ваш посао несигуран, ваше становање несигурно, а сама несигурност је постала узнемирујућа свакодневна реалност, некако је утешно помислити да бисте ви и ваша заједница могли имати променио све то чинећи различите изборе. Да си ти крив што си лењ и болестан. Можда се не осећа добро, али се осећа безбедније – сигурније него да се суочите са идејом да се толико одлука о вашем животу доноси без вашег доприноса, од стране људи чији су интереси толико страни од ваших интереса да могу бити на плочи у база у Новом Мексику.
Психијатар М. Скот Пек је један од многих стручњака који су приметили да је депресија само бес, обезбијеђен и окренут сам себи. То је тачно на друштвеном нивоу колико и на политичком. Љутим становништвом је тешко владати. Депресивно становништво је лако. Нова торијевска влада би заиста више волела да је наша колективна политичка позиција „склона“.
Није случајно да је, од свих јавних служби које су до краја исечене оним што сада морамо да сматрамо првих пет година торијевске штедње, највише страдао ионако недовољно финансиран систем менталног здравља. Криза менталног здравља у Британији је дубоко политичка.
Политика модерне деснице је политика депресије и управо сада побеђује. Оно што је остало од британске левице је равно на леђима, зури у плафон у нереду неопраних чаршава, а викање на њу да устане тренутно неће помоћи.
Нећу ти рећи да се само опустиш. Не заговарам принудну блаженство као неку врсту фашистичке Гвинет Палтроу. Неки од мојих најбољих пријатеља су хипици, а ја волим јогу и медитацију и сумњиве смутије колико и следећи буржоаски левичар, али пас окренут надоле није радикална позиција, и није о томе реч.
Говорим о томе да сада лечимо себе и друге, ако то можемо да претрпимо, неком основном добротворном организацијом. Говорим о томе да пазите да не склизнете у катастрофално размишљање, што је тешко, јер је катастрофа заправо била.
Депресија у овом тренутку није неприкладна. Али тренутак када се потпуно предате је тренутак када су они победили. Они побеђују када људи почну да говоре ствари као што су „то је такав свет“.
Супротност депресији није срећа. Није чак ни нада. Супротно од депресије је акција. То вуче твоју изморену лешину под туш и ради оно што треба да се уради да би могао да се носиш са даном. То је обраћање пријатељима чак и када немате појма шта да кажете. Прави листу обавеза, чак и ако је девет од десет нумерисаних тачака „попиј, јер јебеш ово”.
Опозиција депресије је акција. Акција је једина ствар која нас води у бољи свет, а велике акције почињу са врло малим. Не морамо данас да рушимо власт. Можемо одвојити неколико дана да попијемо хладан чај и преслушамо најтужније албуме Билија Брега. Депресија побеђује када се стање побољшања чини толико неодољивим да је немогуће. Опоравак почиње један по један мали, мали корак.
Разумем да ми је релативно лако да ово кажем. Имам посао. Тренутно студирам у иностранству на елитном америчком универзитету. Постоји огромна разлика између депресије јер ваша земља иде у пакао, а ваше заједнице се распарчају и депресивности јер ће ваш живот, поред тога, да имплодира под тежином црвене актовке Џорџа Озборна. Они од нас који имамо срећу да будемо у првој категорији имамо могућност да тупо буљимо у зид, јер бар још увек имамо зид. Више него било ко други, ти људи имају одговорност да устану и ураде нешто чим мамурлук прође.
Ово није тренутак за људе који су прошли кроз протеклих пет година са умереном финансијском стабилношћу и нетакнутом савешћу да прихвате наратив да нам је политика додељена по класама. Да је најбољи начин да се прочита наша етика, наше разумевање вредности и сврхе човечанства, са полеђине крвавог банковног извода. Није тренутак да дигнемо руке, отворимо пакет кекса и кажемо – јеби га, ја сам добио.
Зато што је то одвратна ствар.
Не занима ме посебно како ће или да ли ће Лабуристичка партија одлучити да се реши себе и да пружи праву, изборну алтернативу политици страха и безнађа. Надам се да јесте, али сада сам више забринут шта ће се десити људима на терену. Тренутно је важно да бринемо о себи и једни о другима и да будемо што љубазнији. Зато што је пред нама велика борба, а доброта је сада важнија него икада.
Љубазност је обавезна. Бес је неопходан. Очај је ужасна идеја. Очај је начин на који побеђују. Неће побеђивати заувек.
И више никада не морамо да причамо о Нику Клегу. Дакле, ту је то.
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити
1 komentar
Мислио сам да ће ово бити типично либерално/радничко кукњаво о Великим лошим торијевцима, итд., ад наусеум, али то превазилази ту јефтину линију и прелази у нешто мало дубље.
Свакако да је назвати Гвинет Палтроу фашистом добра ствар. Свакако забавно.
Још важније, постоји ово: „Супротно од депресије није срећа. Није чак ни нада. Супротност депресији је акција."
Грудњак мудрости, ако такве ствари постоје.
Такође, постоји добра вест у томе да се лабуристичко руководство враћа више на Блеров став – што значи потпуно самоуништење, што је добра ствар за УК.
Исто се дешава и са Демократском странком у власништву ДЛЦ-а у САД-у, али то је овде тако спор процес.
А људи у Великој Британији имају ово — што ми у колонијама са друге стране баре немамо — СНП. СОЦИЈАЛИСТИЧКИ СНП.
То је нешто.
Пијте добро - и често.