Јутро након убистава, грађани Париза су стајали у реду да отворе своје вене. У данима након што су терористи из апокалиптичног култа који себе назива Исламска држава убили 129 људи у Паризу и 43 особе у Бејруту, обични Парижани сатима су чекали у реду да дају крв, иако је број давалаца био већи од броја рањених.
Од свих нелогичних одговора на велико насиље, импулс за давањем крви је можда најслађе симболичан. Престрављене људске животиње долазе да понуде, буквално, садржај свог срца, јер немају појма како другачије да помогну.
Туга тера људе да раде чудне ствари. Понекад изађу напоље и напију се и бирају туче. Понекад се повређују. Понекад почну да пеку стотине колача јер не могу да смисле шта друго да раде. У тренуцима културног шока, ова понашања имају колективне еквиваленте. Уплашени, љути људи су способни за екстремно саосећање, тренутке нежности и одговорности који одузимају дах, а такође су способни да буду крајње подли једни према другима. Окривљавање, осуђивање, позивање на више насиља. Непосредно након напада на Париз и Бејрут, видели смо све то и горе.
Две најопасније речи у политици су „ми“ и „они“. Протеклих дана, позиви на јединство на свим странама били су праћени кривицом и импликацијама да је „ми“ дошло до тога. „Ми“ смо то сами себи довели. Рационална анализа последица 14 година војне интервенције на Блиском истоку изгубљена је у борби да се упире прстом у свакога ко би могао бити одговоран. Студенти су криви. Криве су феминисткиње. То је либерализам. Ислам је. То је британски мултикултурализам. То је француски асимилационизам.
Десно су били тренутни позиви за више ваздушних удара, више надзора, више чизама на земљи. Тела закланих француских држављана тек треба да буду сахрањена када је вођа Укипа, Најџел Фараж, оптужио све муслимане да имају „подељене лојалности“ и инсистирао да Британија затвори своје границе. Републикански лидери у САД захтевали су да њихова нација престане да прихвата сиријске избеглице. У међувремену, што је још више опростиво, људи на левој страни су критиковали једни друге због тога што нису изгледали једнако шокирани убиствима у Бејруту, као да је исправан одговор на смрт стотина невиних борба за морално узвишење.
Био сам прилично сигуран у своју моралну висину, убеђен у своју способност да будем подједнако дирнут убијањем невиних из било које културе и заједнице на земљи. Али онда су та одвратна копилад морала да оду и нападну свирку. Најкрвавији напад у Паризу био је у концертној дворани Батацлан, у којој је био домаћин рок бенда Еаглес оф Деатх Метал. Као такав, провео сам протекла три дана разматрајући практичност позивања светске легије осветољубивих фанова рок музике да оставе по страни наше разлике и уклоне Исис.
Опростите ми што покушавам да вас насмејем, али и ја сам озбиљан. Мали, уврнути део мене заправо мисли да ово звучи као одлична идеја. Постоји разлог зашто се људима у дубокој тузи или дубоком шоку саветује да не доносе велике животне одлуке, као што је да ли да иду у рат или не. Они имају тенденцију да делују импулсивно на основу осећања која су савршено прихватљива све до тренутка када се на њих делује.
Не занима ме чување чистоће људских осећања. Осећања нису рационална. Људима који пролазе кроз пакао или чак гледају како долази у град који воле, дозвољено је да осећају шта год желе. Чак им је дозвољено да осете, на ситни и бесни тренутак док гледају вести, да би напуштање милиона невиних арапских жртава Исламске државе могло бити вредно тога ако би спасило још један европски живот. Оно што је неприхватљиво је да се на тренутак понашате као да је то објективно.
Штавише, оно што је презирно је експлоатисање туге других за унапређење програма предрасуда и мржње. Ако би некоме било опроштено због жалосног расистичког брбљања у овим околностима, то би били рођаци жртава у Паризу и Бејруту, али чланови породица убијених одговорили су са саосећањем које је понижавајуће. Шарли ебдо, сатирични часопис чије су новинаре побили исламски екстремисти у јануару, на насловници је објавио да ИСИС можда има оружје, али Француска има шампањац, па заиста, ко овде побеђује? Насупрот томе, Доналд Трамп позива да се џамије затворе у Сједињеним Државама, а Дејли мејл позива на потпуно замрзавање имиграције цртаним филмовима у којима се избеглице пореде са пацовима.
Чини се да је ова врста кукавичког, жудљивог одговора на насиље оно што у логици модерног конзервативизма пролази као храброст. Али храброст није у претварању да се не плашите, или у нападу да бисте се осећали моћније. Храброст значи да се понашате пристојно и принципијелно, без обзира колико сте уплашени. Храброст је у томе да се не препустите страху или дозволите да вас страх претвори у мању верзију себе. Најнепосреднија победа Исис-а била би преокрет у погледу ублажавања става Европе према избеглицама. Толеранција, отвореност, посвећеност људском достојанству: то су управо ствари које Исис не жели да види, а сигурно је посматрала.
Ова невероватна копилад нису забринути за изгледе за још ваздушних напада, више цивилних жртава, више безосјећајности на границама Европе, више сигурносних мјера у њеном срцу. Радују се свему томе. Они вероватно трљају руке од ксенофобичних напада који се тренутно дешавају широм континента, од конзервативних позива на разбијање муслимана, због скорог доношења даљег закона о надзору који се показао сумњиво ефикасним у хватању терориста, али изузетно ефикасним у сузбијању индивидуалне слободе обичних цивила. Оно што Исис жели је свети рат између две насилно хомогене цивилизације, а једини начин да то добије је ако Запад почне да се понаша као једна.
Јединство које се терористи плаше није јединство мишљења или погледа. То је јединство у принципу. То је посвећеност принципу да је сваки људски живот вредан, да се задовољство и разноликост и слобода не смеју одбацити чим неки психопата отвори ватру у ресторану. Не можемо са сигурношћу рећи да отварање европских граница неће дозволити неколико терориста да пређу у наше градове заједно са стотинама хиљада невиних у невољи. Оно што са сигурношћу можемо рећи је да би затварање тих граница омогућило терористима да уђу у наша срца.
Доброта, различитост и пристојност су оружје које се може донети само на једно бојно поље, а то је једина територија коју Исламска држава не може себи приуштити да изгуби. То је територија колективне људске маште и уопште нема граница. Дозвољено нам је да будемо шокирани. Дозвољено нам је да тугујемо. Али ако дозволимо да нас испровоцирају на нетрпељивост, суровост и нетолеранцију, онда ће терористи победити. То је једини начин на који икада могу да победе.
Лаурие Пенни је уредник Нев Статесман-а. Ауторка је пет књига, последње Унспеакабле Тхингс.
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити
1 komentar
Сигурно је да су западне границе једносмерне, нудећи увид у материјално богатији живот, али само под строгим класним условима. Ако вам се деси (на пример) кинески или индијски милионер – верујем да их је мало – онда сте више него добродошли у Лондон: смештај је доступан, останите колико год желите, уживајте у култури. За раднике је прича сасвим другачија. Регрутовани примамљивим огласима за рад у НХС-у или некој високотехнолошкој одећи, наћи ћете ограничену визу, без права на останак, трошкове живота (углавном становања) који вам изједају плату. Избеглице су подложне најстрашнијим, расистичким третманима од стране државе и перманентној кампањи мржње од стране готово свих медија – дневни ред и тон поставља држава, а реакционарна штампа ради свој прљави посао. Нема граница!