„Драги припадник америчке војске: Хвала вам што сте бранили нашу слободу“, стоји у поруци на веб страници Министарства одбране „Одбрани Америку“ (хттп://ввв.дефендамерица.мил/). Унесите своје име и родни град и кликните да бисте се придружили више од 2 1/2 милиона који су послали поруку.
Чини се да је са тим осећањем тешко расправљати. Без обзира шта неко мисли о предстојећем рату против Ирака, зар не можемо сви послати такву поруку онима који служе?
Не ако желимо да будемо искрени у вези са америчким ратним плановима, јер те трупе неће бранити нашу слободу већ бранити америчку контролу над стратешки кључним енергетским ресурсима Блиског истока. Они ће бити у служби империје, водећи рат за моћ и профит неколицине, а не слободу за многе.
Некоме се та изјава може учинити непоштовањем. Али отпор предстојећем рату против Ирака не указује на недостатак поштовања према онима који се боре. Никада нисам служио војску, али пријатељи и породица јесу, и имам емпатију према људима на првим линијама фронта који се суочавају са ризицима. Такође сам свестан да су многи од оних који се нађу на тим линијама можда отишли у војску пре свега из економских разлога. Али ако их заиста поштујем — као људска бића и као суграђане — требало би да будем спреман да јасно изнесем своје замерке овом рату.
То захтева разлику између реторике и реалности америчке спољне и војне политике. Свака велика сила полаже племените мотиве за своје ратове, али такве тврдње обично покривају ружнију стварност, а ми се не разликујемо.
Током већег дела ере после Другог светског рата, употреба силе Сједињених Држава против слабијих нација била је оправдана као неопходна за заустављање совјетских планова за освајање света. Совјетски режим је био ауторитаран, бруталан и интервенционистички у својој сфери, и на крају је стекао капацитет да нас уништи нуклеарним оружјем. Али тврдња да су Совјети представљали глобалну војну претњу нашем постојању била је и политичко оружје које је уплашило Американце да подрже ратове за сузбијање независног развоја у Трећем свету и прихватање трајне ратне економије.
Пошто је Совјетски Савез отишао, америчким планерима је било потребно ново оправдање за војну машину. Међународни тероризам се може показати трајнијим образложењем, јер организације као што је Ал-Каида представљају стварну претњу и имамо право да очекујемо од наше владе да предузме мере да нас заштити. Али поставља се питање које мере су најефикасније?
Амерички обавештајни званичници признали су да је амерички напад на Авганистан учинио мало да смањи претњу и да је можда закомпликовао напоре у борби против тероризма. Али рат је био ефикасан у оправдавању сталног америчког војног присуства у Централној Азији. Рат против Ирака, који се пласира као део рата против тероризма, још је очигледније у вези са контролом САД над нафтом у региону.
Дакле, морамо одвојити оно што може мотивисати људе у оружаним снагама од стварне улоге америчке војске. Не сумњам да многи људи који служе верују да се боре за слободу, частан циљ који треба да поштујемо. Али они то раде за владу са другачијим циљем — да ојача моћ САД и гарантује профит елите — који ми не треба да подржавамо.
Нема непоштовања у постављању питања суграђанима који су се придружили војсци: „За шта се заправо борим?“ и „Ко заиста има користи од ризика које преузимам?“
Ако је нама цивилима заиста стало до трупа — као и до невиних људи Ирака који ће погинути у рату — требало би да јасно ставимо до знања Вашингтону да нећемо подржавати ратове за моћ и уместо тога захтевати здраву спољну политику која тражи праву слободу и правда, а не доминација и контрола.
Моја порука трупама би била: „Хвала вам што сте вољни да браните слободу, али молим вас придружите се отпору овом неправедном рату.
То је порука подршке трупама и молба за солидарност међу обичним људима који желе да граде бољи свет, а не да служе империји. То је подсетник да, како је Џон Мекачеон то тако елоквентно изразио у песми: „они који пуцају неће бити међу мртвима и хромим/И на сваком крају пушке смо исти.”
Роберт Јенсен је професор новинарства на Универзитету Тексас у Остину и аутор књиге „Писање неслагања: преношење радикалних идеја са маргине на мејнстрим“. До њега се може доћи на [емаил заштићен].